Film & Tv
Za reč kukla prvi put sam čuo od jako dobrog prijatelja Aleksandra Pertemova, koji vuče makedonsko poreklo. S obzirom na to da neprekidno voli da zbija šale i da se izmotava, nikada ne znate kada je ozbiljan, a kada ne, mislio sam da je on tu reč izmislio, sve dok mi jednog dana nije otkrio da to zapravo znači lutka. Nastavio sam da živim, sve dok nisam po drugi put naleteo na tu prelepu reč, tako što sam čitao credits za muzički spot „Dođi” Senidah i Dine Merlina i shvatio da režiju potpisuje izvesna Kukla Kešerović, danas Bogdanović, nekada Rešek. Zaboga, ko se tako cool zove i preziva? Ko je osoba koja je uspela da ubedi sve te balkanske vedete da rade u spotu sve ono što rade? Sećam se dobro, nisam mogao da odvojim pogled od ekrana, gledajući iznova sasvim novu, svežu, neočekivano estetiku koja je zauvek izmenila standarde snimanja spotova na ovim prostorima. Od prve sekvence sve je bilo interesantno, živo, drugačije, nabijeno emocijama, erotikom, pomešano sa balkanskim patosom, ali vrlo savremeno, eklektično, pop i r’n’b istovremeno – imao sam utisak da je osoba iza kamere pravi genije! Ispostavilo se da i jeste, jer ono što je kasnije usledilo bilo je sve bolje i bolje. Danas teško da možete da pomešate Kuklin rukopis sa nekim drugim. Dovoljno je da vidite kadar, i znate da je umešala svoje prste i da ćete to morati da gledate iznova i iznova.
Čekao sam je u hotelu „Majestic”, sasvim zaboravljenom mestu u samom centru Beograda koji još uvek ima određeni jugoslovenski vibe. Iako renoviran, količina mahagoni boje u elementima nameštaja i celokupan lobi sa koncertnim klavirom u središtu, činio mi se kao savršena scenografija za susret sa Kuklom. Ušetala je sasvim mirno i graciozno, kao u neki od svojih filmova, imao sam utisak da je neko odozgo pritisnuo dugme za slowmotion. Svedena i jednostavno lepa, sa Margiela čizmama prišla mi je s osmehom na licu i odmah rekla: „Koliko je dobar ambijent, pa ovo je kao Muzej Jugoslavije, čoveče. Nisam nikada ovde bila. Wow.”
Izvadila je telefon i napravila nekoliko fotografija prostora, zadržavajući se na kič lusteru koji je bio upravo iznad stola za kojim smo sedeli. Naručila je limunadu i izvadila svoj mali neseser u obliku lubenice. Nisam hteo da da odugovlačim sa pitanjima, jer sam znao da ujutro rano putuje za Lokarno, gde će na prestižnom 78. filmskom festivalu u okviru programa Concorso Cineasti del Presente njen debitantski dugometražni film „Fantasy” imati premijeru. Ne mogu ni da zamislim koliko je uzbuđena. Nakon dugogodišnjeg rada na tom filmu osećanja sigurno moraju biti intenzivna. Zato je odmah pitam šta oseća u dubini duše i šta misli kakav će život imati njen prvi film. Uzdahnula je na momenat: „Jedno je ideja, a drugo je realnost, kada se odlučiš da radiš svoj prvi dugometražni film na Balkanu. Skoro svi debitantski filmovi su gotovo uvek niskobudžetni, što znači da ti je potrebno još više truda da se neke stvari dese. Ono što sigurno znam je da sam vrlo ponosna na sve nas koji smo radili na filmu i da sam mnogo zahvalna na tome da smo u Lokarnu, jer mislim da je taj festival jako značajan za nova imena, za autore koji tek počinju. S druge strane, mislim i da je zahtevan festival u smislu selekcije, što potvrđuje da smo uradili pravu stvar. Nisam još uvek svesna šta mi se dešava, jer mi se mnogo stvari vrzma po glavi pred sam odlazak, a plus sam i majka malog deteta. Trčim s obaveze na obavezu.”
