“Potrebno je selo da odgoji dete”. Nova knjiga razbija mitove o majčinstvu i modernim porodicama

Pre nego što sam se porodila, jedan od stereotipa sa kojim sam povezivala majčinstvo bio je večni umor i stroga i tradicionalna podela uloga u vezama. Da, čak i onih koji su do tad bili epitomi modernih odnosa; gde su budući očevi mahali idejom jednomesečnog očinskog odsustva kao trijumfom najvećih feminističkih boraca. Formirani suprotstavljeni tabori žena koje se žale na partnerove treninge tokom nedelje i muškaraca koji se žale na nepostojanje intime sa svojim partnerkama. Nepomirljive, a toliko generičke razlike koje su se dotad skrivale ispod površine, pod uticajem dolaska trećeg člana nepovratno izbijaju, dodajući jezivom brzinom postotke u statistiku razvoda koja zaboli svakog romantika jane austenovskih ideala poput mene. Za mnoge, deca su postala sinonim za težinu veza i života, a ne nešto što će obogatiti postojeći život.

Čak i pre trudnoće, osetila sam taj fantomski teret odgovornosti koji dolazi sa detetom. Osećaj da je svaka pelena, svaki obrok, svaki zagrljaj, svaki poljubac, svaka odluka i svaka sekunda života tog deteta apsolutno i samo moja odgovornost kao žene. Ja sam ta zbog koje bi mogao da završi na kožnom kauču 20 godina kasnije, povezujući korene svog straha sa činjenicom da sam odlučila da ga stavim u BabyBjorn, umesto sklupčala u maramu ispod svog srca poput neke Amazonke.

Fast-forward, majka sam sedmomesečne devojčice. Ništa se nije promenilo. I dalje povezujem majčinstvo sa istim stvarima, samo imam faktor dečjeg osmeha u jednačini, te ogromne sile koja gura iz dana u dan. Ili noć, kako je kome zvečka pala. Ali ono što imam uz to, a što bih volela da ima sreću da sa mnom deli više mojih sugrađanki, jeste podršku i pomoć cele porodice, zbog koje sam mogla vrlo brzo da krenem da radim posao koji volim. Majčinstvo više nije izgledalo kao nešto što će progutati ceo moj identitet i životnu zabavu. I dalje sam ista ja, samo sa podočnjacima kojih se ne bi postideo ni Fester Addams.

Otprilike u isto vreme kada me je pogodila ova prosvetljujuća misao da je majčinstvo lakše kada možemo da radimo osnove jutarnje higijene bez straha za život deteta, naišla sam na knjigu dr. Caroline Uggla Familjeformeln. Ili u mom slobodnom prevodu, „Porodična formula“, koja se bavi upravo tim. U Švedskoj je brzo postala hit, odagnavši mnoge mitove o roditeljstvu, menopauzi i onome što moderna porodica zapravo danas jeste.

U dobrodošloj suprotnosti sa današnjim TikTok i Instagram stručnjacima roditeljstva koji „diplomu“ dobijaju sa prvim detetom, dr. Uggla sva svoja saznanja bazira na opsežnim naučnim radovima kojima je okružena celu svoju karijeru kao antropološkinja. Njena znatiželja za miks biologije i kulture potiče još iz tinejdžerskih dana, da bi svoju ljubav prema antropologiji materijalizovala u diplomu na Univerzitetu u Durhamu, i kasnije krunisala doktoratom u Londonu. Danas je knjigu izdala kao profesorka na Univerzitetu u Stockholmu i razbila mnoge mitove koji nas guše svojom težinom.

“Provela sam deset godina u Velikoj Britaniji pre nego što sam se vratila u Stockholm i rodila svoje prvo dete. Ta tranzicija u roditeljstvo bila je za mene poput buđenja. Počela sam da razmišljam o tome šta znači biti roditelj i kako je to izgledalo u različitim kulturama, posebno kod lovačko-sakupljačkih zajednica širom sveta. Primetila sam da često upoređujemo svoje roditeljstvo sa onim naših roditelja ili sa načinom na koji su se deca odgajala u pedesetima ili pre dvesta godina, a istorija roditeljstva nije počela čak ni u 1800-ima.”, objašnjava mi Caroline svoje porive na početku našeg razgovora.

