Arts
LOVE. HATE. FORGIVENESS. Ove tri reči zatvaraju krug kompleksnog odnosa između Marine Abramović i Ulaya, a isto se može reći i za izložbu koja se otvara u novembru u Ljubljani.
Kada sam jednog septembra, pre nekoliko godina, kupila knjigu „Radikalnost ljubavi” Srećka Horvata, na prvoj strani sam samoj sebi ostavila posvetu: You’ve left the stain on every single hour, all the treasures find will vanish with the tide, stih iz pesme koju sam tih dana slušala na repeat. Pored toga što mi se ova poruka očigledno činila odgovarajućom uz naslov knjige, poznajući svoju romantičarsku prirodu uverena sam da je to imalo veze i sa nekom konkretnom osobom za koju sam tada verovala da me je duboko obeležila, samo što danas nikako ne mogu da se setim ko je bio u pitanju. Nisam sigurna da li je to smešno, simpatično ili malo i tužno, ali sa izvesne vremenske distance većina velikih ljubavi i nije baš tako velika. Ipak, ono što jeste evidentno je da je dvadesetpetogodišnja ja smatrala da se radikalnost ljubavi ogleda isključivo u krajnosti između nečijeg apsolutnog prisustva i njihovog odsustva. Tridesettrogodišnja ja se slaže da to stvarno jeste surovo, ali je takođe naučila i da je ljubav već sama po sebi dovoljno radikalna.
Odnedavno sam sasvim sigurna da biti voljen znači biti trajno promenjen, bili mi spremni na to ili ne, i to na načine koje ni sami ne možemo da predvidimo, i nije čudno što Horvat tvrdi da, kada bismo revoluciju stavili u kontekst odnosa, ona nije seks za jedno veče, nije ni flert u prolazu, nije ni situationship, već isključivo prava ljubav koja je toliko silovita da je često izjednačava sa nasiljem. Ljubav sasvim sigurno jeste najmoćnija sila univerzuma, transformativna i „lepa kao revolucija”, ali je istovremeno krajnje silovita i hirovita. Ne čeka da budeš spreman za nju ni da je pozoveš u život, ne pita te da li je sad pravi trenutak, ne zanima je da li možeš da podneseš sve što donosi i što uzme sa sobom, ne pokazuje ni najmanju zainteresovanost za stanje u kom te ostavi kad ode, zahteva vreme, energiju, pažnju i ukratko rečeno ljubav jeste prilični siledžija kom se svaki put iznova prepustimo, iako znamo kako se sve to završava. Jer, kad se Susret desi sve drugo je manje važno, i poput neke male smrti, kada je Ljubav tu, ništa drugo nije.
Takvi Susreti se ne događaju često, niti svima. Mi koji imamo malo sreće možemo da se nadamo da ćemo ako smo jednu šansu propustili (ili upropastili) možda dobiti priliku za popravni, one koji je nemaju može u potpunosti i da zaobiđe, a oni koji imaju baš puno sreće dožive da njihova ljubavna priča postane veća i od njih samih i uđe među legende. U ove poslednje svakako spada priča između Marine Abramović i Ulaya, i ne znam gde bi trebalo da živi neko pa da ne poznaje svu problematiku i dubinu ovog odnosa. Ove godine, četiri nakon smrti Ulaya i skoro tačno pedeset od njihovog prvog susreta, u kojima se desilo sve od ljubavi, suživota i niza zajedničkih performansa, preko epskog rastanka na Kineskom zidu, pa godina bez komunikacije, do kontakta kom je ukupno nekoliko desetina miliona ljudi na Youtubeu i uživo delimično i svedočilo gledajući Marinin performans u MoMA-i, pa zatim novog kruga rasprava, mržnje i tužbi, te na kraju pomirenja otvara se jedno novo poglavlje koje ni oni sami nisu mogli predvideti. Delom zato što im zajednički manifest Art Vital nalaže da nema predviđenog kraja, a delom zato što je pomirenje bilo nezamislivo. Ipak, njihov ljubavni i profesionalni odnos dobiće svoj nepredviđeni epilog u vidu izložbe „ART VITAL — 12 Years of Ulay/Marina Abramović ” koja se otvara na njihov rođendan 30. novembra u Cukrarni i posvećena je njihovim zajedničkim godinama, ljubavi i stvaralaštvu, a ujedno je prvi put da se ne samo svi njihovi radovi nego i arhiva fotografija nađu izloženim na jednom mestu.