Photo: Emilija Stanišić
Deset godina traje njena borba da napravi film. Svi koji se bave kinematografijom na Balkanu, naročito ako ste žena reditelj, jako dobro znaju koliko je to mukotrpan proces i šta sve prethodi da biste zaista ugledali svoj film na velikom platnu. Promeni se toliko toga, od scenarija do scenografije, ali da li se i koliko promenila ona kao autorka? „U pitanju je jedna cela etapa odrastanja. Mislim da sam danas jedna sasvim druga osoba. Od početka radim intenzivno, jednostavno sam takva. Najteže je bilo pronaći glumice, budući da su skoro sve naturščici, pa su potrebne godine i godine građenja odnosa, neke vrste sestrinstva i solidarnosti među nama. Na sve to ide pisanje scenarija, milion proba, verzija, probnih snimanja, fotografisanja… Išle smo na lokacije dosta često, kako bih im približila te osećaje koji su bili potrebni za kadrove, kako bi osećale set kao svoj dom. Imali smo pregršt uspona i padova na ovom putu. Za sve ovo vreme sam mnogo porasla, izgubila sam mnogo, ali sam mnogo i dobila, jer sam ispred sebe postavila jedno veliko ogledalo koje je raslo kako je projekat odmicao.” Ne mogu da je ne pitam šta u tom smislu misli o sebi danas. „Svaka ti čast kako si izdržala”, smeje se. „To mislim. Bilo je baš teško razdoblje. Na ovom našem prostoru, filmske scene su male, budžeti su minijaturni i stalno se osećaš da si sam, da si prepušten samoj sebi. Moraš da veruješ u sebe i da nekada ideš glavom kroz zid. Ono što sam nakon svega naučila o sebi, ali i o životu, jeste da zaista uvek imaš izbora. Mislila sam da ga nemam. Ali, da bi to shvatio, moraš da odrasteš i preuzmeš odgovornost.”
Dok je njen prethodni kratki film „Sestre” imao uspešnu festivalsku distribuciju, osvojivši i Grand Prix na festivalu u Clermont-Ferrand, za film „Fantasy” ponovo je sarađivala sa glumicama iz prethodnog projekta – Minom Milovanović, Mijom Skrbinac i Sarah Al Saleh, te Alinom Juhart. One su devojke u dvadesetim godinama, žive u Sloveniji i najbolje su prijateljice. Nepokorne su i odbijaju da se potlače pravilima konzervativnog društva. Međutim, njihov svet se okreće naglavačke kada upoznaju Fantasy, transrodnu ženu. Pitam je kako bi ona prepričala i opisala „Fantasy”? „Kao san, jer je zaista sastavljen iz mnogo različitih nivoa. U pitanju je hibrid između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. To je priča o tri savremene virdžine koje upoznaju devojku po imenu Fantasy koja im pokazuje da je moguć neki drugačiji put u životu od onoga koji nam je dodeljen po rođenju. Sa hrabrošću i iskrenošću uvek možeš da pronađeš svoj put, ali prvo moraš da znaš šta želiš.”
Fantasy 2025
Pored dugog spiska saradnika, ono što mi upada u oči je činjenica da je direktor fotografije Lazar Bogdanović, jako talentovani snimatelj i fotograf, inače njen suprug. Interesovalo me kako supružnici rade zajedno, kakva je to dinamika, koliko je teško, a koliko je lako biti saradnik sa nekim, a istovremeno imati i dete sa njim. „On je definitivno moj najbliži saradnik. On je moje oko ili tačnije sočivo moga oka. Mi sada radimo skoro već pet godina, uigrani smo u tom deljenju sličnog vizuelnog sveta. Uspeo je da mi prenese taj žar kako ne odustati od neke vizije i kako to sprovesti do kraja. Nadam se da sam i ja njega nešto naučila. Ali, s jedne strane, i nije lako raditi sa nekim ko ti je i partner. Naš sin je, na primer, imao godinu dana kada smo počeli da snimamo film. S druge strane, imaš kod kuće nekoga kome uvek možeš da kažeš u bilo koje doba dana: hajde da ovo malo promenimo.”