Kroz svoje akademske radove često je naglašavala koliko je ljudskoj deci potrebno energije, pažnje, brige i pomoći tokom decenija pre nego što postanu samostalna, otprilike oko dvadesete godine života. “U lovačko-sakupljačkim društvima, to je takođe bilo vreme kada mladi postaju sposobni da sami prikupljaju hranu i brinu se za sebe.” kaže mi Caroline. “Antropolozi su dugo mislili da je roditeljstvo moguće zahvaljujući braku, da muškarci i žene samostalno sarađuju u odgoju dece. Ali majke nisu bile same sa svojim bebama, kao što je slučaj kod većine drugih sisara. Najnoviji naučni uvidi govore nam da nisu porodice opstajale zbog te uske zajednice, već jer su ljudi (bili) kooperativni odgajivači.” Drugim rečima, doslovno je (bilo) potrebno selo da odgoji dete, i ne, nije sve spalo na majku.

Dr. Uggla mi kaže kako joj je ta nova perspektiva bila od velike pomoći kad je postala roditelj. Tako i meni. I pre nego sam postala majka, gledala sam žene u svojoj okolini kako se grizu jer u istom danu nisu stigle da održe dete, sebe i kuću blistavim, pokušavajući to sve da uguraju u 24 h, istovremeno, imajući samo dve ruke. Evolucija je očigledno namenila neki drugi način, osim metamorfoze u Kali nakon porođaja. “Kao antropološkinja, razumela sam koliko su ljudska deca zahtevna i koliko je ekstremna briga o njima. Svako ljudsko dete treba od nas do 13 miliona potrošenih kalorija pre nego što postane samostalno. Ovo je osnovna ‘porodična formula’ koju objašnjavam u svojoj knjizi, a koja pokazuje da postoje različita rešenja za roditeljstvo. Tradicionalni mit da muškarci donose hranu kući za svoje žene i decu nije način na koji su porodice funkcionisale. Ali utiče na način na koji danas percipiramo roditeljstvo i porodicu.”

Naš region je posebno podložan istom. Na primer, priličan broj žena stavio je svoje živote i karijere na čekanje da bi odgajale decu jer, bez obzira na početne planove i dogovore, većina toga spadne na njih. Pa makar i samo zbog “više zarađujem” argumenta, što je gotovo uvek i istina u našoj regiji. Ako je to nečiji izbor koji osećaju, sjajno, ali mnoge žene su se našle u situaciji da je traženje pomoći bilo jednako poražavajuće kao i biti poslat na glavni trg sa nastpisom N(emajka) na haljini.

Da bismo razumeli da je griža savesti koju majke često osećaju potpuno i apsolutno neosnovana, važno je shvatiti da je period u kome živimo samo kratak trenutak u istoriji čovečanstva. “U svojoj knjizi, pristupila sam temi roditeljstva iz nordijske perspektive, gde su vrtići, duga roditeljska odsustva i institucionalna podrška norme. Ali, uprkos ovim prednostima, mnogi roditelji i dalje osećaju preopterećenost, tugu i usamljenost, pa čak i depresiju. Kako je to moguće kada imamo toliko institucionalne podrške? Nemamo lične pomoći, nekoga ko može da drži vaše dete kad je potrebno.” kaže mi dr. Uggla, i sa dužom pauzom koja naglašava važnost rečenica koje slede, ukazuje koliko je važno vratiti se na same početke. “Anatomski moderni ljudi hodaju zemljom već oko 200.000 godina. Zbog naših velikih mozgova, ljudske bebe se rađaju rano, jer bi inače glava bila prevelika za porođaj. Takve bebe su potpuno bespomoćne i potrebna im je ogromna količina pažnje i podrške. U poređenju sa šimpanzama, čije bebe takođe dolaze na svet relativno rano, ljudske bebe zahtevaju mnogo više brige. Šimpanze prestaju da sisaju sa pet godina i tada postaju relativno samostalne. Međutim, ljudskoj deci treba mnogo više vremena da postanu nezavisna, često i do dvadeset godina. Zbog toga smo evoluirali kao kooperativni odgajivači. To znači da su ljudima uvek bili potrebni dodatni pojedinci pored roditelja da pomažu u odgajanju dece. Deljenje resursa i odgovornosti bio je način preživljavanja u lovačko-sakupljačkim društvima. Ako bi jedan član zajednice bio povređen ili bolestan, drugi bi preuzeli brigu o njegovoj deci.” Razmišljam koliko je život u takvim društvima bio rizičan; ako bismo doneli hranu samo za sebe i svoju decu, riskirali bismo da ostanemo bez pomoći kada se razbolimo ili povredimo u tom surovom svetu bez Wolta. Deljenje hrane i odgovornosti osiguralo je da, kada nismo u mogućnosti da brinemo se za sebe, dobijamo pomoć od drugih.

