Neću da krijem da sam kao mali obožavao Lepu Brenu. Rođen sam početkom osamdesetih godina i za mene nije postojala nijedna druga pevačica osim nje. Kasnije je njeno mesto možda zauzela Madonna, ali Lepa Brena je ipak moja prva ljubav, nedostižna kraljica, savršeno doterana dama, boginja, zvezda koja se juri za autogram. I zaista, dan-danas, kada se u društvu povede polemika o tome ko je naša najveća zvezda, većina ljudi će na kraju reći da je to ipak Lepa Brena. Ne znam kako je to moguće, ali bilo da ste se rodili onda kada biste mogli da se sećate momenta raspamećene mase koja dočekuje njeno sletanje helikopterom na stadion u Bugarskoj, ili da ste se gurali da prvi uđete na jedan od više njenih koncerata u beogradskoj Areni, ljudi se bar oko nečega slažu – Lepa Brena je legenda i tačka. I stvarno je tako – teško da se na ovim prostorima može pronaći javna ličnost slične karijere, koja je u svim vremena uspevala da održi isti nivo popularnosti i postane kategorija sama za sebe. Prosto, Lepa Brena je ikona, više od jedne pop-folk pevačice, ona predstavlja simbol jednog vremena i prostora, oličenje jugoslovenskog popkulturnog identiteta i svojevrsni fenomen koji je ostavio neizbrisiv trag na muzičkoj, medijskoj i društvenoj sceni Balkana.
U njenoj bogatoj karijeri, ali i životu, dešavale se zaista najuzbudljivije stvari, nalik scenarijama iz holivudskih filmova, od velikih hitova do otmice deteta, ali njen uticaj na društvo nikada nije prestao, naprotiv, kako su godine prolazile, bivao je sve veći. Tako je ona pored sopstvene diskografije, uspela da izgradi imperiju na sopstvenom imenu i prezimenu, proširujući svoja polja delovanja – od proizvodnje lutaka sa njenim likom, snimanja igranih filmova u nastavcima, muzičke produkcije za lansiranje novih talenata, uvoza automobila, parfema, čarapa… U nizu svih tih aktivnosti van njenog core biznisa, Lepoj Breni je zaista nedostajala jedna pozorišna predstava. I to se i desilo. Tako je pred samu Novu godinu 2019. godine u Bitef teatru premijerno izveden Lepa Brena prodžekt, muzičko-plesni spektakl, za koji su koncept i režiju osmislili Olga Dimitrijević i Vladimir Aleksić.
„Koliko se sećam, bilo je dosta spontano. Pričali smo na nekoj zabavi i zaključili da bismo to voleli da napravimo, i odmah otprilike znali i konceptualni okvir u kom ćemo napraviti predstavu. O stotom igranju nisam tad razmišljala. Iskreno, glavni fokus je bio na tome da predstavu završimo, i da se zaigra, pa koliko traje da traje”, započinje svoje sećanje Olga Dimitrijević, ne sluteći da sve genijalne stvari tako nastaju, spontano, a da će baš ove godine predstava, za koju se gotovo uvek traži karta više, doživeti svoje stoto izvođenje. „Lepa Brena prodžekt” koncipiran je na temeljima karijere i lika ove vanvremenske pevačice, baziran na temama jugoslovenskog društva, popularne kulture i fenomena Lepe Brene kao simbola jednog vremena.
U ovoj predstavi, ona nije samo pop-zvezda već i simbol društvenih promena u regionu, a njeni hitovi koriste se kao sredstvo za prikazivanje emocionalne i kulturne veze između publike i vremena u kojem je postala poznata.
