Magija života na farmi Kumparička

Iako je bilo još rano da se istarska farma doživi kroz zlatne nijanse leta kakve servira svojim gostima tokom sezone, pred-prolećno velikodušno sunce nagradilo nas je te nedelje kada smo snimali Kumparičku. Dan je započeo u zajedničkoj kuhinji, srcu kuće porodice Winkler, „Harvest Moon“ Neila Younga zapečatila je moj osećaj da se nalazim na pravom mestu, u pravo vreme (i očito sa pravim ljudima). Istovremeno, u štali par stotina metara dalje, u porodilištu se odvijao dinamični rasplet – natalitet se upravo povećao za nekoliko novih članova, a energični urlik tek rođene kozice osvetlio mi je onu poznatu izreku – a miracle of birth. Stado koza sad je okvirno brojilo njih dvestotinjak, što znači jednako toliko razloga za proizvodnju vrhunskog ekološkog (redovno i nagrađivanog) sira, što se zapravo poslednjih 17 godina ovde na farmi Kumparička i događa.

Tata Aleš i mama Saša bili su mudri kad su iz Slovenije život preselili u ovo imanje, a za Titu i Bora to je značilo odrastanje u zagrljaju čiste prirode, okruženi „luksuzom novog doba“, složiće se mnogi. „Naši roditelji su nas u pravo vreme izvukli iz grada i pokazali nam život koji smo zavoleli, tako da kasnije nikad nisu morali da se trude da nas zadrže ovde, pre će nas se teško rešiti“, govori mi šarmantna Tita, koja je nakon studija filozofije u Ljubljani odlučila da se vrati na Kumparičku i nastavi ono što je tata Aleš pre desetak godina započeo kao Konobu Primitivo, restoran otvorenog tipa na farmi. Jako mi se svideo ovaj dio filozofije u njenom životu. „Tema mog diplomskog rada bila je ukusi filozofije iliti kako posmatrati filozofiju kroz gastronomiju i obrnuto. Često kažem da tu na farmi imam mnogo više prostora za filozofiranje nego da sam ostala u gradu. Gde god da sam bila, uvek me je privlačio rad rukama i sa ljudima, možda sam mogla da odaberem nešto specifičnije u jednom ili drugom smeru“, razmišlja Tita naglas, kojoj se, kako zaključuje, ipak sve na kraju savršeno spojilo kroz kuvanje, gde i najviše dolazi do izražaja njena kreativnost. „Nisam baš talenat za neku klasičnu umetnost, ali hrana je umetnost za svih pet čula.“ „Pogotovo kad vam je serviraju u sklopu iskustva Kumparička Table, pomislim naglas.“ 

Dugačak drveni sto postavljen u vrtu, tik uz staklenik, okuplja dvadesetak ljudi koji unapred rezervišu svoje mesto. Iskustvo počinje u 19:00 obilaskom farme koji vodi uvek neko iz porodice; upoznavanje sa životinjama i proizvodnjom sira, degustacija proizvoda iz sirane, nakon čega gosti sedaju za sto, svi u isto vreme kao jedna velika porodica dok uz zalazak sunca kreću da pristižu sledovi „poštene hrane“, kako kaže Tita, sveže ubrane iz vrta, tog dana. „Kroz naše gastronomske večeri želimo ljudima da pokažemo šta se sve može napraviti i kakvu širinu ukusa nude kozje mleko i sirevi u kombinaciji sa drugim namirnicama“. S obzirom na to da joj je vrt velika inspiracija, svake godine nastoji da iskoristi maksimum svega što iz njemu naraste, „bilo kroz svežu konzumaciju ili konzervaciju, fermentaciju i slično“. Priseća se Tita i kako zapravo tati pripisuje podsticaj za kuvanjem: „Krenuo je sa lekcijama kad sam imala samo šest godina – mislim da sam tada napravila prvi bolonjez, koji mi je još uvek jedan od najdražih. I da, mislim da je Winkler bolonjez najbolji iako ga svako od nas priprema pomalo drugačije.“

