U susret velikoj izložbi u londonskoj galeriji Tate Modern, prisećamo se uticaja koji je kontroverzni australski umetnik izvršio na modu, godinama nakon svoje smrti.
Tina LončarFebruar 26, 2025
U svom kratkom, ali uzbudljivom životu Leigh Bowery je ostavio neizbrisiv pečat na stranicama istorije. Bio je cinik u teatralnim cvetnim toaletama, ekscentrični provokator, ultimativni egzibicionista i performer koji je, servirajući šok, brisao granice. Svoje prste je upleo svuda, od muzike preko umetnosti do modnog dizajna, no bio je daleko više od zbira stvari koje je činio – bio je ultimativni vizualni spektakl – čovek čija je pojava bila i performans i show, koji se nije maskirao, već je svoju masku neustrašivo živeo. U svoju iskričavu personu ugradio je odgovor na banalnost života ismevajući ozbiljnost koju pridajemo spoljašnjem izgledu. Rugajući se ograničenjima koje su postavljali modni diktati, smatrajući modu restriktivnom, dosadnom i konzervativnom, provokaciju je pronalazio u preterivanju istinski uživajući u tome da samog sebe transformiše u lik koji ne podseća ni na šta već poznato.
Rođen 1961. godine u Sunshineu, mirnom i suviše tihom predgrađu Melbournea, Bowery se 1980. preselio u London. Sunčanu, ali pomalo učmalu sredinu zamenio je mračnim, ali slobodoumnim undergroundom britanske prestolnice gde su moda, umetnost i muzika cvetale u razvratu i hedonizmu noćnog života. Iako su i ulična moda i fashion week, koji je započeo svoj život 1984., donosili ulicama Londona maštu i kreativnost, najekscentričniji stilski eksperimenti živeli su u klubovima, a karikaturalna pojava Leigha Boweryja, uz kojeg su svi ostali izgledali pomalo dosadno, bila je neizostavni deo londonske supkulturne scene.
Photo: Costume Photography2024 © Tate Photography. Courtesy Leigh Bowery Estate
Osim performansa kojima je neretko izazivao publiku da preispita granice društvenih konvencija, Bowery je tretirao odeću i šminku kao formu slikarstva i skulpture, testirao je granice pristojnosti i slavio telo kao alat neprestane transformacije, sposoban da izazove norme estetike, seksualnosti i roda. Svoju reputaciju dodatno je učvrstio pokrenuvši sopstveno klupsko veče Taboo u Maximusu, maloj podrumskoj diskoteci na Leicester Squareu. Iza njenih vrata nije mogao ući bilo ko. Stroga politika na ulaznim vratima, oslanjajući se na slogan „Obuci se kao da ti život zavisi od toga“, ohrabrivala je ekscentričnost i teatralnost, a oni koji su želeli da budu deo scene oberučke su prihvatili „sve je dozvoljeno“ mantru i zaronili u sveopštu stilsku anarhiju. Bowery, koji je bio zaštitno lice Tabooa, svake nedelje je iznova osmišljavao novi kostim pomerajući tako i sopstvene granice. Upravo je era Tabooa, koji je slovio kao queer meka, učinila Boweryja najprepoznatljivijom figurom londonske supkulturne scene sredine osamdesetih. Hodajući u opasno visokim platformama, uvek s apsurdnom, namernom „klovnovskom“ šminkom na licu, sa skulpturalnim oglavljima i odećom koja je menjala formu ljudskog tela, Bowery je sam bio reklama za kreacije koje je izrađivao. Jedino što je bilo važno jeste odupreti se svakom principu i estetici dominantne kulture.
I biti viđen, naravno.
Nigel Parry, Photoshoot at home © Nigel Parr
Većina kostima koje je dizajnirao i ručno izradio, bilo sa svojom saradnicom i kasnije suprugom Nicolom Rainbird ili corsetierom Mr Pearlom, biće prvi put izložena u galeriji Tate Modern na velikoj izloži koja otvara svoja vrata 27. februara i traje sve do 31. avgusta. Kostimi koje je neretko izrađivao tako što je dekonstruirao korsete kupljene u second hand radnjama impresionirale su njegove savremenike poput Boy Georgea, ali i mnoge umetnike i dizajnere koji će početi da stvaraju tek nakon njegove smrti 1994. „Recite im da sam otišao na Papuu Novu Gvineju“, šaljivo je govorio Bowery kada je, zbog bolesti uzrokovane AIDS-om, pred kraj života izostajao sa scene. Iako je imao samo 33 godine kada je preminuo, uticaj Leigha Boweryja prelio se na sve forme umetnosti, neretko služeći kao inspiracija dizajnerima da iskušaju dokle sežu granice njihove publike, ali i one vlastite.