Projekat je zamišljen kao multimedijalni spektakl sa elementima muzike, plesa, i dramskih scena, koje reinterpretiraju značaj Lepe Brene i njene muzike u širem društvenom kontekstu. Predstavu čine tekstovi: „Brena Graditeljstva” autorke Vedrane Klepice, „Brena Biznismenka” autorke Maje Pelević, „Brena Pesme” autorke Olge Dimitrijević, „Brena Jugoslovenka”, koji je pisala Tanja Šljivar, i „Brena Seksualnosti” koji je pisao Slobodan Obradović. Svi aspekti dotaknuti kroz tekstove, a navedeni u naslovima, prepliću se poput nekog mozaika koji se pretvara u Lepu Brenu sa više glava, što zapravo ona i jeste – žena sa bezbroj lica. Vladimir Aleksić, jedan od autora koncepta i reditelj predstave započinje svoju ispovest o nastanku predstave tako što priznaje da ih nije zanimala toliko sama biografija – „Zanimao nas je fenomen jedne karijere koja je prevazišla i granice Jugoslavije. Lepa Brena je više od popularne pevačice, ona je fenomen. Njena muzika i dalje prenosi osećaj zajedništva ovih prostora.”
Kako dramaturg Dimitrije Kokanov u katalogu predstave navodi, pet dramskih pisaca pisalo je, s jedne strane, o fenomenu Lepe Brene koja je jedan od simbola Jugoslavije, koja je, jednako, velika gay i drag kraljica, a opet kroz svoj doživljaj Lepe Brene svako govori o svom doživljaju nje, te se tako Brena za ceo tim predstave transformiše u simbol stare zemlje, našeg odrastanja, a i otkrivanja seksualnosti. Olga Dimitrijević nastavlja da mi poverava svoj lični doživljaj Lepe Brene kao fenomena domaće kemp kulture:
„Mislim da smo ta značenja pokušali da upišemo i u predstavu; Brena nije samo simbol šou-biznisa, ona je istovremeno više toga: i omiljena pevačica, i popkulturna figura na kojoj se prelamaju kontradikcije naše kasne jugoslovenske i postjugoslovenske istorije. Slušanje Brene sa sobom povlači različite afektivne senzacije, baš zbog kompleksnosti njenog fenomena, i širokog polja značenja koja popularna kultura može da stvori.”
Teoretičari su odavno primetili koliko jugoslovenska popularna muzika i dalje često prenosi osećaj zajedničkog iskustva širom jugoslovenskog prostora, i kao takva stoji u kontrastu sa etno-nacionalističkim stratifikacijama kulturnih polja u svim pojedinačnim državama. Zato uopšte i ne čudi što je ova predstava često igrana na prostorima naše dijaspore, što mi Vladimir Aleksić potvrđuje rečima da je naša publika napolju daleko više jugonostalgična, te predstava u takvom kontekstu nepogrešivo „prelazi rampu”.
Lepa Brena je za nas, ali sasvim sigurno i za mnoge druge – simbol; i stare zemlje, i našeg odrastanja, i otkrivanja seksualnosti. Cilj ovog projekta bio je da pokrene i mobiliše različite jezike glumačkog i plesnog, te muzičkog teatra, stvarajući poligon za razvoj nesvakidašnjeg pozorišnog događaja, gde svi učesnici predstave pokušavaju da se ogole dokraja u pokušaju da stupe u kontakt sa svojim osećanjima koja su ključ razumevanja naše kolektivne prošlosti.
Ako je verovati statistici, ovu predstavu je do sada pogledalo preko 70.000 ljudi, pa je logično što Vladimir Aleksić navodeći razloge za uspeh kaže: „Verujem da je to tema kojom smo se bavili, da kroz najveći šou-biznis simbol Jugoslavije ispričamo priču o poslednjih 40 godina, koliko i traje Brenina karijera, na ovim prostorima. Koliko je ovo predstava o Breni, toliko je i o nama samima, o našim snovima, razočaranjima, nadi, bolu i ponosu.”
Kroz predstavu svih ovih godina sasvim zrelo i moćno, poput dobro otpevane pesme za koju svi i u publici znaju reči, defiluje idilična i perfektno uigrana postavka glumaca počevši od Jasne Đuričić, Aleksandre Janković, Jelene Ilić, Jovane Gavrilović, Anđele Jovanović, Jovane Belović, Vladimira Aleksića, pa sve do Ivana Markovića, pretvarajući svako izvođenje u najveću žurku na Balkanu. Zato ovaj pozorišni eksces nije samo proizvoljni eksperiment talentovane grupe umetnika već predstavlja i svojevrsni spomenički zapis o potrazi za jednim izgubljenim vremenom koje svi mi drugačije pamtimo. Uostalom, u tome i leži veličina lika i dela Fahrete Jahić.