Dok šetamo farmom, redovno iznova dolaze da me pozdrave Edo, Mimi i Lava, beli čupavi šarmeri svoje (pseće Maremmano-Abruzzese) vrste. Proveravaju da li je sve u redu u nadi da će ugrabiti dodatno maženje. Tako bih i ja da sam čuvarka ove stancije, pomislim dok mi se među noge plete mezimica imanja, jazavčarka Lilou koja se, otkrićemo kasnije kroz snimanje, pokazala kao sjajna asistentkinja. Pri povratku u kuću, gde se lenjo rastežu Ronja, Norman i Vronski, seoske mace koje niko nije trebao da nagovara na useljenje ovamo, dobra muzička playlista (baš po mom ukusu) nastavlja se sa „The Band“, a za nas je bira Bor. „Muzika je za mene jako bitna, mislim da je to moj glavni način izražavanja emocija. Leti se brinem da muzika svira skoro konstantno, a pogotovo za vreme večere. To je isto produkt mojih roditelja, koji imaju izuzetak ukus za muziku, tako da sam to najverovatnije od njih pokupio. Stvarno mislim da je to najviši nivo umetnosti i vidim kako se menjam zajedno sa žanrovima koje slušam.“ Znajući da studira ugostiteljstvo i hotelijerstvo u Ljubljani, pitam ga kakav je život u gradu. 

Odgovara mi sa smeškom da jedva čeka povratak na Kumparičku, svaki put. „Najlepši deo je sloboda i činjenica da ne moram da živim u stambenoj zgradi, u nekom gradu, a i ta dinamika rada; smatram sebe nekim hibridom koji ima rad u rukama i u glavi, tako da mi je lepo što na stanciji mogu da budem aktivan u oba smera. Život na farmi zapravo nije jedino što poznajem, ali mi je jača strana“, govori Bor, priznajući u tom trenu kako se u budućnosti definitivno vidi okružen prirodom i životinjama. „Možda čak i negde gde ima više travnjaka i pokoji potok“, zaključuje humorom, pritom misleći na neumoljiv kamen koji vlada Istrom. 

Vito Garp i Sleepy Joe, tri predivna konja, njegova su briga i najlepši deo života na farmi koji mi izdvaja. „Jašem otkad znam za sebe, a dok smo bili klinci, sestra i ja doslovno bismo svugde išli na konjima“. „I do prodavnice?“, pitam kroz šalu. „Čak i do prodavnice“, odgovara mi ozbiljno. Priseća se i kako je u detinjstvu dane provodio u šumi, sâm ili sa prijateljima, a dobar deo vremena i na ranču barba Tone u susednom selu, što je oblikovalo njegov odnos sa konjima. „Mogu reći da mi ta raznolikost odgovara. Na farmi ne postoji deo posla koji nisam obavljao, pogotovo što se tiče koza, drugih životinja i turističkog aspekta imanja.“ Tita se nadovezuje činjenicom da joj Bor pomaže i sa pripremom hrane jer, za razliku od nje, kako priznaje, ima više iskustva u profesionalnoj kuhinji. „Dok sam ja na faksu filozofirala, on je u sklopu svojih studija odradio praktični deo kuhanja, a osim toga, radio je i u ljubljanskom Tabaru.“ Pravilo je da su dve glave pametnije od jedne pa iako se ponekad jave bratsko-sestrinske tenzije i probudi takmičarski duh, to je dobra motivacija na duge staze, kako smatra Tita. „Definitivno se nadopunjujemo, tamo gde sam ja slabija, Bor je puno jači, i obrnuto. Drago mi je da je svake godine iskusniji i spremniji da pomogne – ipak ima samo 20 godina!“ 

Ciklusi na farmi pišu svoje dinamike. Za razliku od jesenjih usporavanja i smanjivanja obveza, čak i sa kozama, „jer se dame pripremaju za porodiljsko pa daju i manje mleka, a sezona mužnje završava krajem oktobra“, kaže Tita, „zima donosi potpuni mir i vreme „filozofiranja“ za kompjuterom ispred kamina.“ Otkriva mi i da joj je proleće lično najdraže, a kod njih zna da počne već u februaru. „Priroda se budi, dani su duži i sunce nas greje. Tada je štala puna malih jarića koji daju osećaj nove životne energije koja se budi na farmi.

