Kako je najudaljeniji hrvatski festival postao, i ostao LaFestival leta

Uprkos izolovanosti na jadranskoj pučini, pre dvadeset godina ovo je bio jedan od malobrojnih festivala na hrvatskim ostrvima. Ali i dalje je jednako poseban i intiman – kao i samo ostrvo koje važi za jedno od svetlosno najmanje zagađenih mesta na svetu. To je ostrvo kristalnih zvezda, najbistrijeg mora i jedinstvenog parka prirode kojeg čini čak 46 ostrvaca i litica. Tea Marasović, koja je godinama verna ovom festivalu, pravom malom fenomenu hrvatske festivalske scene, donosi njihovu priču.

Kako odgonetnuti tajnu festivala čijem je tirkiznom zovu toliko teško odoleti svakog avgusta? Ta sila bi mogla da se uporedi jedino sa onom gravitacijskom. Na koji drugi način objasniti tu želju za odlaskom na jedno od najzabačenijih oostrva na Jadranu koje se nalazi pet sati vožnje trajektom od Splita, makar i na blitz vikend – bez obzira što ponekad nismo sigurni da li ćemo imati gde da prenoćima, ili što ne znamo ko će od muzičkih imena uopšte nastupati? Štaviše, ako zbog nekog, kolikog god objektivnog, razloga nisam u mogućnosti da idem na festival, ne mogu da prestanem da lamentujem o tome što ga propuštam. Jer kakvo je to leto bez Lastova? Možda mi kroz ovaj tekst konačno pođe za rukom da tu potpuno sumanutu povezanost sa ovim ostrvom pretočim u reči – barem donekle.

Samo #mihajLA

Sedim na pristaništu u zalivu sv. Mihovila, mada mi je skroz neprirodno da koristim taj zvanični naziv. Ne dočarava na isti način one oble linije simpatičnih lastovskih brežuljaka, ni intenzivne mirise i boje ostrva – kao što to čini taj mekani naziv Mihajla. Ime koje uvek izaziva neku posebnu emociju – još od onih bezbrižnih studentskih dana koji su se s godinama stopili u jednu fluidnu liniju. Fluidnu kao to neko lastovsko stanje uma koje samo teče. Možda je to do nestvarno tirkiznog mora kojega nikada ne mogu da se zasitim. Zaronim u njega kao u slani pliš. Ili do zalaska sunca koji ritualno ispraćam, svaki put sa mišlju da bacim sidro u taj raj i ostanem na tom ostrvu sreće. Tamo nema mesta za suvišne podatke, kao što to kaže TBF-ova pesma Alles Gut – čiji stihovi se šire zalivom iz mihajlovske birtije. Sve teške misli otope se kao led u čaši. Život se stavlja na pauzu odmah sa prvim korakom na lastovsko kopno.

Photo: Jelena Vojinović

Ako ste pomislili da je ovaj hommage Lastovu pomalo preteran, možda vas razuveri Andreja Dodig, organizatorka festivala i predsednica Udruženja za vidljivost ostrva! Lastovo! (LaUvo) – Mogu da budem u Mihajli tri, pet, ili deset dana na onom malom pristaništu i da gledam isti kadar koji nikada nije isti. Moja duša je u zalivu Mihajla. U njoj “visim” od svoje 15. godine. Danas imam 44. Na moju priču o tome kako sam druga mesta na Lastovu uspela da obiđem jedino kada se namerno nismo spustili u Mihajlu jer smo znali da ćemo se jednostavno zalepiti za obalu i ostati dole hipnotizovani, Andreja, čija je baka sa Lastova, dodaje „Ako bih na praznicima za vreme studija otišla prvo na Lastovo, više ne bih otišla nigde drugde. Zato sam imala varijantu da se od severa spuštam prema jugu i onda na Lastovu ostanem do početka faksa, znajući da ako prvo odem na Lastovo više se neću mrdnuti. A kad shvatiš šta je to nešto u tom zalivu, onda ujedno shvatiš kako nikako ne bi trebao da praviš festival na Lastovu“, ističe Andreja, koja ove godine u sklopu udurženja LaUvo priprema svoj sedmi festival, pri čemu joj pomaže njena verna ekipa prijatelja i volontera.

