U Milanu otvorena nadrealistična izložba kontroverzne umetnice Leonor Fini

Oduvek sam volela nadrealizam u slikarstvu. Verujem da, kada već imaju mogućnost, umetnici treba da iskoriste svoj talenat kako bi prikazali sve neobične događaje, pojave i stvorenja koje se nalaze u dubini njihovog uma. Ono što me privlači u nadrealizmu je činjenica da zaista deluje kao neka alternativna stvarnost, san pod temperaturom koji sama nikada ne bih mogla da pretočim u vizuelni prikaz, ali koji je za mene jednako stvaran kao i pejzaži i ljudi koje vidim pred sobom. Iako bih mogla da nacrtam svašta, ne verujem da ću ikada svoj unutrašnji svet moći pretočiti na papir, a upravo to je ono što nadrealisti rade tako uspešno, stvarajući neodoljive slike s kojih ne možemo skrenuti pogled.

S obzirom na moje afinitete, verujem da uopšte nije začuđujuće to što me je apsolutno oduštevila italijanska umetnica Leonor Fini. Iako je nadrealizam bio samo deo njenog bujnog stvaralačkog opusa, umetnica se izuzetno istakla u ovom pravcu. Leonor je bila slikarka, dizajnerka i neosporiva kul devojka prošlog veka. Radila je u Buenos Airesu, Milanu i Parizu. Max Ernst, savremenik, prijatelj i ljubavnik, opisao ju je kao „italijansku furiju“, jer je bila izuzetno privlačna, nekonvencionalna i ambiciozna žena.

Archivio Cameraphoto Epoche/Getty Images

Sada je u Milanu, gradu u koji se Fini preselila 1926. godine, nakon detinjstva provedenog u Trstu, otvorena izložba koja pruža retrospektivu u njen bogati umetnički opus. Velika izložba u predivnoj Palazzo Reale dolazi gotovo sto godina nakon što je Fini imala svoju prvu izložbu u glavnom gradu Lombardije, a posetiocima će pružiti priliku da zavire u sanjivi i buntovnički svet ove slikarke koja je pomerala granice umetnosti 20. veka.

„Moja sloboda u Milanu bila je potpuna. Bila sam slobodna da radim sve što sam želela (…) neizmerno se zabavljajući i kreirajući svoj život krećući se unapred.“

Leonor Fini volela je Milano, međutim, zbog fašističke političke klime u Italiji, 1933. godine odlučila je da se preseli u francusku prestonicu. Upravo je Pariz bio najplodonosniji grad za Fininu umetnost – tu je upoznala nadrealiste, čijem pokretu je bila izuzetno bliska, ali se nikada nije pridružila Manifestu. Leonor Fini nije verovala u ideologije, nije želela da smanjuje značaj svojih uverenja nazivajući ih samo jednim imenom. Uz to, verovala je da su nadrealisti pomalo mizogini.

Getty Images

U Parizu je Fini upoznala Elsu Schiaparelli, koja je često sarađivala s umetnicima. Fini je bila inspirisana Schiaparelli kreacijama, koje je često ilustrovala. Godine 1937. ujedinjenim snagama ove dve neverovatne umetnice, nastao je parfem Shocking. Leonor Fini dizajnirala je bočicu u obliku krojačke lutke, sa trakom za merenje ukrašenom monogramom „S“ i cvećem oko vrata. Oblik lutke inspirisan je oblinama glumice Mae West, koja je u to vreme bila holivudski sex simbol. Cela bočica postavljena je pod stakleno zvono, na način na koji su mlade u 19. veku čuvale svoje bukete sa venčanja.

Kroz svoje slike, Leonor Fini je proučavala pojam identiteta, a baš kao i druge neverovatne (a tada nekonvencionalne) umetnice dvadesetog veka, preispitivala je tradicionalne rodne uloge i društvene norme. Na slikama je stvarala svetove koji lebde negde na međi jave i sna, a naseljavaju ih moćni ženski likovi, sfinge, žene-mačke i muškarci nejasnog identiteta. U njenim radovima mešaju se elementi Freudove psihoanalize i mitološkog simbolizma.

Najčešći element u centru Finine pažnje bile su žene – snažne i provokativne. Elementi koji je inspirišu refleksija su njenog odrastanja. Iako je rođena u Argentini, odrastala je u rodnom gradu svoje majke u Italiji, gde je bila skrivena od autoritativnog oca. Majka ju je često oblačila u dečačku odeću, kako bi je zaštitila od potencijalne otmice od strane oca. Finin prvi susret sa nagim muškim telom bio je u mrtvačnici, u koju se kao radoznalo dete često prikradala, a ta fascinacija smrću i posthumnim životom pratila ju je celi život i odrazila se u njenoj umetnosti. Sve to formiralo je umetničinu fluidnu viziju roda, rodnih uloga i seksualnosti, koju jasno izražava u svojim slikama.

Dans la tour (Autoportrait avec Constantin Jelenski), Palazzo Reale Milano

Osim u slikarstvu i modi, Leonor Fini radila je i na polju scenskih umetnosti, dizajnirajući kostime i scenografije za pozorište i film. Bila je izuzetno nadarena i na ovom polju – između ostalog, dizajnirala je za parisku operu, Balanchineov balet Palais de Crystal i kreirala je kostime za Mariu Callas u pozorištu La Scala u Milanu. Leonor Fini potpisuje impresivnu kostimografiju filmova poput Fellinijevog 8 ½, Castellanijevog Romeo and Juliet i Hustonovog A Walk with Love and Death.

U vreme kada su na umetničkoj sceni dominirali muškarci, Leonor Fini izgradila je snažan identitet i značajno uticala na evropsku umetnost dvadesetog veka. Retrospektivna izložba u Milanu nije samo način da se prisetimo impresivnih dela ove umetnice, već i prilika da razmislimo o savremenoj relevantnosti njenih radova. Izložba u Palazzo Reale, na adresi Piazza Del Duomo 12, u samom srcu Milana, biće otvorena do 22. juna.