Razmišljajući o svom velikom Susretu, gde ni godinu dana posle odluke o razilaženju ne znam da li se tako važna priča počinje od početka ili od kraja, a ruku na srce i pomalo nervozna zbog razgovora sa osobom koja će se za minut pojaviti na mom ekranu, a čiji je rad uneo smisao u moje studije, rekla sam Marini da ne znam odakle da počnem. Kako se uopšte raspakuje legenda koja se zove Ulay i Marina. Od početka? „Uh, koliko imamo strana? (smeh). Nema potrebe da se vraćamo na početak, kako smo se upoznali, to ionako svi već znaju. Hajde da idemo unazad. Volela bih da počnemo od knjige koju smo Lena i ja radile i koja se zove „Love. Hate. Forgiveness” zbog koje sam možda i najsrećnija. Moj odnos sa Ulayem je imao svaki aspekt onoga što jedna veza podrazumeva: neverovatna ljubavna priča, rastanak, trenuci apsolutne mržnje i na kraju oproštaj. Ova izložba je sve to. Četiri godine nakon njegove smrti mogu da kažem da mi ovo verovatno nikada ne bismo uradili zajedno, ali mi je izuzetno drago što Lena učestvuje. Uostalom ona nas je ponovo spojila.”
Nikada nisam bila sigurna kako je to tačno teklo i da li su se zaista prvi put posle dvadeset i dve godine sreli na Marininom performansu „The Artist is Present”, kad je stiglo pravo, iskreno pomirenje i gde se tu onda uklapaju susreti u sudnicama „To jeste bio prvi put da imamo kontakt nakon dvadeset i dve godine, ali se mnogo ružnog desilo i posle. Nakon toga, nakon naših suđenja i nakon što sam izgubila sve, ja sam otišla u malu, skrivenu, Ayurveda bolnicu u Indiji. Stigla sam nakon 36 sata leta, u šest ujutru, mrtva umorna, i on i Lena su već bili tu. Potpuno slučajno. Nisu znali da ja dolazim, niko nije znao. Oni su odabrali to mesto da se odmore, ja sam odabrala da zaboravim na prethodni period suđenja koji je za mene bio izuzetno stresan. Kad sam ih videla pomislila sam: ‘šta ću jebote da radim?’. Prva reakcija mi je bila da odem. Nismo razgovarali uopšte, mrzeli smo se, a trebalo je provesti mesec dana tu. Onda sam počela da razmišljam da mora da postoji neki razlog zašto je on tu, zašto sam ja tu, neki sinhronicitet, logika iza toga, sudbina, kako je moguće da u isto vreme budemo na istom mestu? I zato sam ostala. Lena ima velike zasluge što je došlo do situacije da počnemo da razgovaramo, i tako smo nekako oprostili jedno drugom. Zato mi je jako važno da se o tome priča u vezi sa ovom izložbom. Oproštaj je izuzetno lepa reč, ali je koristimo olako. A zaista oprostiti nekome zahteva puno, vrlo je teško.” Pogotovo za nekoga ko ima crnogorsko poreklo, dodala sam, i shvatila da sam odjednom od prilično nervozne, zahvaljujući Marininoj neverovatnoj neposrednosti i direktnosti prešla u potpunu suprotnost. „Upravo, pogotovo za mene. Crnogorci ništa ne opraštaju nikome (smeh). Ali ovo je stvarno bio trenutak da sam nekome oprostila sve, i osetila u svom srcu, da je time sva negativna energija između nas nestala i da možemo da budemo prijatelji, da se stvarno zalečimo od mržnje, i nastavimo sa životom.”