Ovu nesvakidašnju odanost festivalu deli i publika, kojoj je Lastovo davnih dana postalo sinonim za leto. Ljudi koje sam nekada upoznala u festivalskom kampu tražeći parcelu za šator ili žicajući neki komad (najčešće esencijalne) kamperske opreme koju smo zaboravili da ponesemo, danas dolaze sa decom – novom generacijom LaZaljubljenika. Stoga uvek imam utisak kao da se svi vraćamo svom ostrvskom domu. Kako dodaje Andreja “Ljudi s kojima sam bila u publici 2004. godine i dalje posećuju festival, samo u drugačijem aranžmanu. Vraćaju se na neku poziciju iz svoje mladosti, ali ne dolaze više da luduju nego da se opuste. Neki čak i ranije isplaniraju kad će biti festival pa iznajme smeštaj i pre nego mi izbacimo datume”. Stoga napominje “Upravo zato je jako važno biti u kontekstu mesta gde se nešto radi. Ovo je pre svega Lastovo, a tek onda Ostrvo muzike. Lastovo je publici intimno. Ljudi se prvenstveno vraćaju zbog ostrva.“

“Laik, amater, entuzijasta, ludak”

Andrejina priča iza kulisa festivala krenula je kada su je prethodni organizatori pozvali da izradi festivalski vizual, nakon čega se spontano priključila njegovoj organizaciji. Uz retro-minimalističke vizuale, kasnije kreće u svojevrsni rebranding u znaku morskih ježeva i zvezda , festivalske retorike koja idealno pristaje uz mindset Ostrva muzike i netaknutu prirodu. “To je sve nastalo intuitivno, bez ikakve strategije. Uvek govorim da je moj preduzetnički duh apsolutno nepostojeći, što uvek neverovatno dokazujem sa finansijskim momentima čak i u 40-ima”, kaže kroz smeh. Ali kako naglašava, taj intuitivni pristup je karakterističan za nju kao osobu. U arhitekturi, njenoj struci, on je bio kamen spoticanja. Ali s druge strane, njena strukturiranost tipična za arhitekturu “dosta je zeznuta osobina” za organizaciju festivala udaljenog pet sati od najbližeg kopna. “To donosi mnoge logističke probleme, stoga je nemoguće biti picajzla. Ali puštam neke stvari da idu i puno učim o sebi kroz proces”, kaže Andreja, ističući kako udruženje LaUvo osmišljava različite kulturne aktivnosti i van sezone. “Ljudi misle da ja ovde cele godinu idem u japankama, sa peškirom, cvikama i stavom – Sve je festival. Nikako ne razumem zašto su se ljudi brinuli da će mi biti teško zimi na Lastovu. Zima je predivna ovde i jako brzo prođe kad radiš celu godinu. Ljudi se ponekad presele negde baš zbog toga što na tom mestu nema ničega, odnosno zbog te etikete kvaliteta življenja.

Photo: Jelena Vojinović

Međutim, kako dodaje, Andreja nije profesionalac u muzičkoj industriji, nego laik, amater, entuzijasta, možda i ludak. “Zapravo mi se čini da svi festivali nakon nekog vremena počnu da liče jedan na drugi. Ja ni ne mogu ovaj festival da organizujem na način da bude kao svi drugi jer je to finansijski nemoguće. Ovo možda nije za javnost, ali mislim da niko nije toliko lud da radi to što se radi ovde. Moraš imati neku ljubav”, zaključuje. Bez sumnje, to se itekako oseti. Zato se ovde čuje aplauz čak i na tonskoj probi benda. To malo pristanište kao da postane centar univerzuma u kojem su svi na istoj, preplavljujućoj talasnoj dužini.

Festival za izvođače i publiku

Kao treći organizator festivala, Andreja je ostavila svoj pečat kroz diverzifikaciju programa, odnosno uključivanje drugih vidova umetnosti i dodavanjem više dnevnih sadržaja. Pritom su joj omiljene jutarnje ulične svirke koje je uvela pandemijske 2020. godine, kada su od muzičkih izvođača imali samo kantautorku Mary May i njezin bend. „Posle toga nisam mogla da se otkačim. Taj užurbani lastovski Pjevor sa automobilima, strancima i domaćima, sramežljivo gledanje i slušanje, bendovi koji opušteno jammaju i zezaju se sa ljudima koji sede u kafićima i komentarišu kako devojka svira bas gitaru. Jako je slatko i šarmantno.

