Margot Robbie: Od "muške fantazije" do "proseka"

Poznata australijska glumica, Margot Robbie, porodila se u oktobru. Ta vest je, očekivano, dospela u žižu javnosti. Ali ono što mene zanima i plaši, hoće li tu istu internet zajednicu „zadovoljiti“ njena pojava nakon što osvanu prve postporođajne fotografije? Možda će opet, kao kad su isplivale njene slike u trudnoći, ona (kao i mnoge žene) biti predmet uvreda i ismijavanja. Da, dobro ste pročitali – ljudi su smatrali da je važno i relevantno da komentarišu da im se ne sviđa kako izgleda trudna žena.

Da se ne zavaravamo, ne radi se ovde bukvalno o Margot. Ona je simbol. Simbol bilo koje žene koja se nađe pred sudom javnosti – sudom koji je naučen da vrednuje žene kroz izgled, čak i kad pričamo o osetljivim i intimnim trenucima kao što su trudnoća i porođaj. Margot Robbie ispunjava sve nametnute društvene „standarde lepote“. Zašto je onda njen izgled postao viralna tema? Tim pitanjem upadamo u zečju rupu koja se fokusira na reprezentaciju žena u medijima, a koja je skoro pa uvek predmet seksualne objektivizacije.

Žene posmatramo kao skup delova tela

Još 2012. godine je Scientfic American objavio članak u kom nabraja istraživanja koja potvrđuju jedno: žene posmatramo kao skup delova tela, a muškarce kao celinu. I ovo ne rade samo muškarci, već i žene. Jedna vrsta seksualne objektivizacije objašnjava se kroz teoriju „body-ism“ i „face-ism“. Ovo je tendencija medija da se fokusiraju na lica muškaraca, a na tela žena, te se naslanja na male gaze teoriju. Ovo je najčešće vidljivo na naslovnim stranama časopisa, editorijalima, filmovima, muzičkim spotovima gde se žene seksualizuju, predstavljaju kroz njihovo telo i izgled, a kod muškaraca se stavlja fokus na njihov osmeh, stav i pogled.

Once Upon a Time in Hollywood, Columbia Pictures

Muški pogled (male gaze) je koncept koji je skovala feministička teoretičakra Laura Mulvey, još 70-ih godina prošlog veka. Male gaze je predstavljanje i percepcija žena u medijima (kroz reklame, serije, filmove…) na način koji osnažuje muške likove, a seksualizuje i objektivizuje ženske likove. Ukratko, radi se o načinu na koji su žene prikazane u medijima – od filmova, preko serija, do reklama – isključivo kroz prizmu koja jača mušku perspektivu. Ženski likovi tu često postoje samo kao „ukras“, dok su njihova ličnost i priča gurnute u drugi plan. Konkretno, žena u takvim ulogama obično ima dve svrhe: da bude erotski objekat za muške likove na ekranu i za mušku publiku koja ih gleda. I da, te dve uloge se neretko preklapaju, jer su muški gledaoci navikli da se poistovećuju sa glavnim, obično muškim, protagonistima.

Od objekta do subjekta

Ako ste gledali Margot Robbie kao Naomi u filmu The Wolf of Wall Street (2013), znaćete tačno o čemu pričam. Njena uloga je bila seksi dodatak glavnom junaku. Njena ličnost? Nije relevantna – važno je samo kako ona izgleda.

The Wolf of Wall Street, Red Granite Pictures

U ovakvim filmovima, ženski likovi su tu za gledanje: kamerom se obično stavlja fokus na jedan deo ženskog tela. Tako ni misli, osećanja i potrebe žene nisu važne niti (adekvatno) prikazane. Žena sama nije bitna, bitno je samo ono što ona predstavlja za muškarca. 

