S Marcom Leschelierom o arhitekturi kao neprekidnom procesu i umetnosti koja prkosi završetku

Postoji nešto čarobno između reda i haosa, produktivna tenzija između dva oprečna pojma koja nas primorava da izađemo iz onoga što se čini jasnim, definitvnim i preglednim. Arhitektonski objekti često oblikuju naše ponašanje unutar njih. Sećam se prvog puta kada sam ušla u muzej; bila sam u vrtiću i, kada sam ugledala monumentalnost građevine u kojoj se nalazim, osetila sam potrebu da se ispravim i persiram svima koji su mi se obraćali. Nasuprot tome, kasnije, u dvadesetima, našla sam se na žurci u napuštenoj fabrici, gde je najnormalnije ponašanje bilo da, nakon nekoliko pića, počnem da bacam pikavce na pod. Arhitektonski objekat stoji kao simbol trajnosti, namene i apsolutne podređenosti ljudskim potrebama, bile one funkcionalne ili simbolične. Međutim, šta se dešava kada se arhitektura opire svojoj finalnosti? Kada nedovršene zgrade postaju prostori za imaginarijum, apsolutno lišeni bilo kakve upotrebe, osim one koju im neko dodeli u trenutku kada dođe u dodir s njima?

Ovo pitanje istražuje Marc Leschelier, francuski arhitekta koji stvara skulpturalne objekte bez arhitektonske funkcije, ali duboko ukorenjene u jeziku arhitekture. Njegov umetnički put oblikovan je susretom sa Hermannom Nitschom i Bečkim akcionizmom, koji su uveli pitanja spontanosti u njegovu arhitektonsku praksu i otvorili nove mogućnosti u njegovom umetničkom delanju.

„Bio sam zaljubljen u ideje koje haos i spontanost unose u umetnički proces” objašnjava mi Leschelier u razgovoru koji vodimo neposredno pred njegov odlazak na rezidenciju u Casa Wabi u Meksiku. „Želeo sam to da uključim u svoj rad, jer sam smatrao da je arhitektura suprotnost spontanosti i haosu. Ne možete uneti spontanost i haos u građenje zgrade.” Ova naizgled nepremostiva kontradikcija između reda koji nameće arhitektura i haosa koji donosi spontanost postala je centralna tačka njegovog istraživanja.

Imajući ovo u vidu, možemo preispitati ustaljene definicije i konvencije – šta sve može obuhvatiti ovo polje, tradicionalno definisano pedantnim planiranjem? Leschelierov rad predlaže načine na koje možemo da razmotrimo kako arhitekturi omogućiti novu vrstu slobode, uz istovremeno očuvanje njenog suštinskog duha i identiteta. Između ovih naizgled nespojivih krajnosti – haosa i reda – nastaje ono što Leschelier naziva predarhitekturom (pre-architecture). „Morao sam da imenujem svoju praksu jer za arhitekte to nije bila arhitektura. Za umetnike, to nije bila umetnost. Termin predarhitektura je nastao jer prihvatam da ono što radim nije arhitektura u klasičnom smislu.” Iako je, morala sam da se složim, teško svrstati njegovu umetničku praksu u jasnu kategoriju, brojne fondacije, galerije i umetnici prepoznali su njenu vrednost, pri čemu se najviše izdvajaju projekti za Le Corbusier fondaciju, Graham fondaciju, kao i nedavna izložba u galeriji Numeronovantaseii u Parizu, a njegovi radovi nalaze se čak i u kolekciji Ricka Owensa i Michèle Lamy.

Leschelier naglašava proces i ispituje svakodnevne prizore poput gradilišta, dajući im poetsku funkciju. Gradilište postaje polje mogućnosti, atelje i radionica – mesto afirmacije identiteta. Kada umetnik govori o materijalu, osvrće se na različite betonske blokove koji se masovno proizvode, ali nose identitet mesta zbog svog specifičnog oblika. Betonski blokovi se nalaze u svakoj zemlji, ali nijedan blok ne izgleda isto. Dok gradi u Beču, ne uvozi blokove iz Pariza da bi gradio, već koristi industrijske tvorevine koje se vezuju za specifično vreme i mesto.

Sam termin predarhitektura predstavlja liminalni prostor pred nastajanje – uhvatiti nešto pre nego što uđe u postojanje, pre nego što dođe do svog finalnog oblika. U tome se otvara prostor za igru, ne samo u procesu stvaranja rada, već i u njegovoj interpretaciji. U zamišljanju posmatrača šta taj oblik može biti, i bez standardnih utilitarnih markera, kako on može stupiti u taj prostor i aktivirati ga. Istovremeno sa svojim postojanjem, prostor se iznova stvara, u toj mogućnosti da on zapravo može postati bilo šta.

