Sa Matejom Hrnjačkim o timskom radu, atmosferi filmskog sveta u nastajanju i autentičnosti

Gledanje filma u mojoj porodici je oduvek bila složena radnja. Nije se moglo samo na kablovskoj uhvatiti bilo šta, nije to mogao biti film čiji naziv će mi verovatno do kraja života ostati nepoznat, ali ga svejedno gledam jer je već ponoć i svakako ću zaspati dok u pozadini ide radnja koju ću kasnije tati objašnjavati kao „onaj film, znaš sigurno, glumi onaj glumac…” Takvo gledanje filmova za mog oca nije dolazilo u obzir. Sećam se da sam od prvog razreda znala sva imena glumaca koji tumače glavne likove u Bond franšizi (imajte na umu da ih je do tada izašlo već 20) i barem jedan prethodni projekat na kojem su se istakli. Dok ovo pišem shvatam da vam se ovaj proces može učiniti kao metoda mučenja, ali zaista nije bilo tako. Sestra i ja smo obožavale te male, posve čudne filmske večeri, iako je ona za većinu filmova bila premala, jednostavno je volela da bude uključena u samu aktivnost, pa je u vrtiću zasigurno bila jedna koja je znala ko je režirao prvi „Mission: Impossible” (1996). Već u srednjoj školi porodične filmske večeri su se proredile, ali ja nikada nisam prestala da gledam filmove na taj način. Pravila sam tabele sa rediteljima, glumcima, produkcijskim kućama, decenijama i državama u koje bih ubacivala filmove koje sam pogledala, želim da pogledam prvi put i one koje treba pogledati opet. Moji prijatelji su obožavali te liste, iako naizgled nimalo štreberska grupica sa kojom sam se u srednjoj školi družila, jedva su čekali da svake nedelje ubace svoje predloge u poseban tab pod poprilično srednjoškolskim nazivom „Društvance”. U odraslom dobu nastavila sam da negujem svoj najduži hobi u skladu sa obavezama koje donosi život jedne odrasle osobe, drugim rečima jedva da stignem da u par nedelja pogledam jedan do dva nova filma. Realnost je da ta tabela sada više služi kao arhivski materijal koji čeka svojih novih pet minuta, ali desi se da s vremena na vreme otkrijem neki podatak, osobu ili zanimljivost vrednu pamćenja. 

Mateja Hrnjački je ime koje sam primetila u polju scenografije već par puta u poslednjih nekoliko godina. Njegovo ime se može naći na projektima poput „Dune”, „Glass Onion” ili „From the World of John Wick: Ballerina” u okviru art departmenta ili scenografije, a prvo što sam želela da znam je kako je uopšte ušao u taj svet, da li je to bio planski korak iz umetnosti, ili splet okolnosti koji ga je doveo do seta? Kada priča o svom putu, Mateja odmah razbija romantične predstave o planiranom ulasku u filmsku industriju. „Prvi put sam ušao u svet filma sasvim slučajno. Pozvao me je kolega da radimo zajedno na jednom projektu, kao što to često biva u našem poslu. U to vreme sam bio na trećoj godini Fakulteta primenjenih umetnosti i već sam mnogo eksperimentisao sa savremenim materijalima i novim tehnikama. Taj prvi filmski set me je potpuno osvojio, shvatio sam da je to okruženje gde se moj skulptorski rad i istraživačka radoznalost prirodno spajaju.”

Film „Dune“ za koji su Mateja Hrnjački i njegov time radili scenografiju

Njegov temelj je, zapravo, u skulpturi, u razumevanju materijala, forme i prostora, što mu danas daje prednost u poslu gde se od jedne ideje gradi ceo univerzum. „Smatram da umetničko obrazovanje može mnogo da pomogne svakome ko stvara u filmskom svetu. Fakultet nas ne uči samo kako da koristimo materijale, već i zašto, gde i kada nešto ima likovnog smisla”, objašnjava Mateja. „Taj način razmišljanja se jasno vidi u mom radu danas, moj tim i ja smo stekli reputaciju među stranim produkcijskim dizajnerima upravo zbog te umetničke osnove. Na fakultetu su nas učili da se često odmaknemo i sagledamo celinu, a to je jednako važno i dok gradimo set. Zbog toga nam često daju slobodu da radimo po sopstvenom osećaju, uz par referenci i osnovne informacije o sceni, stvaramo svet koji ima logiku i dušu.” Na pitanje da li je moguće pronaći ravnotežu između umetnosti i industrije, jer svedoci smo da često jedno guši i sabotira drugo i da je često potrebna velika moć adaptacije da se zadrži umetnički integritet u opasnoj i brzoj mašini filmske industrije, Mateja odgovara gotovo bez razmišljanja: „Ova industrija zahteva brza, ali kvalitetna rešenja. Nijedan projekat nije isti, svaki traži novi pristup, kreativnost i likovni izraz. Rad na tako velikim formatima podrazumeva i kolektivni rad, što mi nikada nije bilo strano, za vajara je, uostalom, teško da radi potpuno sam. Taj spoj umetnosti i industrije za mene je postao prirodan prostor stvaranja.”