Ali sa druge strane, Margot Robbie u filmu Barbie (2023) je primer transformacije iz objekta u subjekta. Nakon uloge u filmu Barbie, javni sentiment o Margot Robbie na društvenim mrežama se drastično menja. Ona više nije predstavljena kao predmet požude. Neki muškarci su počeli da je nazivaju „osrednjom“ (mid), implicirajući da je izgubila svoju privlačnost u trenutku kada je prestala da ispunjava muške fantazije. 

Barbie, Warner Bros. Entertainment

Tako da, nažalost, nije bilo iznenađenje da su (verovatno isti ti) muškarci pisali uvredljive komentare o Margot Robbie kad su procurele slike gde se vidi da je trudna. U trenutku kad žena više ne ispunjava muške fantazije, ona postaje predmet osude. Ovaj začarani krug me tera da se zamislim: žena u medijima je ili seks simbol ili potpuno ponižavana. U oba slučaja, žena je dehumanizovana. Ni jedan nije nužno bolji od drugog, oba su uvredljiva, degradirajuća i ugrožavajaća po žene. Začarani krug male gazea zahteva dekonstrukciju patrijarhalnih normi i kreiranje novih formi gde su žene više od objekta požude: subjekti sa mislima, emocijama i autentičnim glasovima. Muški pogled nije samo stvar filmova ili medija—on oblikuje način na koji se žene doživljavaju u svakodnevnom životu, ali i način na koji žene doživljavaju same sebe. 

Izgledam li dovoljno privlačno? Da li mi profil izgleda dobro? Jesam li se dobro obrijala? 

Zvuči vam poznato? Verovatno, jer su ovo pitanja koja smo skoro sigurno sve u jednom trentutku postavile sebi. Kada se izopštimo iz svog tela, kao da posmatramo sebe sa strane i vrednujemo sebe kroz to, znači da smo internalizovale male gaze. Ovakva vrsta samoobjektivizacije utiče na svaki aspekt naših života. Odrastajući u svetu gde su žene neprestano posmatrane i vrednovane kroz izgled, mi se sve više učimo da vrednujemo sebe na osnovu toga kako nas muškarci vide, čak i kad nema nikoga da nas posmatra. 

To su stalni i iscrpljujući pokušaji da se povinujemo društvenim standardima, u nadi da će tad biti lakše i konfornije. Ipak, ništa od toga ne donosi stalni mir, jer se standardi stalno menjaju, a novi pritisci se pretvaraju u trendove koji se ženama nameću – kroz medije, reklame, tretmane…

Šta zapravo treba da nas zanima

Dok javnost nestrpljivo čeka prve fotografije Margot Robbie nakon porođaja, pitanje o tome kako se zapravo osjeća Margot, ili bilo koja žena u postpartumu, se ne pojavljuje. Postpartalni period je daleko od očekivanog holivudskog glamura. To je vreme fizičkih i emotivnih promena, kada se žene suočavaju s izazovima poput iscrpljenosti, hormonskim promenama, pa čak i ozbiljnijijim stanjima poput postporođajne depresije. Prema istraživanjima, jedna od osam žena iskusi postporođajnu depresiju, ali retko kada o tome govorimo otvoreno.

Margot će možda imati podršku, privilegiju i pristup resursima koji će joj pomoći da se izbori sa svim ovim poteškoćama, ali većina žena neće. Većina žena se suočava s postporođajnim izazovima bez pomoći tima stručnjaka, fleksibilnog rasporeda i finansijskih olakšica.

Umesto da komentarišemo izgled i težinu, trebali bismo razgovarati o podršci koju majke dobijaju, kvalitetnoj medicinskoj i psihološkoj pomoći te normalizaciji priče o stvarnim izazovima postpartuma. Suočene s pritiskom da budu savršene majke, žene se istovremeno oporavljaju od fizičkih i emocionalnih posledica porođaja. Tako društveni pritisci postaju samo još jedan teret koji žene moraju nositi. A imam neki osjećaj da bi iskrena priča o posleporođajnom periodu bila još viralnija od procurelih slika tokom trudnoće. Ako ništa, svakako bi bila potrebnija.