Dizajnerka viralnog šešira Sarah Jessice Parker pokazala nam je i druge impresivne kreacije u svom atelieru

Prvo dolazi šešir. Ogroman šešir. Lebdeći čudovišni sufle sa dve noge. Zatim se iz njega začuje ženski glas – na engleskom. Bela, pahuljasta persijska mačka protrči kroz svetlu starinsku sobu sa visokim drvenim vratima – i slike u ružičastoj i crvenoj boji sjaje sa zida, prikazujući piramide od voća, bele čipkaste ovratnike i siluete žena.
Konačno, šešir se podiže i pojavljuje se blistavo lice Maryam Keyhani. Maryam je vizualna pesnikinja, performans umetnica i vajarka magične, gotovo dečje galaksije usred Berlina. Ona privlači posetioce u svoj bajkoviti svemir, uvodeći ih u paralelni svet daleko od užasa ove zemlje i svakodnevnih teškoća.

Maryam Keyhani je svoje umetničke početke imala na umetničkom fakultetu u Torontu

„Sve što želim je umetnost“, kaže 42-godišnjakinja i objašnjava kako je konačno pronašla svoju srodnu dušu na umetničkom fakultetu u Torontu nakon što je završila školu u Kanadi. Kaže mi da je lepota ključna za život i da želi samo jedno: „Mali posao i spor život.“ Što duže slušate njene reči, to više žalite što nema više ljudi poput nje, koji šetaju gradom u haljinama nalik balonima, kofer im je potreban samo za šešire na putovanju u Rim i nose karirane sunčane naočare koje podsećaju na Peggy Guggenheim.
Umetnica, rođena u Teheranu 1981., pronašla je svoj put preko Kanade, Pariza i Buenos Airesa do društvenog ekosistema tipičnog za Berlin u Prenzlauer Bergu putem koji je uvek imao veze sa umetnošću. Imala je 13 godina kada su njeni roditelji – slikar i socijalna radnica – odeselili sa njom iz njihove domovine u Toronto. „Bila je to potpuna dezorijentacija,“ kaže Maryam Keyhani prisećajući se svog prisilnog preseljenja.
„Dolazak u Kanadu bio je potpuni šok za mene, jer nisam znala ni reč engleskog a odmah su me poslali u srednju školu,“ priseća se. Danas ne može da objasni kako je uspela da savlada apstraktne, naučne predmete na stranom jeziku. „Ali nisam imala izbora.“
Ipak, šok u njenom životu ublažio je njen prijem u veliku iransku zajednicu. „Ovaj mehurić dao mi je osećaj da nikada nisam stvarno napustila Iran,“ kaže Maryam Keyhani. Nakon teškog početka, snašla se – ali uvek se osećala nekako drugačijom. „Uvek sam bila drugačija od druge dece.“

To nije bilo zbog njene različite kulture i porekla – Kanada je zemlja imigranata sa više od 70 nacionalnosti – već zato što je uvek bila umetnica u duši. Međutim, to je otkrila tek kad je otišla na OCAD University u Torontu da studira crtanje i slikanje nakon kratkog studiranja psihologije.
„Umetnička škola bila je prvi trenutak u mom životu kada sam pomislila da sam pronašla svoje ljude,“ kaže. „Nisam znala da postoje ljudi poput mene, iako je moj otac bio slikar, jer je on bio jedini umetnik kojeg sam znala!“ Njen otac je slikao klasične slike u impresionističkom i predrafaelitskom stilu i uspeo da izdržava porodicu. „Za njega je slikanje bilo poput posla od devet do pet, povukao bi se da slika, radio, zarađivao novac, to je bilo neverovatno.“

Posle umetničke škole, Maryam Keyhani je prvi put radila kao dizajnerka nakita – takođe u Parizu i Buenos Airesu – „ali taj svet mode nije za moj nervni sistem“. Vratila se u svoj svet skulpture i umetnosti i osmislila svoje danas prepoznatljive šešire. Kako je to uradila? „To je nešto na ličnom nivou“, objašnjava. „Postoje ljudi koji nose šešire i oni koji ih ne nose.“ Maryam je oduvek nosila šešire kao mlada devojka i zaljubila se u vintage modele u Parizu u svojim ranim dvadesetima.
Većina šešira koji su joj se dopali obično su bili preskupi za njen budžet. Zato je počela da dizajnira svoje šešire. Kada su sve više počeli da je pitaju o njenim neobičnim kreacijama, počela je da proizvodi šešire za mušterije. I odjednom je to postao posao: „Raditi umetnost i praviti šešire.“ Njen ekscentrični svemir – nadrealan, minimalistički, teatralan u isto vreme – podseća na kreacije modne dizajnerke Else Schiaparelli iz 1930-ih, oblici njenih skulptura na vajara Constantina Brâncușija, njena odeću na neobaroknu raskoš.
Postoje šeširi koji izgledaju kao da su naslagani jedan na drugi formirajući tornjeve ili sede na njenoj glavi poput debelih oblaka. Kaiševi u obliku ruku obmotani oko struka kao ruke prijatelja i traka za kosu sa Napoleonovim kapama. Takođe dizajnira dramatične haljine od svilenog moarea i prugaste kaftane sa sjajnim efektom lureksa.

