Razgovarali smo sa Marlene Dumas čija je slika najskuplje delo žive umetnice ikada prodato na aukciji

Ne postoji clickbait naslov za kojim bih radije posegnula od onog koji promoviše žensko osnaživanje u umetnosti i kulturi. Najpre, zato što ovde ekonomija još uvek funkcioniše po pravilima koja sputavaju žene – u tišini, bez velikih brojki, medijske pažnje, i otvorenih prostora za sve rizike koje njihova istina nosi. Nedavno objavljena vest da je Marlene Dumas postala ’’najskuplja živa umetnica na svetu’’, odmah mi je privukla pažnju. Njena slika Miss January iz 1997. godine prodata je za 13,6 miliona dolara na večernjoj aukciji kuće Christie’s, čime je oborila prethodni rekord umetnice Jenny Saville.

Ovo zapravo nije prvi korak (ka ravnopravnosti). Pre mene bilo je mnogo onih koje su napravile neke druge umetnice. Ali svakako jeste jedan od koraka. Želim da kažem da je umetničko tržište samo jedno od mesta priznanja, ali ne nužno i ono najvrednije. Ako su drugi umetnici koje poštujem dirnuti mojim radom, to je za mene najveći kompliment. Ali priznajem i da cena nečega može biti važan alat za postizanje stvari. Ratovi, na primer, mogu da se završe ako se prekine dotok novca agresoru, kaže mi odmah na početku Marlene. I zaista, vrtoglave cifre ne moraju da odražavaju umetničke vrednosti, i obrnuto, ali mogu da budu pokazatelji u kom smeru tržište razmišlja. S druge strane, uspesi na aukcijama nesumnjivo donose vidljivosti, te otvaraju vrata muzeja i galerija, što je posebno važno kada uzmemo u obzir nevidljivu poziciju žena u umetnosti.

Marlene Dumas with two recent works: Phantom Age and Old, 2025

Ako ste sumnjičavi prema ovim tvrdnjama, možda će vam značiti informacija da, iako je delo Marlene Dumas najskuplje prodato od strane jedne žene ikada, ono nije ušlo ni u pet najskuplje prodatih te nedelje: njih, naravno, potpisuju muškarci: Claude Monet, Pablo Picasso, Alberto Giacometti, Rene Magritte i Piet Mondrian. Čak iako se osvrnemo na žive umetnike, rekorde s velikim razlikama u ceni drže oni poput Damiena Hirsta, Christophera Woola i Eda Ruscha, čija je slika benzinske pumpe Standard prošle godine prodata za čak 68,3 miliona dolara. Dakle, tržište ima još uvek mnogo posla pred sobom jer bez obzira na ista dostignuća, priznanja i hvalospevne kritike, umetnice su kao po pravilu manje vrednovane u odnosu na muške kolege.

50+ by Marlene Dumas, photo: Ruijgrok Piezografie

U svojim radovima, Marlene Dumas prikazuje ranjivost kako bi ogolila ono što se u svakodnevnom životu potiskuje ili ne vidi. Ona nije samo umetnica, ona je umetnica čija je umetnost o ženama. Miss January, postavlja niz teških pitanja o aproprijaciji i voajerizmu, a samo delo čuvala je poznata kolekcionarska porodica Rubell čak 25 godina pre nego što ga je prodala na Christie’s aukciji. Nikada ne pravim delo sa samo jednom jedinom idejom na umu. Kada je nastala Miss January, bila sam fascinirana različitim tipovima žena i pozama koje se koriste u pin-upovima, porno, seks i modnim časopisima – kako se razlikuju, prepliću i utiču jedni na druge. Ono što je u nekom trenutku smatrano seksi, erotičnim ili privlačnim, u drugom vremenu može delovati smešno. Izvorna slika za ovo delo bila je središnja fotografija jednog januarskog Playboy izdanja iz devedesetih. Bila je to plavuša, delimično obučena za zimske sportove, sa skijama i jednom rozom čarapom navučenom, a drugom skinutom. U vezi s njenim atributima, na slici sam ostavila samo čarape. Uživala sam dok sam je slikala. Delo mi je delovalo kao da prikazuje neko čudno biće. Neku vrstu džinovske žene ili Amazonke, koja je veća od nas običnih ljudi – kao što to umeju da budu i supermodeli, kaže Marlene za Vogue Adria. Iako inspirisan Playboyem, ponuđeni prizor ne podstiče erotske fantazije: žena nosi šminku nalik na drag, providnu bluzu i jednu roze čarapu, podstičući nas da zagrebemo dublje ispod toga šta znači biti ženski voajer bez osećaja krivice. Slika je visoka oko tri metra, što je čini značajno dominantnom u odnosu na onoga ko je gleda.

Leather Boots by Marlene Dumas, photo: Peter Cox, Eindhoven

Njene figurativne slike, mnoge u bledosivim tonovima, odavno su popularne na tržištu, a za to ima i zvanične institucionalne potvrde. Godine 2008. bila je deo retrospektivne izložbe u čuvenom Muzeju moderne umetnosti (MoMA), a na Venecijanskom bijenalu 1995. predstavljala je Holandiju, zemlju u kojoj živi sa svojim južnoafričkim poreklom. Iz ovog razloga se vrlo često predstavlja kao neko ko nigde ne pronalazi svoj dom, jer svugde ponavlja da nije odavde. Pitam je da li joj je umetnost dom, ali ona kaže da je umetnost za nju ipak nešto poput paralelne realnosti. Slikati znači ući u neki drugi svet. To nije dom, već neka vrsta vremenskog tunela – ili, tačnije, zaboravljanje na vreme. Uvek završim radeći kasno u noć jer mi je teško da počnem, ali kad počnem, teško mi je da stanem. Učestvovala je na četiri glavne izložbe na Venecijanskom bijenalu i na dve Documente. Godine 2022, jedan od najbogatijih ljudi na svetu i kolekcionar umetnina François Pinault, posvetio je jedan od svojih muzeja u Veneciji njenom radu. Ovog leta, svi putevi vode u Atinu, gde će od 5. juna do 3. novembra biti otvorena njena izložba Cycladic Blues u Muzeju kikladske umetnosti.

Old by Marlene Dumas, photo: Peter Cox, Eindhoven

I za kraj, ostanimo optimistični: 2014. na spisku najskupljih dela prodatih na aukcijama, nijedna živa umetnica nije bila u prvih deset, a samo je jedno delo, slika Georgije O’Keeffe, prodato za više od 15 miliona dolara. Danas lista izgleda sasvim drugačije, iako će nam trebati još mnogo borbi da se približimo ravnopravnom pogledu na umetnost. Marlene Dumas kaže da voli da citira Nastassju Kinski, nemačko-poljsku manekenku i glumicu (iz osamdesetih) kada je pitaju kako bi posavetovala mlade umetnice da pronađu svoj glas u današnjem složenom svetu umetnosti. Najvažnije je da naučiš da dobro upravljaš svojim vremenom – rekla je nešto poput toga. I ja se slažem – umetnosti je potrebna vaša potpuna pažnja, sve vreme. U suprotnom, nećete uspeti da pronađete svoj glas u toj preopterećenosti glasova u sopstvenoj glavi. I na metafizičkom nivou – iskoristite ono što vas kod sebe plaši. Setite se šta je Nietzsche rekao: „Pazi da, isterujući svog demona, ne proteraš ono najbolje u sebi.“ Oh, i molim vas – nikad ne izgubite smisao za humor!