Konačno uspemo da se posvetimo svim projektima koji su nam na to-do listi tokom mokrih i sivih zimskih meseci.“ Međutim, leto je doba za puni pogon porodice Winkler. „Kad je period redovnih večera u toku, prva stvar koju svako jutro napravim jeste – zamesim hleb, nema ničeg boljeg od tople focaccie uveče!“ I dok to izgovara, gotovo da mogu da namirišem topao hleb. Govori mi da je svaki dan na farmi uvek malo drugačiji, dok se prilagođavaju rasporedu koji im određuje priroda, iz meseca u mesec. Isto je i sa jelovnikom koji priprema. „Kako nemamo nikakvu „dostavu robe“, osim onoga što dolazi iz vrta, moram da se prilagodim onome što se taj dan ubere. Zato na neki način planiram menu već u rano proleće, kad biramo semenke koje ćemo posaditi u zemlju.“ U snalaženju sa onim što ima u vrtu pronalazi kreativnu slobodu.

Takođe, upravo se vratila iz Meksika, a ja se setim da je pitam za carameeeel, namaz koji je ona osmislila, inspirisan meksičkom poslasticom koja se zove cajeta. Taj mlečni dragulj je postao pravi hit na farmi. „Budući da se priprema na bazi mleka, nema onaj klasičan sladak ukus karamele, nego podseća na slatko mleko koje mi je tata pripremao kad sam bila mala i bolesna. Super je sam po sebi, a odlično se spaja sa našim sirevima. Iako je glavni sastojak isti, raspon ukusa je toliko širok. Super je i za razne kolače i torte, keksiće ili čak samo pomešan u kafu, a i na krišku jabuke kad je kriza za slatkim u našoj kući.“

Dvoje mladih ljudi, Bor na početku dvadesetih, Tita pri kraju, zanimljiv su pogled u budućnost, slobodni od očekivanja i nametnutih pravila, slobodni od zagušljivih gradova, zadovoljni životom, ovde na farmi. „Obožavam mir koji ovde imamo. Ima dana kad mogu da legne u travu na sunce i znam da neće biti nikakve buke i nikakvih smetnji. Obožavam da imam pse ovde i da ih posmatram kako se slobodno kreću iako se većinu vremena samo izležavaju…“, govori Tita.

Pomislim u sebi kako su roditelji ovde uradilo jako dobar posao. Pitam Bora šta misli o tome. „Siguran sam da smo jako posebna porodica, i to stvarno mislim, najiskrenije“, govori mi, pritom ne želeći da ispadne hvalisav i pun sebe. U potpunosti ga podržavam u tome. „Njihov odgoj oblikovao nas je u nešto što je teško opisati, stekli smo neku sopstvenu, nezavisnu, sposobnost razmišljanja.“ „Aleš i Saša su posebni karakteri“, nadovezuje se Tita i nastavlja: „Oboje su jako vešti u komunikaciji sa ljudima iako su to profesionalno primenili na druge načine – Saša kao psihijatar – a za Aleša ni kao mala nikad nisam znala jednom rečju da opišem šta radi, a mislim da ne znam ni sad“, duhovito završava.

Sunce je već zalazilo nad selom Cokuni, tek dvadesetak kilometara od Pule. Bilo je vreme da se ova priča zaključi. A ja sam već počela da razmišljam kako ću na leto ponovo doći, i sesti za njihov Kumparička Table.