Od Balkana do Japana: Razgovor sa OKO povodom izložbe u Tokiju

Ponekad mi je nezgodno da otkrijem koliko dugo poznajem sagovornika, čisto zato što otkrivam naše godine. Ok, nismo stare, ali nismo ni u cvetu mladosti. Osim kada se radi o Marini Mesar tj. OKO. Ova umetnica jednostavno ne stari. Njen entuzijazam ne stari, njena energija ne stari, njena snaga ne stari. Njena umetnost ne stari. Dobro, sazreva. Ali to je nešto potpuno drugačije i pozitivno.

OKO je osoba zarazne energije, osoba koja vas odmah uvuče u svoj svet sačinjen od duginih i neonskih boja, najšarenijih i najjarkijih nijansi. Ne možete da ne gledate u njega, a opet istovremeno ne možete samo da ga – gledate. On tera na akciju i reakciju. Možda bi bilo najbolje da kažete da vas tera da sami nešto stvorite. OKO je osoba koja podstiče energiju. Tera nas da razmišljamo, pričamo i delujemo. OKO je umetnica koja stvara i samo- ide. A ovog puta ju je ta njena silna energija odvela u Japan. Pa naravno, gde drugde, nego u Japan! Zašto ne bi išla na drugi kraj sveta, kada je taj drugi kraj sveta već ovde i postoje avionske karte u njegovom smeru. OKO je spakovala jednu manju putnu torbu (Ona putuje lagano! Uostalom, sve što joj treba ima, a ako joj nešto zatreba, može da kupi tamo), svoje radove i pravac Tokio, Japan. Nije otišla nepromišljeno, naravno. Iako je njena energija moćna i zarazna, nemojte je pomešati sa spontanim i besciljnim divljanjem poput nekog tasmanijskog čudovišta. A ne! OKO uvek ima plan. Doduše, kada mi je rekla da ima izložbu u Japanu, prvo sam pomisliča da me zeza, ali kako je sama rekla: Japan uvek zvuči kao dobra ideja! Šalu na stranu, o čemu se radi, nastavila sam da je ispitujem? Izložba u galeriji mograg u Tokiju trebalo je da se održi 2020. godine i karte su već tad bile kupljene i sve je bilo spremno, ali su pandemija i sve ostalo što je došlo u paketu sa njom odlučili da zaustave čitav svet na trenutak. Ovog puta se, međutim, sve dogodilo i – svi srećni. Naravno da je dobar osećaj izlagati svuda, iako mi je ovo prva izložba u Aziji.

Amerika i Brazil su već odrađeni, bilo je samo pitanje vremena kad će krenuti i Azija.

Zanimalo me je kako izgledaju pripreme za izložbu u Japanu. Jesi li imala očekivanja; neka posebna ili ide prazne glave i čista srca, što bi se reklo?

Bila sam u Tokiju 2019. godine tako da sam već na neki način znala kako grad diše, iako je to sa ovakvim megapolisom uvek zanimljivo. Definitivno imaju potpuno drugačiju estetiku od nas i to je ono sto je verovatno i najzanimljivije. Natera te da počneš da razmišljaš na neki novi način i da malo proširiš sopstveno polje delovanja. Imala sam ideju sta želim da izlažem i na koji način, ali uvek ostavljam prostora za promene u slučaju da ipak nešto novo iskrsne. Na primer, u ovom slučaju, napravila sam novu verziju, sa sličnim pristupom radu kao što sam izlagala u Londonu, štampa na svili, samo što su ovog puta dorađeniji.

Ostaješ neko vreme, nekoliko nedelja, šta ćeš sve raditi, šta sve radiš već tamo? Hoćeš li se baviti i svojom umetnošću? Kako izgleda kada preseliš studio na drugi kraj sveta? Sve me zanima.

