Film koji je osvojio specijalnu nagradu Kanskog festivala ima muziku koju ćete trajno želeti na svojoj plejlisti

Muzika mi oduvek služi za vizualizaciju i otklon od stvarnosti. Nema tog scenarija koji se nije obistinio na putu do kancelarije ili teretane, sa slušalicama u ušima, ponekad i prsti zatitraju, koraci zaigraju, naježi se svaka pora u toj mašti koja ne zna ni za mesto ni za vreme. Poseban značaj ovom gotovo transcendentalnom doživljaju, doprinosi muzika iz filmova. Ma koliko godina prošlo, ne mogu izbrisati plejliste koje su radili Abel Korzeniowski za W.E., Ludovico Eunadi za Intouchables, a posebno Hans Zimmer za Gladiator, Interstellar i Inception, iz kojeg mi je jedna od životno omiljenih Time. Sva ta silovitost i maestralnost muzičkog izraza nesporno doprinose filmskom utisku, a neretko je emocija ona koju želimo trajno da ponesemo sa sobom.

Pre nego izađe određeni film, kao svaki muzički fanatik, prvo čitam ko je radio muziku, a onda ko ga je režirao: to takođe može mnogo toga da predvidi kada su u pitanju filmska priznanja. Tako sam pri prvom pogledu na program Kanskog festivala, sve nade polagala u Resurrection, film reditelja Bi Gana koji se pozicionirao kao jedno od ključnih imena nove generacije kineskog art house filma. U pitanju je priča o postapokaliptičnoj budućnosti: u svetu u kojem je čovečanstvo izgubilo sposobnost da sanja, jedno stvorenje i dalje lebdi u zanosu iščezlih iluzija sveta snova – sve dok se ne pojavi žena, obdarena retkom moći da sagleda te iluzije onakvima kakve zaista jesu, zakorači u njih i otkrije istinu koja u njima leži skrivena. Film je (ne)očekivano poneo specijalnu nagradu festivala za 2025. godinu, a Bi Gan usavršio je svoj poetski izraz prožet specijalnim efektima koji brišu granice između sećanja i tehnologije, stvarnog i imaginarnog.

Ali ključ nije bio u samoj radnji, već u muzici koju je specijalno za ovaj film radio francuski elektronski bend M83. Manje od minute, koliko traje teaser, bilo je dovoljno da zaključimo da je reč o muzičkom remek-delu.

Ne mogu da se setim tačnog trenutka kada je M83 ušao u moj život: to je svakako bilo mnogo pre nego što je pesma Outro postala trending sound svih TikTok reelseva o lepoti života, ali i mnogo nakon njihove prve komercijalne numere Midnight City 2011 godine. Možda je sve počelo 2020. sa pesmom Solitude koja me je tog leta zatekla na jednom grčkom ostrvu i ostala zapisana u notesu, a nakon koje sam retroaktivno krenula na put otkrivanja njihovog dvodecenijskog stvaralaštva. Naime, Anthony Gonzalez osnovao je M83 još 2001. u svom rodnom gradu na jugu Francuske. Kako to obično biva, u detinjstvu je gledao nastup francuskog kompozitora Jean Michel Jarrea i bio očaran muzikom koja kao da dolazi iz budućnosti (danas bio to bio besprekoran opis njegove muzike). Definisao ga je i album Harvest iz 1972. Neil Younga, najpre intimnim zvukom čiji su tonovi na momente poput onih od simfonijskog orkestra, dok uvlače u svoj svet. Oduvek sam cenio muziku koja te vodi negde drugde, kaže u intervjuima o stvaranju svog prepoznatljivog dream-pop zvuka. Ali iznad svega, inspirišu ga reditelji kao što su Terrence Malick, David Lynch i Werner Herzog, zbog čega danas sebe vidi više kao kompozitora, a manje kao pevača, te je i njegova muzika postala dominantno instrumentalna.

Kada je objavio dvostruki Hurry Up, We’re Dreaming, album koji je naišao na izuzetne kritike, Anthony je konačno izašao iz senke, nastupajući pred publikom širom sveta i deleći bine sa herojima iz detinjstva poput Depeche Moda. A znajući da pravi uspeh ne dolazi preko noći, već da legende muzike oblikuju isključivo transformativna iskustva i ključne raskrsnice koje navode na rizik i pronalaženje sopstvenog glasa, seli se iz Pariza u L.A. (naravno da je cilj bio približiti se filmskoj industriji čiji je danas neodvojivi deo).

Photo: Getty Images

Album Fantasy iz 2023. koji mi je lično jedan od najdražih, nije naišao na komercijalni uspeh, ali me nimalo ne bi čudilo da pesme kao što su Amnesia, Us And The Rest ili Radar Far Gone čudnim tokovima interneta dobiju svojih pet minuta slave tek u godinama koje dolaze (što je sve češći fenomen s muzikom na TikToku). Svaka od njih ima ne samo terapeutski efekat, već i onaj eskapistički. Kao da najedanput svet počinje da se otvara, preliva i oslobađa bez mnogo logike i razuma. Poput eha nečeg višeg, vangalaksijskog. Na ovom albumu nema hita. Znam da me neće puštati na radiju, ali nije me briga. Hteo sam da stvorim nešto što ljudima budi emocije, rekao je po njegovom izlasku.

Iako sa nekoliko komercijalnih istupa i nominacije za Grammy, M83 ne pretenduje na planetarnu popularnost, štaviše, ona mu je odbojna. Ne upada u zamke savremene prezasićenosti trendovima, brojkama, pregledima, pa se broj njegovih intervjua i magazinskih članaka u prethodne dve decenije može izbrojati na prste dve ruke. Sve ostalo ostavljeno vam je da izmaštate sami – pod uslovom da spadate u malu grupu niche zaljubljenika u muziku, film i umetnost uopšte.

Poslednji u nizu soundtrack albuma M83 izašao je pre dve nedelje, uoči Kanskog festivala, ali ne kako biste pretpostavili zbog filma Resurrection, već zbog francuskog Dakar: Race Against the Desert. Ovim je bend otvorio novo poglavlje – sa svojom tek otvorenom izdavačkom kućom Other Suns, koja neće biti baza samo njiima, već i mnogim neafirmisanim umetnicima autentičnog i avangardnog zvuka. Pored digitalne verzije, u junu će lansirati i specijalnu kolekciju CD-ova i vinila, kao omaž opipljivom i dugotrajnom fomratu u ovom hiperprolaznom svetu. Želim da se ljudi osete živima, da zaborave na svet – i stvore svoj, rekao je Anthony. A šta više od toga poželeti: otvaramo gramofon, zatvaramo oči i oblikujemo neke nove narative.