U periodu kada se javila ideja o zajedničkoj izložbi, Ulay je već bio bolestan i, iako je želja postojala, nije imao dovoljno energije da nastavi da se bavi time. Ipak, Marina i on su uspeli da 2018. godine snime dokumentarac „No Predicted End” o njihovom odnosu, a nakon Ulayeve smrti pogled na priču sa njegove strane donela je njegova supruga Lena. Ona i Marina radile su na tome da zajednički ispričaju priču u knjizi „Love.Hate.Forgivness”, koja je i posvećena Ulayu, a koja se završava razgovorom između njih dve. „Bilo je izuzetno zanimljivo raditi sa Lenom jer se njeno viđenje Ulaya uopšte ne podudara sa mojim. Mi smo bile sa dve drugačije verzije istog čoveka sa kojim smo obe živele. Percepcije nam se mnogo razlikuju, a ona je imala i tešku ulogu, uložila je puno svog života i energije u brigu o njemu. Ovom izložbom zatvaram izuzetno značajno poglavlje.To je dvanaest godina života,koje ovako u celosti nikada nisu bile prikazane. Kad god imam izložbu prikažem nešto iz tog perioda, ali ja ipak stvaram već šezdeset godina i dvanaest godina je samo jedan period, jedna faza. Ulay je takođe tako radio. Tako da imati samo naše radove i arhivu, sa katalogom i jedanaest pisaca koji pišu o našem radu sa sociološke, spiritualne, umetničke i političke perspektive je neverovatno. Ova izložba mi je izuzetno važna i zato i ne želim da počnem od početka, nego od opraštanja. Zato i ne želim da se fotografišem kao ja, ovo se ne tiče samo mene, već mene i Ulaya, i jedina fotografija koja može da se nađe na naslovnoj smo nas dvoje u trenutku kada smo se upoznali.To je jedino ispravno.”
Klimnula sam glavom jer se zaista slažem i obećala da se na početak nećemo vraćati uopšte, ali da je nemoguće ne razgovarati o radovima kao što su „ Imponderabilia”,„Relation in Time”,„Relation in Space”,„Rest Energy”, koji su u velikoj meri obeležili ne samo njihove karijere nego i istoriju savremene umetnosti. O periodu koji možda jeste samo jedan delić u većoj slici, ali čini obe karijere bogatijim, a njihov zajednički odnos produbljenijim i isprepletanim do nivoa koji mnogi ne mogu ni da naslute. Raditi zajedno i voleti se,vrlo je komplikovana stvar.„Radovi Ulaya i Marine Abramović,od kojih će velika većina biti predstavljena na izložbi „Art Vital”, pomerali su granice, šokirali i izazivali čuđenje, gađenje, iznenađenje, bes, poštovanje i divljenje. Pet godina su živeli u kombiju koji im je bio dom na točkovima, neprestano se krećući, putujući, tragajući, razgovarajući, osmišljavajući i živeći. Njihov nomadski duh, ogromna energija i otkrivanje povezanosti između njih dvoje i sveta koji ih je okruživao bili su glavne pokretačke snage njihove posvećenosti umetnosti. Bili su nezaustavljivi; bili su jedno. Jednostavno, za njih život je bio umetnost, a umetnost život”, rekla mi je Alenka Gregorič, kokustoskinja izložbe „Art Vital” kada sam je pitala da mi bar malo otkrije šta će pisati u uvodnom tekstu. „Tačno!”, klima glavom Marina. „Jedan od razloga zašto sam ja njemu oprostila, a i on meni, jeste taj što smo shvatili da je privatni život jedno i tu ima mnogo gluposti, ali naš zajednički rad je važniji od toga. Stvorili smo tu posebnu hemiju, ispisali istoriju performansa, ne možemo to da poreknemo, i tek tako zaboravimo na sve ono u šta smo uložili toliko sebe. Pomislila sam: ‘Dosta je bilo sa glupostima, poštuj svoj rad.’”