Ostajemo tri nedelje i to je dovoljno da sasvim dobro upoznaš grad, ne radim fizički nove stvari za buduće izložbe, ali zato moj mozak sprema milione informacija koje prikuplja oko sebe. Definitivno neke nove ideje i smerovi gje bih volela da idem u budućnosti što se tiče sopstvene umetnosti.

Uglavnom se krećem kroz grad i posmatram ljude i njihov dnevni život, to je ionako uvek najfascinantnije. Kad se krećeš kroz prodavnicu i vidiš hiljade proizvoda koje nisi ni znao da postoje, i zamišljaš na koji način oni žive svoje dnevne živote. Nasuprot tome, postoje parkovi i hramovi, toliko mira i raznolikosti,nakon te vreve ljudi, a opet u isto vreme se osećaš i potpuno povezan sa svetom, koliko se jako oseti da ovo nije tvoje podneblje. sve je drugačije, estetika izgradnje, slova, znakovi a bogami i samo bilje. Muzeji su im ogromni, i evo recimo juče smo bili na izložbi u MORI muzeju koji se nalazi na 52 spratu ogromne zgrade bez kraja. Super je osećaj razgledati umetnost koja se proteže čitavim jednim spratom zgrade a nakon tog pogledaš kroz stakleni zid i vidiš prostranstvo grada bez kraja. Razgovor sa drugim umetnicima koji žive ovde je sjajno iskustvo, nekako je vidljiva razlika u kulturi a opet koliko svi umetnici imaju univerzalno slične brige.

Marina koju ja poznajem je brza, preduzimljiva, agilna, ništa joj nije teško, ničega se ne boji. Takav utisak odmah, isprva odaje. Da li si možda sada imala tremu? Da li inače imaš tremu?

Ma istina je, jurim ja okolo, proživljavam strahove, a onda opet nekako se nateram da me oni ne zaustavljaju. Tremu nemam vezanu za izložbe, pre jesam, sad sam prihvatila da je sve u životu, pa tako i izložbe i umetnost, samo trenutak ličnog rasta. Tako da čak i kada pogrešimo, mislim da je to u redu, važno je da naučimo i nastavimo sa tim znanjem u neke nove, bolje stvari. Čini mi se da svi previše osuđujemo sebe i onda nas sopstvena panika potpuno blokira. Nisam imala kreativnu blokadu zapravo nikad, možda baš zato što sam u stalnom naletu prema napred i zato što ne stižem da izvedem ni ove stvari koje želim da radim. Jedina trema koju sam osetila je od dugog leta avionom, 13 sati leta. Volim da letim i volim taj osećaj kada si iznad oblaka, to ti daje neki osećaj spokoja. Ipak je sve prošlo OK i mozak već kreće da smišlja scenarije za neke nove gradove, Seoul, Hong Kong, Šangaj… velika je Azija i sad kad smo krenuli najbolje je da ne stajemo.

Japan je poznat po svojoj kolorističkoj kulturi i po istovremenom minimalizmu, čistim i jasnim linijama, i po animama i childlike estetici. S obzirom na vrstu umetnosti koju sama stvara, zanimalo me je da li joj se nešto od toga dopada? Podležeš li estetskim uticajima prostora i društva u kojem boravi, kao na primer – sada?

Ma, ja sam odrasla na anima crtaćima, „Akira“ i „Ghost in the shell“ su nam bile osnova u srednjoj školi, a uostalom sam totalni fun PlayStation gaminga, tako da je i moja najdraža igrica Final fantasy, sa ovih područja. Zapravo, kad sam dolazila 2019. je bilo totalno dečje uzbuđenje, sad 2024. je već neki osećaj da dolazim na svoje. Prirodno mi je ovde; zato i je toliko fascinantno shvatiti koliko brzo ti nešto postane normalno. Koliko mi je normalno da svi oblici prevoza jure na sve strane i da se zapravo krećeš u gradu u kojem boravi 40 miliona ljudi. Verovatno će biti čudno prvih par dana nakon što se vratim u Zagreb, a onda opet.. dnevna rutina i posao u ateljeu te opet vrate u neki ritam života.

