Novi film Oskarovca Seana Bakera je remek-delo koje bi vam moglo proći ispod radara na Netflixu

Kašika. Keks. Komadić hleba. Igračka. Zvečka. Slikovnica. Iz leve u desnu, iz desne u levu. Delovalo je kao igra, ali iscrpljujuća. Bile su devedesete i moji roditelji očito nisu znali bolje: udžbenici, učitelji, psiholozi, savetovali su da je bolje da je dete desnoruko – naravno, bez naučne osnove, leva je bila nespretna, čudna, naopaka; ima tu i navodne prevencije od socijalne stigme, radi lakšeg prilagođavanja svetu, u koji svakako nikada nisam ni želela da se uklopim. No, bilo kako bilo, nije im uspelo. Odmah nakon što bi mi svaki od navedenih predmeta premestili iz leve u desnu ruku, ja bih ga, kao u usporenom filmu, vratila nazad.

Sve sam to imala na umu gledajući novi Netflix film Left-Handed Girl, tajvanski kandidat za Oskara u kom devojčica I-Jing, na samom početku, dobija zabranu od svog dede da koristi levu ruku jer ona znači prokletstvo. Premisa možda deluje trivijalno, ali donosi tihi sram koji je teško otkloniti. Internalizujući starinsko sujeverje, I-Jing počinje da se snalazi u užurbanom gradu Tajpeju, u Tajvanu, sa svojom mnogo slabijom desnom rukom, koja gotovo dobija sopstveni život (ali nema nikog da to primeti). Ono što ne zna jeste da i ostatak njene porodice ima svoju verziju đavolje ruke, odnosno dela sebe koji žele da potisnu.

Povezano: Razgovarali smo s regionalnim kandidatima za Oskara koji donose priče za koje svi treba da čujemo

Netflix

Snimajući u potpunosti iPhone-om, debitantska režiserka i ko-scenaristkinja Shih-Ching Tsou (drugi ko-scenarista je Sean Baker, koji je režirao Oskarom nagrađenu Anoru) iznela je svoju živu uspomenu iz detinjstva na pozornicu, spajajući kaleidoskopske fragmente Tajpeja sa oštricama nesavršene ljudskosti. Drama počinje sa petogodišnjom I-Jing, njenom starijom sestrom i samohranom majkom u fazi obnove života, kada se doseljavaju u novi grad i pokušavaju da sastave kraj s krajem. Shu-Fen otvorila je tezgu na noćnom marketu, dok je buntovna I-Ann napustila srednju školu i radi na štandu, redovno upadajući u problematične odnose. Svaka od njih mora da se prilagodi novoj sredini, istovremeno se suočavajući sa tajnama koje porodica godinama skriva.

U toj teškoj svakodnevici, ispunjenoj egzistencijalnim problemima i iscrpljujućim emocionalnim teretom, I-Jing prepuštena je sebi, svom gotovo nečujnom, ali živopisnom detinjem mikro-univerzumu, dok sama luta redovima marketa, igra se sa merkatom i povremeno krade sitnice – uverena da je u tim nestašlucima vodi đavolja ruka. Ne morate biti levoruki da biste se identifikovali sa I-Jinginom srceparajućom teskobom, ona je gotovo univerzalna. U pitanju je alegorija ljudske dualnosti: navodno dobre ako radimo ono što se od nas očekuje, i navodno loše ako se vodimo sopstvenim srcem.

Netflix

Osećaj dužnosti vešto je utkan u svaku nedoumicu, kao i usamljenost koja ga prati. Dirljivo je gledati I-Jing kako iskreno daje sve od sebe da crta desnom rukom ili kada I-Ann leži u krevetu u suzama nakon što ju je osudio bivši školski drug na zabavi. Majka Shu-Fen je možda na čelu svoje porodice, ali i sama je „crna ovca“ unutar vlastite. „Udata ćerka je kao voda koja se izlije“, kaže joj njena majka nakon što odbije da joj pozajmi novac, perpetuirajući tradicionalno verovanje da su ćerke bezvredne nakon udaje. U prikazivanju rigidnih kineskih pogleda na rodne uloge, film više otkriva nemoć nego humor, iako je autorka pretendovala da ispreplete oba. Retki su trenuci lakoće i razigranosti, najčešće u I-Jinginim idejama koje brane maštu, kreativnost i lepotu levoruke dece; a najlepšu i najbolniju scenu prepuštam vam da otkrijete sami.

„Dok smo Sean i ja razvijali Left-Handed Girl, počela sam da prikupljam priče – neke od prijatelja, neke iz porodice, a neke čak i od potpunih stranaca. Privlačila me je tenzija u tradicionalnim porodicama, kako strah od osude ili odbacivanja dovodi do toga da se tajne zakopavaju godinama“, kaže Tsou. „Kako tradicija, čak i kada dolazi s dobrim namerama, može da uguši individualnost. Film je postao način da istražim kako nas generacijska uverenja oblikuju i kako devojčice poput I-Jing pokušavaju da izgrade svoj identitet u prostoru između ljubavi i kontrole“, rekla je režiserka. Sniman je bez pripreme i formalnih proba, kako bi scene izgledale sirovo i autentično, baš kao i porodična dinamika.

Netflix

Koliko jedna porodica može da podnese pre nego što se raspukne zvuči kao moderna verzija one sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način. Left-Handed Girl postavlja ovo pitanje dok unutrašnji konflikti svakog lika prodiru u širu dinamiku porodice, kulminirajući više eksplozijom nego sporim raspadanjem. Svi smo nekada osetili kako se gubi obraz pred najbližima, kako izgleda izneveriti njihova očekivanja, ili sebe ogoliti do srži po cenu da izgubimo sve. Ali možda, kako Tsou sugeriše, najveći test snage nastaje kada brana popusti – kada voda počne da poplavljuje, odnoseći stare tradicije i stvarajući nešto iznenađujuće i novo. U takvom životu, haotičnom, emotivnom, apsurdnom i nežnom, ponekad je uspeh i jednostavno dočekati još jedan dan, osetiti olakšanje, ponovo se nasmejati.

Neka vam ovaj film posluži i kao podsetnik da zagrlite dete u sebi, onoliko snažno koliko biste zagrlili I-Jing.