Ideja je da to bude neki sneak peak – da ljudima muzika uđe u uvo pa da dođu na festival bez da su to inicijalno planirali. Iako su ovo sad dugoročne ideje i projekti razvoja publike, želimo ljudima da usadimo muziku kao nešto što je stvarno važno u životima ljudi – svima, svugde i non-stop.” S tim na umu, napominje kako je festival uvek bio žanrovski šarolik i da im je posebno zanimljivo da koketiraju sa novim bendovima ili izvođačima koji ne sviraju stalno svuda. “Najdraže mi je kad me ljudi pitaju – ko su ti bendovi, nikad nismo čuli za njih. To je neko moje nasleđe iz studentske faze kada sam u zagrebačkom KSET-u poslušala milion bendova za koje ranije nikada nisam čula – i mislim da je to jako lep način slušanja muzike.”

Stoga ne čudi kako se u odnosu sa izvođačima vode hospitality pristupom, nastojeći da im pruže boravak koliko je god moguće budući da smatraju kako festival nije samo za publiku, već i za muzičare – koji drugačije sviraju kada su na godišnjem odmoru. “To je jednostavno tako ili nikako, iako to posle godinu dana plaćamo krvlju i znojem. Ali kako možeš očekivati da bendu neće biti lepo na Lastovu i da neće poželeti da ostane još jedan dan da se okupaju? Teoretski, oni mogu da dođu i odu neposredno pre i nakon svirke, ali to se onda zove zlostavljanje”. Upravo zato ističe kako joj je najbolji feedback da čuje da svi bendovi žele opet da se vrate na festival, kao i dobijanje upita od stranih izvođača. “Nažalost, to je skup sport zbog velikih putnih troškova, i generalno je grozno kad uopšte moraš da razmišljaš o novcu. Ali jednostavno nemamo prostora za to pa moraš da izabereš broj bendova i DJ-a koji možeš podneti. Da moram da radim razmenu dobara, odmah bi pristala – iako ne znam tačno šta bih ja tu mogla da ponudim (smeh)”.

Dođite LA!ježinci & LA!zvezde!

Nakon dugo vremena, rezident DJ Gree, za mene definitivno jedna od prvih asocijacija na festival, neće puštati svoje briljantne dnevne i noćne setove na mihajlskom pristaništu – ali šalje dostojnu zamenu, već spomenutog DJ Pipsa. “Jedan DJ koji kontinuirano prati festival više je znak međusobne ljubavi i mog poštovanja njegovog rada nego neke izuzetno pametne festivalske strategije. To je zaista neka ljudska logičnost” – objašnjava nam Andreja, dodajući kako ove godine kao art gost dolazi Ivana Armanini sa radionicom stripa i ilustracija, dok je jutro rezervisano za ulične svirke. Oni željni rekreacije mogu da se prijave na La!Yogu i na neizbežne i mega simpatične La!turnire odbojke i boćanja, dok će svi oni koji nisu imali priliku da idu na ovogodišnji Festival Mediteranskog Filma Split (FMFS) moći da nadoknade propušteno zahvaljujući već tradicionalnom gostovanju Bioskopa Mediteran.

Photo: Jelena Vojinović

Kako ističe Andreja, danas imamo festivale gotovo na svakom ostrvu – i to svih mogućih žanrova, oblika i dužine trajanja. Ali Lastovo ima tu posebnu energiju koja traži da se vraćate po novu dozu svake godine, usprkos udaljenosti i dinamičnom programu i vremenu održavanja. “To je LaVirus”, kaže mi, postavljajući odmah pravu dijagnozu. Stoga, kako drugačije završiti ovaj tekst nego rečima – Postanite i vi LaVirusoid. Ali imajte na umu da leka za ovu zavisnost – nema. Ona je za ceo život. Per tutta LA vita.