Ipak, do te faze je uvek teško doći, za početak jer svaka velika ljubav, kao i revolucija, traži da damo sebe. Da bi se desile neverovatne stvari, potrebno je neverovatno im se predati, a kada najlepši i najplodniji odnos dođe u onu tačku u kojoj sve postaje samo povređivanje, iz koje se ne može ni napred ni nazad, teško je pronaći sredinu. Posle velike ljubavi obično ne ostaje ništa, sem vraćanja na početnu tačku odakle je sve počelo. Biti jedno drugom stranac. Tako je i za Marinu i Ulaya bilo nemoguće da ostanu zajedno, ali i da postoje zasebno a ostanu ikako povezani. Godine 1983. Abramović i Ulay objavili su da će raditi svoj poslednji zajednički rad „The Lovers”. Biće prvi ljudi koji će prepešačiti Veliki kineski zid, i venčati se tamo gde se susretnu. Bilo je potrebno pet godina da se dobiju dozvole, ali i da veza finalno pojede samu sebe. Započeli su svoj hod 30. marta 1988. godine, sa suprotnih krajeva Kineskog zida, koji se naziva i „Uspavani zmaj”. Abramović je krenula ka zapadu od zmajeve glave na Bohajskom moru, produžetku Žutog mora između Kine i Korejskog poluostrva, a Ulay od zmajevog repa duboko u pustinji Gobi. Posle 90 dana hoda su se našli, zagrlili i rastali. U Amsterdam su se vratili odvojenim letovima, a nakon godina potpunog prožimanja, nastupile su dvadeset i dve godine apsolutne tišine. Svako ko je to proživeo zna da je jedino više od uzbudljivog zastrašujuće biti na novom početku. Čitajući o ovom radu iznova i iznova, uvek sam razmišljala o tome da li je tada sedeći u avionu za Amsterdam osećala slobodu ili strah? „Apsolutni strah, bila sam zaleđena, ničega slobodnog i uzbudljivog tu nije bilo za mene. Kada smo mi odlučili da živimo i radimo zajedno, ja sam bila spremna da to radim do kraja života. Stvarno jesam. Imala sam ideju da ćemo postojati zauvek. Ali, život je imao druge planove za svakog od nas. Rastali smo se na Kineskom zidu, a ja sam posle toga bila u dubokoj depresiji. Imala sam četrdeset godina, svi moji performansi su rađeni udvoje pod našim zajedničkim imenom, ostala sam istovremeno i bez čoveka kogvolim i rada.Užasno je strašno. Inače, kad god mi nešto pođe loše, okrenula bih se svom radu. Sada to nisam mogla, jer ga nisam imala. Morala sam da osmislim potpuno novi pristup. Shvatila sam da mi je publika izuzetno značajna i tako su počeli ‘Transitory Objects’, serija radova koji pozivaju posmatrače da postanu aktivni učesnici, a posle sam se polako vratila na svoj performans. Nakon mnogo godina u MoMA-i se to objedinilo, i umesto Ulaya je bila publika preko puta mene.”
Upravo zbog te prožetosti, kada se govori o njihovom odnosu i radu, često se koriste reči poput Alenkinih:„Bili su nezaustavljivi,bili su jedno.” Međutim u tom sjedinjavanju leže najveće opasnosti i po umetnika, i po pojedinca i postavlja se večito pitanje: kako biti i svoj i nečiji u isto vreme? One sa kojima se nadopunjujemo prepoznamo čim se pojave u našem životu, ali nije jednostavno pronaći tako fino izbalansiran zajednički jezik. Kako stvarati zajedno tako da ne ugroziš ni sebe, ni drugog? „Bilo je jako teško. Kada smo počeli da radimo, mi smo imali tu auru idealnog para koji živi zajedno i radi zajedno. U tom trenutku bilo je puno parova koji su tako stvarali, ali nakon nekoliko godina se razdvoje. U mojim godinama eto jedino Gilbert&George još uvek rade. Tako da, dvanaest godina je prilično dugo. Mi smo se rastali zbog gluposti, ljubomore, nevere… Ali to pitanje kako smo radili zajedno je jako važno. Zaista smo spojili najbolje iz mog i iz njegovog rada. Znaš, to što smo rođeni istog dana, to nije slučajnost. Mi imamo isti DNK na mnogo načina, i jedna od važnih stvari je kako kontrolišemo svoj ego. Jer svaki umetnik ima ego velik kao planina i morali smo da radimo na tome kako da to sputamo. Imali smo dogovor da nikada ne kažemo čija je bila početna ideja za neki performans, i nikada nismo otkrili to ni on ni ja, jer je naš sistem bio takav da ideja dođe, onda je zajedno čistimo, brusimo, razrađujemo i predstavimo.To smo zvali ‘thatself’–nije ni moje ni njegovo, to je nešto treće. Kada smo to uspostavili, napravili smo savez, zajednicu. Druga stvar je, naravno, Art Vital, manifest. Postali smo moderni nomadi, stalno smo se kretali, radili smo različite stvari jer nismo mogli da živimo od naše umetnosti. Bilo je teško, ali u isto vreme i prelepo.”
