U njujorškom domu Marka Ristića - između uređenosti i haosa

Naselje Gramercy Park na Manhattanu sa oblakoderima iz devedesetih nije mesto na kome biste očekivali slikarski atelje. Dok umetnosti obično treba više slobode da se bude bučan i neuredan, ovde su uglavnom smeštena sedišta firmi i skupi i svetli stanovi u zgradama sa portirom. Tu, u jednom novijem soliteru, u stanu sa nižim plafonom, izuzetnim prirodnim svetlom i spektakularnim pogledom, kakvi su uvek u ovakvim kondominijumima, nalazi se i mala soba crvenkastih zidova, atelje slikara Marka Ristića. Iako u njegovim slikama trodimenzionalni prostor ne postoji ili je tek u naznakama, razgovarali smo baš o njegovom odnosu prema prostoru – za rad i za stvaranje, o počecima, procesu, uzorima i o gradu.

Marko Ristić je američki slikar srpskog porekla, bivši sportista i model. O slikanju govori kao o pisanju dnevnika, a sklonost ka umetnosti nasledio je od porodice: njegov otac je arhitekta sa uspešnom praksom u Njujorku, sestra je beogradska slikarka Kristina Ristić, a deda je bio snimatelj Jugoslovenske narodne armije. U svet umetnosti ušao je, međutim, tek u kasnim dvadesetim i neformalno, da bi ubrzo razvio uspešnu umetničku praksu.

Biti Srbin, biti Amerikanac

Rođen je u Daytona Beach, Florida, a odrastao na Long Islandu, u predgrađu New Yorka. Imigrantsko iskustvo njegove porodice, koje stvara dileme u osećaju pripadnosti, u detinjstvu mu je teško padalo. “Ideš u školu u Americi, a kod kuće si Srbin, Jugosloven. U nekom trenutku imao sam potrebu da presečem to, poželeo sam da se smatram Amerikancem jer su svi moji drugovi u školi bili Amerikanci koji su ovde generacijama, bio sam zbunjen… Kada sam konačno posetio Beograd, bilo mi je jasnije šta znači biti iz Amerike, a šta znači biti iz Srbije. Počeo sam da cenim sve što mi je ova zemlja dala, meni i mojoj porodici, kao i da bolje razumem šta je to što me vezuje za Srbiju. Identifikujem se pre svega sa srpskom kulturom i običajima.”

Umetnički svet liberalne Amerike opsednut je pitanjem identiteta. Kroz grantove, portfolije, galerije on od umetnika očekuje jasan stav po pitanju sopstvenog identiteta i načina na koji on učestvuje u umetničkom radu. Marko pronalazi vezu između svoje nasleđa i životnog iskustva i svog rada u uticaju oca arhitekte koji i sam crta i izrađuje predmete od drveta. „Naša kuća je oduvek bila jedno genijalno gradilište, on je uvek donosio stvari, razne alate. Kada sam u Beogradu upoznao njegove prijatelje, sve te manijake, slikare, arhitekte, vajare, shvatio sam koliko sam svemu tome bio izložen u detinjstvu, i koliko se njegove skice i palete boja odražavaju na moj rad.”

Potraga za osećajem prisutnosti

I pored toga, Markov ulaz u svet umetnosti bio je nekonvencionalan. Do njega nije došlo kroz formalno obrazovanje, već kroz traženje autentičnijeg izraza u kasnim dvadesetim. „Pre toga, od devetnaeste do dvadeset sedme, bavio sam se modelingom, i onda sam počeo da slikam. Tražio sam nešto… Sport vam, na primer, daje priliku da se osetite jako prisutno, postoji rutina; sport je i lični izraz na neki način. I onda je došlo slikanje, kao nekakav odgovor. Ne osećam se u drugim prilikama ovako. Ovo prisustvo ili adrenalin koji mi rad pruža baš je poseban. Nasuprot toga, u modelingu se ne osećaš prisutno, već otuđeno.”

Od tog trenutka neplanirano je razvio novo zvanje: „Sve se desilo jako brzo. Prijatelj iz detinjstva upoznao me je sa Tylerom Santangelom koji vodi galeriju ‘Allgorithim’ iz Los Angelesa i koji mi je potom dao rok za samostalnu izložbu. Bilo je baš neobično odjednom videti slike koje sam slikao u svom stanu ili u garaži mojih roditelja na zidovima galerija i u kućama kolekcionara.”

Prostor za život i slikanje

Umetnički studiji, ateljei i radionice u Njujorku se obično nalaze u naseljima Sunset Park ili Gowanus, industrijskim zonama gde se za priuštive rente mogu dobiti veliki prostori koji mogu da budu bučni i prljavi. Međutim, Markov studio, u kome takođe i živi, namerno se nalazi van standardno „umetničkih” naselja. „Imam prijatelja koji živi u ovoj zgradi, to me je ovde dovelo… Prijalo mi je da ne budem u tipičnom prostoru ateljea i da ne moram konstantno da govorim o umetnosti. Moji prijatelji su u skroz drugim sferama.”