Oni koji dobro pamte sigurno se sećaju tog perioda kada je Kukla započela svoju karijeru kao slovenačka gengsta geiša pop ikona predstaviviši se publici kroz svoj debi album „Katarina”, koji je na vrlo autentičan način prikazao nevinost novorođenčeta koje vrišti u još nepoznati svet, ali i dobro upućenu melanholiju osobe na ivici pisanja samoubilačkog pisma. Tek kasnije je uplovila u svet snimanja muzičkih spotova i skrenula pažnju na sebe u saradnji sa balkanskom divom Senidah sa kojom je radila na spotovima „Mišići” i „Piješ”, koji su za vrlo kratko vreme probili sve rekorde gledanosti i pregleda na YouTube platformi. Bio je to stvarno nešto novo, drugačije, savršen blend art worka i pop kulture koja koketira sa kempom. A kako je počela? Kako se razvijao taj njen osećaj za lepo u kadru? „Mislim da se sa nekim stvarima prosto rodiš. Jako rano sam počela da se bavim režijom i da se zanimam za vizuelnu umetnost. MTV je svakako bio presudan za mene. To je bio magnet za moje oči i onda sam počela tako i da razmišljam – ideš vani i sve vidiš kao muzički spot. A onda sam već sa jedanaest godina počela da pravim videe u nekoj našoj produkciji, koja se zvala DZMP, sada Luksuz produkcija, i jedan od mojih prvi mentora bio je zapravo Želimir Žilnik. Iako sam iz jednog malog slovenačkog grada Krško, imala sam priliku da sarađujem sa tako divnim ljudima u okviru radionica dokumentarnog filma koji oni i dan-danas tamo prave i tek kada sam odrasla sam shvatila da sam prve lekcije i osnove zapravo dobila od žive legende alternativnog filma.”
Kada je režija u pitanju, uvek me je zanimalo kako se boriti sa emocijama kada nešto ne ispadne onako kako si zamislio. Zato pitam i nju da li uvek mora da zna kako će nešto na kraju da izgleda i da li to i dobije. „Mene je film generalno naučio da režija nije samo ono što ti imaš u glavi, već ono što se dogodi mnogo kasnije. Moraš da imaš viziju i da budeš jako dobro pripremljen da bi se zaista nešto i desilo. Zato ja i ne tražim uvek ono što zamislim, želim da se rodi nešto između filmske ekipe na samom setu. Uvek se vodim time da znam šta je suština i šta treba da dobijemo, ali to uvek dođe ovako ili onako. Međutim, u saradnji s drugim ljudima film se uvek oplemeni.”
I program ovogodišnjeg Locarno film festivala, kao i festival u Sarajevu obiluju ženskim imenima, mladim, intrigantnim autorkama pred kojim stoji sjajna karijera. Interesovalo me je koliko je to trend, a koliko je to pitanje toga da se nešto ozbiljno menja u filmskog industriji i da li je došao trenutak da su žene zavladale. „U Sloveniji do samo pre nekoliko godina nije bilo žena uopšte, a sada kada slovenački film dobija izvesnu vidljivost, skoro sve smo rediteljke. Zli jezici bi mogli da kažu da je to zbog nekog površnog trenda, ali ja ipak mislim da je u pitanju nešto drugo. Baš kao što je Bjork davno rekla: ako hoćeš da te čuju kao ženu, moraš pet puta glasnije da govoriš od muškaraca i sada upravo taj trud, ta sila konačno počinje da se vidi. Osim toga, mislim da je stvar i u menjaju perspektiva, a sigurna sam da žene donose svežinu u film. Ženski pogled je ipak ženski pogled. Ja sam prva koja će da pozdravi dan kada više neće biti važno ko je radio film, muško ili žensko, ali mislim da smo baš, baš daleko od tog trenutka.”
Iako mi se čini da je veoma srećna i da joj se dešavaju stvari koje želi, ne smem da propustim priliku da je pitam o čemu sada fantazira i šta potajno želi. „Da živim u Parizu. Oh Bože, kakav sam kliše! Baš sam pomislila, kada si me pitao zašto sam počela da se bavim režijom, da mi se čini da je zato što ceo život fantaziram o nekom boljem životu. Kao da manifestujem sopstveni život kroz kameru. Mi živimo mnogo više u fantaziji nego u realnosti.” Nakon svega što smo rekli jedno drugom, oboje smo ostali nepomični u kadru hotelskog lobija i kao da je neko umesto nas izgovorio: cut! Bio je to kraj razgovara uz najintimniju odjavnu špicu. Soundtrack, nadam se, možete izabrati sami.
VOGUE RECOMMENDS