U odnosima u kojima se poslovno i emotivno toliko blisko mešaju jednom kada sve pođe po zlu, mentalna i emotivna pretrnulost se graniče sa nesposobnošću da se napravi ikakav samostalan korak. Deleći to iskustvo pomalo sebično pokušavam da napipam odgovor na pitanje koje mi se uporno vraća: koliko možemo naučiti iz nečijeg odsustva? U godinama samostalnog rada šta je nau- čila što ne bi mogla da je njena prvobitna ideja da rade zauvek zajedno ostvarena? „Kada sam konačno stala na svoje noge, mislim da je prva stvar koju sam odlučila da nikada više ne radim kolaborativne radove ni sa kim (smeh). Povremeno se dešavalo da uradim poneki rad sa nekim, sa Igorom Levitom, sa Jan Fabreom, ali nikada više da to bude jedini oblik mog rada.Taj oblik poverenja nikada više ne bih dala nikome.” Ne mogu se složiti više. Ljubav tražimo u svakom iskustvu duboko joj verujući da je dovoljna, a ona nas često ostavi smotane, zavisne, prebledele, uplašene. Uprkos tome, svaki put kada naiđemo na novu iluziju zaboravljamo na bol. Živi se za smrt i vaskrs. Pomislila sam neminovno na „Sedam smrti Marie Callas ” koja govori o Mariji koju progoni sedam operskih uloga koje je tumačila tokom svog života iz opera.„La Traviata”,„Tosca”,„Madam Butterfly”, „Carmen”,„Othello”,„Lucia di Lammermoor”i „Norma”i u baš svakoj se strada zbog ljubavi. Ljubav se pretvara u mržnju, mržnja postaje ljubav, a simbolična smrt postaje konačno oslobođenje. Marija je bila žena kojoj je ljubav obeležila život, a i smrt, a u „Sedam smrti” se umire neprestano. Ali, da li je Maria Callas zaista mrtva ili još uvek treperi u svima koji pate i osciliraju na tankoj granici nadajući se novom vaskrsenju? „To je stvarno sjajan primer. Kada smo se Ulay i ja se rastali, ja sam stvarno bila jako loše, bila sam depresivna i razočarana, ali nije on bio taj koji mi je slomio srce.To je bio moj sledeći partner,moj muž Paolo. Nisam mogla da spavam, da jedem, samo sam pričala o tome, srce mi je skroz bilo slo mljeno. To je stvarno bolest, užasno je. Želela sam da radim tu operu o Mariji Callas, jer je ona u toj sobi u svom stanu u Parizu bukvalno umrla od slomljenog srca zbog Onazisa. Potpuno je uništila svoju karijeru zbog njega. U mom slučaju mene je moj rad spasao, nju njen, nažalost, nije. Zato sam osećala potrebu da uradim omaž njoj. Prikazujem samo umiranje. Umire se samo 1 sat i 36 minuta. Ta opera je postala neverovatno uspešna i svi insistiraju da radim ponovo, meni je jednom dovoljno. Sve probam po jednom.”