Donosimo pet kolekcija slavnih modnih dizajnera koji su nadahnuće pronašli u nekom aspektu Boweryjeve estetike i životne filozofije.
Omiljeni modni enfant terrible Jean-Paul Gaultier svoje mladalačke dane je provodio na podijima legendarnih londonskih klubova kao što su Blitz i Heaven, a upravo je tamo, ispod svetala disco kugle tokom osamdesetih godina, upoznao Leigha Boweryja. Još 1991. godine, stil osebujnog performera pretočio je u pripijeni triko crno-belog kariranog dezena koji je prekrivao i glavu, a zatim ga je rekreirao u svojoj kolekciji za proleće/leto 2007. slaveći trideset godina rada. Kako to obično biva s velikim godišnjicama, i JPG je u svoju utkao prepoznatljive elemente svoje arhive, a jedan od njih činio je i bodi inspiriran Boweryjem koji će kasnije pronaći svoje mesto i u viziji Alexandera McQueena i Garetha Pugha.
Jean-Paul Gaultier Spring/Summer 2007 Getty Images
Kolekcija The Horn of Plenty jedno je od remek dela u kratkom, ali bogatom modnom opusu genijalnog Alexandera McQueena. Osim što je make-up artist Peter Philips za show našminkao modele u prepoznatljivom, grotesknom Bowery stilu, izbeljujući im obrve i prenaglasivši usne crvenim ružem, dramatični krojevi odeće u kariranom dezenu podsećali su upravo na triko kakav je Jean-Paul Gaultier „posvetio“ ekscentričnom umetniku početkom devedesetih.
Charles Atlas, Still from Because We Must 1989 © Charles Atlas. Courtesy Courtesy of the artist and Luhring Augustine, New York
Martin Margiela je mnogo puta stil Leigha Boweryja koristio kao referencu, no jedna od pamtljivijih je ona u couture kolekciji za jesen 2013. Sklon poigravanju s konceptom anonimnosti, Margiela je sakrio lica modela maskama koje su podsećale na šminku kakvu je, razlivenu preko čela, nosio Bowery u Taboo eri sredinom osamdesetih godina. U istoj kolekciji, dizajner se poigrao i fetišizacijom odeće – kreirajući ih u latexu svakodnevne odevne predmete poput farmerki i bele majice je transformisao u objekte fetiša.
Polaroid portrait of Leigh Bowery 1986 © Peter Paul Hartnett / Camera Press
Maison Martin Margiela Autumn Winter 2013, Getty Images
Kontroverzni show za proleće 2016 Ricka Owensa uzburkao je duhove. Modeli i gimnastičari koračali su pistom zavezani jedni za druge simbolizujući podršku ili teret, u zavisnosti s koje strane gledamo. Iako zvuči neviđeno, Owens je inspiraciju za svoju neuobičajenu modnu prezentaciju pronašao u jednom od najkontroverznijih Boweryjevih performansa s početka devedesetih tokom kojih je, s balaklavom na glavi, simulirao porođaj.
Rick Owens Spring Summer 2016, Getty Images
Jedan od najcenjenijih dizajnera mlađe generacije, Richard Quinn, neretko je nadahnuće pronalazio u spoju romantike i bowerijevske bizarnosti. Trunke tog uticaja se vide u nekoliko Quinnovih kolekcija kojima dominiraju dugačke rukavice od latexa, glava prekrivena pokrivalom u fetiš stilu, i teatralne cvetne haljine koje su činile zaštitni znak stila Leigha Boweryja. Iako su reference na prvi pogled jasne, sam Quinn je u par navrata rekao kako inspiracija leži u umetnicima koji su prethodili razuzdanom performeru. Svačija inspiracija, pa i Boweryjeva, očigledno, od nekuda treba da dođe. No ono što je nemoguće osporiti jeste da je Bowery definitivno ostavio trag toliko šaren da je upravo njegova groteskna persona ona koje ćemo se prve setiti.