Pre ovog stana, Marko je uglavnom živeo u stanovima sa minimalnim uslovima, ali ovog puta imao je pomoć. „Moj prijatelj Anthony Giovanni Deane je odličan dizajner enterijera i pomogao mi je da se ovde smestim kao odrasla osoba. Boje nameštaja su one koje su često na mojim slikama… Mada nisam siguran koliko će ovo trajati, ne volim skroz nameštene stanove.” Njegov studio je naizmenično prostor reda i prostor haosa: „Ponekad je besprekorno, kao u nekom svetom mestu, ponekad više liči na đubrište, a nikad nešto između.”

Cela ideja preklapanja prostora za život i umetnički rad jako je zanimljiva i, kroz istoriju, puna romatizacije. Tokom pandemije korona virusa svi smo imali prilike da iskusimo čari i nevolje neodvojivosti života od rada. Marko se trudi da ipak uspostavi tu odvojenost, ne samo na nivou stana, kroz odvojene sobe, nego i kroz niz dnevnih rituala. „Lakše mi je da živim u prostoru u kom radim. Disciplina koju namećem sebi je ekstremna. Budim se, popijem tri kafe, odradim vežbe, i onda radim satima. I tačno je da je teško kada ne možeš da se distanciraš od rada. Ne volim, na primer, da budem okružen svojim slikama, čak ni onima kojima sam isprva zadovoljan. Mislim da je svaka slika kao stranica dnevnika. Nekad ti je to što si napisao odbojno, pa ga baciš, nekad mu se vratiš kroz nekoliko dana i budeš zatečen time kako si se izrazio. A nekad, prosto, prođe dosta vremena, i ti više ne znaš ko je bila ta osoba.”

Od zagrljaja do katastrofe

Kod slikara uvek intrigira to kako se suočavaju sa belim platnom, od čega kreću. Marka je taj izazov i privukao. „Veliki ulozi. U sportu sam bio golman, jer je sve na tebi… U slikarstvu sam odmah počeo sa jako velikim platnima (otac je mislio da sam lud). On me je naučio kako da razvučem platno, napravim drveni okvir, i tako dalje… Izbor boja mi dolazi prirodno i primetio sam da se menja u odnosu na lokaciju. U Njujorku koristim tamniju paletu nego na primer u Majamiju ili Los Anđelesu. Koristim uljane boje, slikam prstima. Kada sam tek počeo, osećao sam se kao da dobro znam šta radim, ali istovremeno i nemam pojma šta radim. Obično slikam ljudske figure, portrete članova porodice, prijatelje, ili strance koje sam prethodno uhvatio na kameri.”

Pred kraj razgovora vratili smo se uzorima i inspiracijama. On je tada izneo dve kamere dede Mileta Pušeljića, filmskog snimatelja Jugoslovenske narodne armije, i autobiografiju florentinskog vajara Benvenuta Cellinija koju je ilustrovao Salvador Dali, poklon od oca. Marko ističe da na njegovo slikarstvo ređe utiču drugi slikari, a mnogo više umetnici drugih medija kao što su filmski reditelji John Cassavetes, Andrei Tarkovsky, Elaine May, Andrzej Wajda, Seijun Suzuki, Emir Kusturica i pisci Charles Bukowski, John Fante, Henry Miller, i William S. Burroughs (ali pre svega Miller). „Ti ljudi se ne dodvoravaju publici. Njihov rad je iskren, jednostavan i sirov. Mislim da to nije nešto što može da se postigne pokušavanjem.”

Razgovor završavamo u kuhinji, sedeći za malim stolom za kafu, gledajući panoramu ka istoku. Komentarišemo kako će ona sigurno za par meseci izgledati drugačije. To je barem uvek sigurno sa Njujorkom. Ovaj grad je permanentno gradilište, puno protivrečnosti na svakom koraku i to je verovatno ono što najviše privlači ljude njemu – ideja da se uvek sve može izgraditi ispočetka, pa čak i mi sami. S druge strane, upravo ta svest o količini proizvodnje, i umetničke i sve druge, osobu može da preplavi i blokira. Ipak, za Marka i njegovo slikarstvo, Njujork je uzbudljiva i podsticajna sredina, nezamenljiva za njegovo stvaralaštvo upravo zato što ga u istom danu može voditi, kako kaže, „od toplog zagrljaja do katastrofe”. Mislim da su to odgovarajuće reči za ovaj grad.

Styling: Rocco Valentine