“U tim zajednicama, dvogodišnjaci bi prestajali da sisaju, ali bi i dalje bili hranjeni i zbrinuti od strane drugih članova zajednice. Na taj način, deca bi razvijala emocionalne veze sa više odraslih osoba, što je možda i razlog zašto smo tako dobri u izražavanju emocija i povezivanju sa drugima.” poentira Caroline. ”Napravljena je studija plemena u Africi gde se za četveromesečno dete u proseku brine oko 14 ljudi, i da ga kroz sat vremena drži čak do osmero ljudi, što je daleko od ideje iz 50-ih da je majka jedina konstanta detetovog života i da je prirodno da je povezano samo sa njom.”

Pogledajmo samo neke od najvećih mitova o roditeljstvu i porodici koje mi je izdvojila

• Mit 1: Majka mora da ima stalni fizički kontakt sa detetom.

U lovačko-sakupljačkim društvima, deca provode oko 50% vremena sa majkom, a ostatak sa drugim osobama. Deca iz tih društava su često prenošena sa jedne osobe na drugu, što pokazuje da je zajednička briga o deci duboko ukorenjena u našoj evoluciji.

• Mit 2: Nuklearna porodica je tradicionalni način života

Istorijski gledano, ljudi su živeli u većim zajednicama gde su svi međusobno sarađivali. Nuklearna porodica je relativno nova pojava u ljudskoj istoriji. U muzejima često vidimo praporodice prikazane kao otac u lovu, majka sa decom, ali nije bilo uvek baš tako, živeli smo u zajednicama, a majke su skupljale hranu za svoju decu i često bile sa muškarcima u potrazi za hranom, i na taj način ravnopravno radile.

• Mit 3: Ljudi danas rađaju decu kasnije nego pre

I u istoriji su žene rađale u raznim fazama života, nije to bilo samo do dvadesetih godina. Čak i u nešto bližoj istoriji, 19. veku, mnogi parovi u Švedskoj čekali su do gotovo tridesete godine da bi imali decu, jer su morali da naslede porodična imanja i da steknu resurse.

• Mit 4: Razvod je moderna pojava

U lovačko-sakupljačkim društvima, razvod je uobičajen. Kada partner nije bio pouzdan ili nije pružao potrebnu podršku, veza bi se često raskinula.

• Mit 5: Bake nisu ključne u odgoju unučadi

Evolucijska teorija sugeriše da su žene u menopauzi prestajale da rađaju kako bi pomogle svojim ćerkama u odgajanju unuka, povećavajući time šanse za preživljavanje i uspeh porodice.

Završavamo razgovor sa mišlju koliko razumevanje ovih mitova i stvarnih istorijskih konteksta može pomoći u shvatanju šta znači biti porodica i opovrgnuti današnja očekivanja. Spoznaja o kooperativnom odgajanju i razumevanje koliko je roditeljstvo kompleksno i raznoliko može samo omogućiti bolje uživanje u majčinstvu. Sa tom širom perspektivom, možda bismo bile sposobnije da pitamo i prihvatimo pomoć drugih bez osećaja krivice.

S obzirom na još uvek jake tradicionalne podele na našim prostorima, gde je majka i dalje uskraćena, bilo interno time što ne daje priznanje sebi, ili u „malim“ svakodnevnim stvarima, ili na polju karijere, podsećam vas na rečenicu od početka – „potrebno je selo da se odgoji dete“, a vi ste, drage majke, često celo selo u jednom. I salute you.

—

Knjiga je trenutno dostupna samo na švedskom, ali kada bude dostupna na engleskom, prvo ćete saznati ovde.