To je divno za mene jer znam da kada se vratim u studio, moj mozak je pod utiskom gomile imputa sa svih strana koje će se verovatno vremenom videti kada počnem da stvaram nove stvari. Fotografišem sve što mi je zanimljivo ili zapisujem ideje za budućnost. Bilo kako bilo, lepo mi je ovde, mada jedva čekam da se vratim u studio i nastavim da radim nove stvari.

Sprema se dosta novih projekata i samostalna izložba u Zagrebu, tek onda neću imati vremena.

Marina ostaje u Japanu nekoliko nedelja. Zanimalo me, posebno jer je odlično spojila poslovno sa privatnim, i još na sve to otputovala samo sa najnužnijim stvarima. Šta si sve planirala da radiš u Japanu? Šta si zadala sebi da moraš da uradiš dok si tamo?

Nisam sebi zadavala nikakve obaveze, sam grad je toliko ogroman da je tako verovatno i bolje. Verovatno ćemo posetiti i Kyoto, jer se njegova estetika potpuno razlikuje od Tokija, pa da doživljaj bude potpun. Najbolje je bez puno predrasuda samo posmatrati okolinu i videti i naučiti od njih neke nove stvari, a to se već sad dogodilo. Svaki put kad odem na put bilo gde, vratim se nekim delom ipak kao promenjena osoba.

Kada se već dotakla povratka, zanimalo me šta će raditi kada se vrati kući? Koliko će Japana doneti u Hrvatsku, realno i metaforički?

U Zagrebu me čeka nekoliko projekata koji su dosta bitni i zahtevaju da im se posvetim sa punom pažnjom, tek onda će nakon povratka biti najbitnije napraviti dobru listu prioriteta i rešavati jedno za drugim. Kako se sprema nova samostalna izložba neke stvari su započete pre nego što sam otišla na put, a neke će se tek raditi sad kad se vratim, i mene lično zanima koliku promenu će ostaviti ovo putovanje na stvaranje novih stvari.

Mislim da je najbitnije posmatrati okolinu u kojoj se nalaziš, onaj dnevni život koji žive ljudi u njoj i onda ćeš zapravo najviše naučiti o tom prostoru. Tako da zapravo najviše promatram dnevnu vrevu oko sebe. Super je kad naučiš od drugih kultura neke logične stvari u dnevnom životu koje mi možda ne koristimo i to su znanja koja najviše delim sa prijateljima kad se vratim. Sitnice, kako nešto uraditi ili kako imati logično rešenje za nešto. Uključujući kuhinju i recepte. Iz Japana sada želim da se vratim sa barem 2-3 nova jela.

Mogu da je zamislim kako narednih nekoliko meseci isprobava samo japanska jela i nudi ih gostima na kućnim okupljanjima. Ali vratimo se umetnosti. O čemu se radi na izložbi? Šta izlažeš? Hoćemo li to videti i u Hrvatskoj?

Izlažem crteže izvedene perom i crnim tušem što je blisko njihovoj kulturi što se tehnike tiče i tu se odmah osetila povezanost sa svim ostalim umetnicima kad su videli radove. Namerno sam napravila printove na svili koji imaju slične motive i likove kao kontrast grafičkim crtežima. Tema je univerzalna i zapravo svima razumljiva. Nacrtala sam likove koji su pripadnici jednog plemena. Pri tome mislim da unutar nas samih postoje različite emocije, ako svaku emociju zamislimo kao odvojeno pleme, životni cilj nam je da pokušamo da održimo balans među njima. Ekstrem bilo koje vrste nije dobar ni u čemu. Želela sam da istaknem koliko je bitno osvestiti da posedujemo različite emocije, i da ne treba ni da ih se bojimo ni da bežimo od njih. Ponekad nas one plaše, kao emocije straha ili panike, ali treba da ih shvatimo kao samo još jedan narod unutar nas samih i da taj narod treba da poštujemo i obratimo pažnju na njihove potrebe.