Dizajnerka ne samo da stvara neobične šešire – njen repertoar je širok

Maryam Keyhani je srećna što ne mora da radi prema stvarnom modnom kalendaru sa svojim sezonama. „Kad imam ideju, realizujem je, ali nemam veliku zalihu, radim u sopstvenom ritmu.“ Osim slika, šešira i haljina, takođe prodaje naočare, keramiku, naočare za sunce, torbe i pojaseve online. Od 2022. godine vodi malu prodavnicu na Choriner Straße. Njeni šeširi se proizvode u Firenci, a žene u Philadelphiji već 20 godina šiju njene svilene kaftane i ogrtače.
Keramičari i staklorezci rade u Berlinu. „Možda nije idealan poslovni model slati tekstil i šešire u Evropu, ali verujem u dugoročne odnose između ljudi koji stvaraju lepotu.“ Za Maryam, svakodnevno uranjanje u svet umetnosti je oslobođenje. „To je jedino mesto u kojem se snalazim,“ objašnjava.
Kada govori o svom mužu Ali Karbassiju, puna je ljubavi i zahvalnosti jer je on potpuno razume i podržava kao osobu. „On već 20 godina živi na planetu Zemlji, dok sam ja negde drugde, ali omogućuje mi da živim u svom svetu dok on brine o mnogim zemaljskim stvarima,“ kaže. „On je sjajan otac, preuzima mnoge moje zadatke sa dvoje dece i veruje u mene – što nije uobičajeno za muškarca koji je rođen u Iranu.“

Kako uspeva da stvori svoje kreacije usred porodičnog života sa osmogodišnjim Rumijem i šestogodišnjim Delijem? Kako slikati dvanaest sati u jednom danu? „Iskreno, nemam odgovor na to, stalno se borim sa tim, ali Berlin mi pomaže“, kaže umetnica „Berlin mi daje mir i mogu da nastavim ovde jer imam prostor koji mi je potreban“, objašnjava. „U Berlinu nije važno čime se radite, ljudi vas ne stavljaju u društveni kontekst kada vas upoznaju“, kaže. „Ovde je dovoljno ono što imate i nije važno ko ste. Ne morate uvek da imate sve više i više.“
Za razliku od Toronta, grada gde su posao, karijera i novac bitni, u Berlinu se oseća – dovoljno. „Zahvalna sam Kanadi, ali Berlin ima tu energiju koja mi odgovara.“ Penjanje po karijernim lestvicama radi novca – nije za nju, iako, od kada ima decu oseća veću potrebu da ceo posao materijalno odražava i više prodaje.
Njena velika radost je što skoro sve njene slike kupuju žene, u vreme kada na tržištu umetnosti dominiraju muškarci sa svih strana. „Na početku je bilo neverovatno videti žene kako kupuju moje slike za sebe, za rođendan ili posle razvoda, na primer.“ Kako su početne cene njenih slika nekoliko stotina evra, prag za kupovinu nije mnogo visok.
Maryam Keyhani je uverena da slike biraju svoje buduće vlasnike – a ne obrnuto. Priče koje povezuju njene objekte sa njihovim vlasnicima takođe je konstantno fasciniraju. Na primer, američka advokatica je kupila nekoliko njenih upadljivih Cloud šešira („Kad ih nosi?“) – ili doktorka iz organizacije za eutanaziju koja posećuje pacijente na kraju života sa svojim prevelikim šeširima kako bi im donela radost. Maryam je izvorno dizajnirala Cloud Hat – jedan od svojih zaštitnih znakova i bestselera – za sebe. Prijatan je, mekan i predmet ispod kojeg možete da se sakrijete.

Maryam sama nikad ne izlazi iz kuće bez šešira – bilo da je u Berlinu, Parizu, Rimu ili šeta plažom. Za nju su šeširi mnogo više od aksesoara, već početak poetične izvedbe, emocionalnog projekta. „Sviđa mi se što unosim toliko radosti u svoju okolinu kada nosim svoje šešire – ulepšavam nekome dan!“ Za nju je zabava univerzalni jezik, kolektivna radost. „Mogu da idem okolo i usrećim ljude.“

Šeširi daju Maryam Keyhana samopouzdanje

Činjenica da je ljudi gledaju i upiru prstom u nju je deo toga. Za umetnicu, nošenje šešira je način da se oseća samouvereno i izrazi svoju ličnost. „Volim pažnju, zapravo sam glasna osoba, ali ne mogu da budem toliko pod stresom zbog života.“
Poslednji put je bila u Iranu pre 15 godina. „Nedostaje mi zemlja, ali je imam u sebi, a takođe živim Iran sa svojom decom, u jelima koje pripremam za njih i u muzici koju slušamo.“ Ona smatra svoje sunarodnike umetnicima sreće. „Iranci imaju dar pronalaska radosti i sreće u najapsurdnijim situacijama,“ kaže.
Priča o tome kako, uprkos strogim zabranama, Iranke, lepo obučene, noću idu kod prijatelja, prave piknike na malim zelenim površinama tik uz autoput ili uživaju u veličanstvenoj prirodi zemlje. „Lepota je suština persijske kulture,“ kaže umetnica strastveno. „Lepota u poeziji, prijateljstvu i vizuelnoj umetnosti – ona živi, iako nosimo težinu sveta na svojim srcima u svojoj boli.“

Ovaj tekst je odlomak iz knjige „Iranske ćerke“. U njoj, autorka Stefanie von Wietersheim i fotografkinja Neda Rajabi predstavljaju 20 žena kroz lične portrete, uključujući, na primer, vlasnicu galerije Anahitu Sadighi, DJ-icu Paramidu i voditeljku Natali Amiri. Urednica je modna dizajnerka Leyla Piedayesh, a izdavač Callwey.

vogue.de