„Želeo sam da budem na pragu mnogih različitih oblasti. Ako je to predarhitektura, nije dovoljno definisana da bi se reklo da je arhitektura, tako da može postati nešto drugo – skulptura, slika. Zanima me cirkulacija između arhitekture i drugih oblasti, kako mogu međusobno da komuniciraju.”

U tradicionalnom shvatanju arhitekture kao nečeg što mora biti trajno i definisano, monumentalne strukture koje obeležavaju epohe i vekovima stoje kao svedoci vremena. Leschelierove forme nastaju kao efemerni arhitektonski oblici, oni nastaju i nestaju, grade se i razgrađuju, živeći u konstantnom fluksu između postojanja i transformacije. Ova kontradikcija stvara produktivnu tenziju koja prožima ceo rad. Strukture deluju istovremeno monumentalno i krhko, čvrsto ali nesigurno, završeno a ipak u nastajanju. Umesto uobičajene smirenosti i stabilnosti koju priželjkujemo od arhitekture, javlja se uzbudljiva nelagoda, prostor nemira koji pokreće na razmišljanje i preispitivanje.

„U umetničkom procesu često postoji tendencija koju volim – kvalitet invertovanja nečega, pretvaranje užasa u magiju”, navodi Leschelier. „Veliki pisci poput Jeane Geneta, ili Louisa-Ferdinanda Célinea čak i J.G. Ballarda u ‘Crashu’, uspevaju da uzmu stvari koje su u suprotnosti i transformišu ih. To smatram zaista zadivljujućim i lepim. To je verovatno ono što pokušavam da postignem sa svojim materijalima.”

Ova transformacija suprotnosti nije samo estetski princip, već postaje način na koji Leschelier preispituje fundamentalne odrednice arhitektonske discipline. Kroz pretvaranje tradicionalnih vrednosti – trajnosti u prolaznost, definisanosti u potencijalnost – on nas navodi da preispitamo ne samo vizuelne aspekte arhitekture, već i njen najdublji smisao i svrhu u savremenom društvu.

„Arhitektura nije za ljude” – izjavljuje radikalno, na šta odgovaram da je to veoma zapaljiva izjava, što nas je oboje nasmejalo. On nastavlja objašnjenjem koje vodi ka težnji za autonomijom arhitekture. „Posmatrajmo haussmannovski Pariz – živimo u strukturama projektovanim pre dva veka i prilagođavamo svoje živote prostorima zamišljenim za drugo vreme. To nas vodi do zaključka da arhitektura postoji nezavisno od vremenske dimenzije napretka života.” Pored ove tvrdnje, umetnik direktno odbacuje modernističku dogmu „forma sledi funkciju”. Umesto prostora koji diktiraju ponašanje, potrebni su nam „potencijalni prostori” – mesta koja aktivno istražujemo, zauzimamo poput „pirata” i sami određujemo kako ćemo ih koristiti. U takvom odnosu prema prostoru, posmatrač mora biti maštovit i kreativan; mora sam otkriti mogućnosti umesto da pasivno prihvata nametnute funkcije.

Cilj je ponovo povezati arhitekturu sa društvenim tokovima. Naša sklonost je da restauracijom brišemo tragove prošlih vremena, ostavljajući za sobom samo bele blistave površine, ili da arhitekturu svodimo na projektovanje „lepih objekata” kroz puko ređanje cigala, što nas udaljava od stvarnih društvenih procesa i onoga što je zapravo naša vrlo nesigurna realnost koja se konstantno transformiše kroz nove krize. Na kraju, ovo predstavlja oslobađanje arhitekture od sopstvenih uskih definicija i otkrivanje kako biti slobodan u stvaranju prostora, usklađivanju arhitektonskih procesa sa tempom vremena i proširivanju granica onoga što arhitektura može biti. Najuzbudljivije mogućnosti današnjice.

U reči ‘nedovršeno’ ima mnogo slobode. Ova ideja nedovršenog dovodi u pitanje naše fundamentalne pretpostavke o arhitekturi kao trajnoj, definicijskoj karakteristici našeg pejzaža. Umesto toga, ovi stvoreni oblici deluju efemerno – dolaze i odlaze, grade se i razgrađuju. Sloboda zapravo leži u nepostojanju, u nepoznatom i neprepoznatljivom.