Dok razgovaramo čini mi se da kroz prozor iza nje u severozapadnoj Engleskoj počinje da pada kiša i vraća me u realnost da čaj pijemo svaka u svojoj sobi na 2000 kilometara udaljenosti i to u trenucima pauze dok sprema novi projekat koji ima svoju premijeru 9. oktobra. Kako joj je tamo? „Meni je svuda kao kod kuće, svaki hotel je drugi dom za mene, jer stvarno verujem da je moj dom telo, a ne prostor u kom živiš. Neprestano pada kiša i vreme je užasno, ali radim na najvećem projektu u svom životu. ‘Balkan erotic epic’, koji se oslanja na balkansku kulturu i paganske rituale. Uključeno je 120 ljudi. Nenormalno je veliko i radim ludačkim tempom svaki dan. ‘Balkan erotic epic’ počinje sa Titovom sahranom.” Nasmejala sam se. „To i nije toliko daleko od erotskog iskustva”, rekla sam imajući na umu Horvatov citat : „Važnije je bilo to što seksualno uzdržavanje izaziva histeriju, koja se može preusmeriti u grozničavu ratobornost i obožavanje vođe… Sva ta marširanja, klicanja, mahanja zastavama, sve je to neiživljeni seks.”„Upravo. Kada sam bila mlada, kada se sve to desilo, po mom mišljenju to je bilo veoma erotsko iskustvo. Titova smrt i sahrana. Žene su se lupale u grudi,i gledale u nebo. Žene na ulici, žene u selima.‘Zašto si uzeo njega ne mene?’, to su stvarno govorile. Smešno je što je pitanje kome se obraćaju, ko ga je uzeo, bog? Mi ne verujemo u to, mi smo komunisti.Tako da svi ti elementi seksualne energije i žaljenja za Titom našli su mesto ovde.”
Posmatrano sa određene distance nekim radovima nismo zadovoljni, nekima uspemo da se vratimo i odvedemo ih u nove pravce, neke bismo najradije zaboravili. Kao i ljubavi. „Balkan Erotic Epic” rekonstruiše Marinin rad pod istim imenom iz 2005. godine, kao što će i „Art Vital” rekonstruisati njen i Ulayev zajednički rad i život. Kako danas izgleda vratiti se skoro pedeset godina unazad i kako će ovaj put rekonstruisati svoje radove? Videti njihove reperformanse u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu bilo je snažno i važno iskustvo, budući da je upravo reperformiranje novi vid čuvanja, arhiviranja, ali i života rada. „Ja isto to mislim. Ako predstavljaš samo arhivu to nije to. Mora da postoji i neki živi momenat u retrospektivi. Ulay se doduše nije otpočetka slagao sa tim jer je smatrao da niko drugi ne može da izvodi naše performanse. Posle kada je video kako treniramo ljude i biramo odlične performere koji će ovo izvesti na najblji mogući način, podržao je ideju. Možeš da imaš nekoga ko potpuno bez veze svira Mozzarta i nekoga ko je toliko odličan da zvuči kao sam Mozzart, ali unosi i neku svoju harizmu. Isto je sa performerima, sjajni performeri mogu da dodaju jedan sasvim novi sloj radu,da ga poboljšaju.Tako da će biti ljudi sa mog instituta, ali većinom će biti slovenački umetnici. Performans treba da živi. Pored toga, biće radova koje niko nikad nije video. Mi smo imali taj rad napravljen od kostiju i žica, prikazali smo ga samo jednom u Ajndhovenu. Biće naša kola u kojima smo živeli zajedno. Puno toga što publika nikada nije videla na jednom mestu, čak ni ja(smeh). Srećna sam i što se vraćam u Ljubljanu. Tamo sam prvi put bila sa Zdenkom Badovinac, koja je sa samo 26 godina bila najmlađa direktorka Muzeja moderne umetnosti. Volim NSK, OHO grupu, volim Žižeka, generalno mnogo je dobrih stvari u Ljubljani. Ima toliko ljudi iz različitih ex-Yu republika koji žive u miru.” Podelila sam sa njom da imam posebnu ljubav prema ovom gradu, ali i moju večnu maštariju da jednom Slavoj Žižek i ona rade zajednički intervju. Ponekad kada ne znam o čemu drugom da maštam javi mi se ta slika. „Upoznala sam ga jednom. U slovenačkoj ambasadi u Njujorku. Razgovarali smo manje od sedam minuta, on je genije. Njegov mozak radi brže nego što može da izgovori reči, i bukvalno ispljune reči na one koji ga slušaju.To je kao neki neverovatan performans neverovatnog uma. Objavio je dve knjige o komunističkim šalama, imam ih obe. Humor je toliko važan. Da bi uspeo da se objasni ovaj užas sveta u kom živimo humor je neophodno oruđe, koje može da spasi svet.” A umetnost? Može li ona nešto korisno da uradi?