Proces rada i nastanka finalnog proizvoda koji opisuje deluje kao sinhronizovani ples između ideje i realizacije. Sve počinje razgovorom sa produkcijskim dizajnerom i art direktorom, o priči, prostoru, logici sveta koji treba da se izgradi. „U poslednjih nekoliko godina moj tim i ja najčešće dobijemo zadatak da realizujemo konkretan set. Moj prvi korak je komunikacija s produkcijskim dizajnerom i art direktorom, razgovaramo o konceptu, priči i logici prostora. Tokom čitavog procesa izrade scenografije ostajemo u stalnom kontaktu sa produkcijskim dizajnerom, kako bismo bili sigurni da sve što radimo ostaje u skladu s njegovom idejom. Na kraju, kada kamera počne da snima, osećaj je poseban, videti kako naša realizacija postaje deo filmskog sveta.”

Kao neko ko je od malih nogu maštao da bude deo filmske industrije u bilo kojoj sferi iza kamere, ono što me najviše zanima je atmosfera jednog filma i kako se ona gradi od početka do kraja. Kada govori o tome, Mateja ne izdvaja jedan element. „Magija scenografije je u tome što u njoj učestvuje toliko umetnika, dizajnera, vajara, slikara i svako od njih doprinosi na svoj način, bilo idejom, bilo rukom. Na kraju, to postaje kompozicija kreativnosti sa svih strana. Atmosfera filma koju reditelj želi da postigne nikada ne zavisi od jednog elementa, već od savršene kombinacije svetla, teksture, boje, tona i prostora. Sve mora da diše zajedno da bi emocija bila istinita.” To je upravo onaj odgovor koji sam očekivala, mada verujem da je u mojoj glavi on i dalje pomalo romantizovan. Zato Mateju pitam postoji li prostor za lični eksperiment i individualni potpis u velikim produkcijama sa kojima radi. On, međutim, opet hrani moju ideju romantizacije filmskog sveta i potvrđuje da, iako radi na setovima svetskih razmera, ne veruje da veličina produkcije znači gubitak ličnog pečata. „Skoro uvek, hteo to ili ne, umetnik ostavi svoj potpis u svakom detalju, kamera često upravo tu pronađe svoj kadar. Eksperiment je, barem iz moje perspektive, poželjan i neizbežan. Na početku izrade scenografije uvek se radi mnogo proba i uzoraka kako bi se utvrdilo u kom pravcu ćemo ići.” 

Film „From the World of John Wick: Ballerina“, scenografija

Na moje naizgled suludo pitanje, kako bi svojoj baki objasnio šta je ono čime se bavi, koje volim da postavljam kreativcima, u šali kaže da bi baki svoj posao objasnio jednostavno: „Baba, jesi li gledala Dune? E, sve osim glumaca, to smo mi pravili.” Mislim da je i baki i meni u ovoj rečenici jednostavno sažeta suština onoga što Mateja Hrnjački radi, a to je stvaranje sveta koji mora da deluje prirodno, iako je potpuno konstruisan.

Razgovor nastavljamo na tom tragu zanata. Mateja kaže da sebe nikada nije video kao zanatliju u klasičnom smislu: „Oduvek sam sebe video kao umetnika, a savršen zanatlija verovatno nikada neću postati, materijali i tehnike se stalno menjaju i otkrivaju nove mogućnosti ovom ‘zanatu’. Danas svoju ulogu vidim u tome da budem veza između dizajnera i tima ljudi s kojima radim, pomažući da ideje postanu stvarnost kroz zajednički rad i kreativnu saradnju.”

U eri kada se svaki treći dan osećam kao da ovaj svet ide prebrzo, a tehnološki razvoj rapidno leti ispred mojih očiju kojima se sada već previše često desi da na prvu ne prepoznaju video kreiran od strane veštačke inteligencije, i kada smo svedoci da fizičke scenografije sve češće dopunjuju digitalne setove, Mateja ostaje veran taktilnom: „Smatram da fizička scenografija i dalje ima svoje mesto i razlog postojanja. Uvek je ručno rađena, opipljiva, i pruža osećaj koji je teško potpuno preneti digitalno. Te krucijalne finese, koje glumac može da iskoristi u svojoj izvedbi, pretpostavljam da je lakše postići u fizičkom prostoru, posebno kod sci-fi i vizuelno zahtevnih filmova.” Kad ga pitam šta ga vodi kroz sve projekte, šta je pokretačka sila njegovog stvaralaštva, Mateja se nasmeje: „Ako bih morao da izdvojim jedan motiv koji me vodi kroz sve što radim, to bi bilo kolektivno stvaranje umetnosti. Uvek me pokreće ideja da kroz saradnju i zajednički rad različitih veština i perspektiva nastane nešto veće od pojedinca.”