Mislim da je najvažnije u životu da naučimo da uspostavimo ravnotežu sa svime, možda je to zato što se i sama trenutno time bavim.

Što se radova tiče, oni će biti izloženi negde u Hrvatskoj, samo uz neke modifikacije. Marina obično ne ponavlja svoje radove na izložbama, ali u ovakvim slučajevima žali što ljudi u Hrvatskoj ili regionu ne mogu da ih vide samo zato što je geografski predaleko. Internet i fotografije nisu ono što svako može da doživi kada stane ispred rada uživo.

Prvi dan leta je za samo nekoliko dana, vrućina je sve veća i znam da su mi odmor i letovanje sve više na pameti. Kako se odmara i puni baterije ova energična umetnica? Koji su ti planovi za leto? Imaš li negde u kalendaru zacrtan i odmor? I… šta radiš kada se odmaraš? Nekako mi je teško da to zamislim kod tebe.

Volela bih da odem da posetim prijatelje na moru, a možda i da provedem neko vreme sa porodicom, ali videćemo. Dosta posla me čeka, a vreme samo ide. Kao što rekoh, i sama radim na tome da uspostavim ravnotežu u životu, ne ide mi baš najbolje. Verovatno zato što toliko volim ono što radim da nikada ne prestajem, iako bi verovatno trebalo. Odmor… Pa, za mene, odmor je kada, na primer, slikam ili crtam 8 sati pa te telo natera fizički da uzmeš pauzu, onda se obično nađem sa prijateljima i popijem neku finu kafu i malo pokušam da umirim misli koje divljaju u ateljeu.

Amerika, Japan, svi krajevi sveta se nalaze u Marininom pasošu. Gde htela da izlažeš, gde bi još htela da radiš, da putuješ, ili samo da boraviš? Zašto?

Da, lagano se popunjava globus i nema veće sreće od tog, kad putuješ i kad shvataš da si potpuno nebitna na najbolji mogući način, shvatiš da smo svi deo jedne planete i da si ti samo jedna od gomile potpuno različitih duša koje žive na njoj. Volim taj osećaj, jako je prizemljujući. Volela bih da ponovim sve zemlje gde sam bila do sad, možda čak da malo više izlažem po Evropi neko vreme. Aziju kao sto sam rekla sam sad tek načela i mislim da bi bilo dobro da obiđem ceo kontinent. A ostalo, a mislim ima tu još puno… Australija, Novi Zeland, Južna Amerika… Ma ko zna, videćemo… A do tad, ću samo raditi u ateljeu i ići napred.

Ako bi morala da odabereš mesto/vreme gde bi se teleporotovala, gde/kada bi to bilo i zašto?

Hmmm… dobro pitanje. Oduvek sam volela film „Back to the future“, kad idu bilo gde i u budućnost i u prošlost. To je teška odluka, verovatno bi volela da vidi što više u oba pravca. Sigurna sam da bi neka iskustva bila srećna, neka tužna, ali bi me sigurno oblikovala. Dok sam u ateljeu i dok crtam, obično slušam audio knjige ili dokumentarce svih tematika, i na neki način shvatam sliku sveta u kojem živim. Super je osećaj kad ti neka informacija izazove onaj neki AHA moment, i onda više nisi isti.

Za kraj razgovora zanimalo me je odakle crpi inspiraciju… šta sluša, gleda, čita sada? Daj nam malo tog začina tvoje inspiracije. Tražila sam je.

Kako smo sad u Japanu, gledamo njihove programe iako ništa ne razumem, zanimljivo mi je da posmatram razliku u vizualnoj estetici u svemu. Od knjiga sam si pripremila gomile audio knjiga, koje nisam stigla ni da upalim otkad smo ovde, samu sebe jurim po ceo dan… Tako ću i kad se vratim u atelje i krenem „full on“ da radim na novim stvarima.