„Umetnost će spasiti svet”? „To je sranje. Umetnost nikada nije spasila svet ni u prošlosti, neće ni u budućnosti. Jedino što može da uradi je da podigne svest o važnim pitanjima, da skrene pažnju ljudima da se zapitaju šta to radimo, zašto stalno ponavljamo iste greške, ratove od početka civilizacije. Ljudi se ubijaju sve vreme od početka. Jedino ako uspemo da se naučimo opraštanju, što nikad ne uradimo. Zato mi je možda jedna od omiljenih intervencija koje sam uradila ona na Glastonberiju prošle godine. U tišini je bilo povezano 256 000 ljudi. To je jako rizično, teško izvesti, ali uspela sam. Videti toliko ljudi koji se i ne poznaju, i povezani su tišinom, razumevanjem i bezuslovnom ljubavlju u ovom groznom svetu je nešto neverovatno.”
Tišina ima neverovatan potencijal da leči. Tome svedočim svaki put kada stojim okružena hiljadama ljudi koji na protestu stoje u tišini. Ne postoji ništa snažnije od toga da osetiš nečije prisustvo i da ga u tišini vrednuješ. Ćutati zajedno je verovatno najveći domet sigurnosti i ljubavi. „Srpski studenti su heroji današnjice. Prolazite kroz pakao, ali oni su uporni heroji.” Zahvalila sam joj se što je to i javno napisala i rekla da se nadam da ćemo se posle Ljubljane videti opet u drugačijim uslovima. Šta su njeni planovi? „I ja se nadam. Mene što se tiče, ja stvarno verujem da je umetnost misija. Sledeće godine punim 80. godina i pitam se koliko imam vremena da napravim sve što želim. Pa tako sve što ne želim da radim ja ne radim. Samo ono što me uzbuđuje. Ne radim gluposti. Razvijam trenutno avatar, želim da vidim kako mogu da se bolje povežem sa mladima, ali želim da vidim i kako može da mi pomogne da usporim. Meni je agenda puna do 2028. i to je odlično. Život je čudo, ali nikada ne znaš kada će se završiti. Zato moraš da radiš neprestano. Nešto čime se vodim u poslednje vreme je „let’s have more and more of less and less”.
Ostavila me je sa tom rečenicom. Zatvorila sam laptop otprilike u istom trenutku kako je kiša počela da pada i kod mene i nastavila još neko vreme da sedim zanesena količinom svega što se u ovoj razmeni desilo. Izložena toj silovitoj energiji spojenoj sa ranjivošću, snazi koja je ono najemotivnije kanalisala u rad, priči o vezi koja obeležava, i slobodi i hrabrosti koja je za nju potrebna, osetila sam u celom svom telu da je nahranjen deo mene za koji nisam ni znala da treba da bude nahranjen, a njena zaljubljenost u život i svest da uvek još mnogo toga tek može da se desi i promeni, podsetila me je na jedno – da biti pravi revolucionar, pre svega znači biti romantik.
Foto: © ULAY / MARINA ABRAMOVIĆ. LJUBAZNOŠĆU MARINA ABRAMOVIĆ ARCHIVE
