Pogledali smo u Kanu rediteljske debije Kristen Stewart i Harrisa Dickinsona

Onih par dana nakon otvaranja Kana imaju sličan ritam: buđenje, matine onoga što si juče propustio, ručak, pokoji sastanak ili prijem neke produkcijske kuće / filmskog centra, večernja projekcija, midnight snack i zatim, naravno, after. Ako ste kojim slučajem ovde u funkciji novinara, onda vas čekaju puna dva sata sna pre nego što morate da jurite nazad u Palais da biste do osam ujutru stigli na film o kojem morate da pišete. (Nema na čemu.)

Kako nam je trećina glavnog programa već predstavljena, među svim posetiocima su sad već opasno krenula predviđanja i opklade u vezi nagrada. Zvuk pada, film relativno nepoznate nemačke rediteljke, već se spominje kao favorit za kameru, dok se comeback izvedba Jennifer Lawrence u novom filmu Lynne Ramsay ističe kao kandidatkinja za glavnu glumicu. Ponekad se mogu čuti i naslovi Slučaj 13, koji prati policijsko nasilje na gilets jaunes protestima, te Dva tužitelja, ukrajinski birokratski triler o staljinističkom teroru, kao kandidate za neke od “posebnih” nagrada žirija ili kritičara, čija je funkcija često slanje političke poruke.

Dok se sve to dešava u Salle de Lumière, manje dvorane Debussy i Bazin dom su drugom najpoznatijem festivalskom programu Un certain regard, na kojemu se ove godine ističu čak tri rediteljska debija slavnih glumaca. Film Scarlett Johansson još nije prikazan, ali smo zato imali priliku da uhvatimo prve naslove u režiji Kristen Stewart i Harrisa Dickinsona.

O Kristen Stewart i Hronologiji vode

O meni zaista dragoj glumici Kristen Stewart želim da govorim samo najljepše, ali to će nažalost značiti da o filmu nemam baš puno da kažem. Hronologija vode, bazirana na stvarnom životu i pričama Lidije Yuknavitch, bivše profesionalne plivačice koja je preživela seksualno nasilje od strane sopstvenog oca, periode zavisnosti, gubitak nerođenog deteta, nekoliko nesrećnih brakova, automobilsku nesreću i još dosta toga što je film nekako uspeo da nagura u dva sata (koja se, usput, čine kao šest).

Iako sastavljen od mnogo elemenata sa nešto potencijala, finalni proizvod podseća više na nekakvu TikTok parodiju arthouse filmova sa barem tri inserta vode kako teče u jednom minutu, inače jako nezgodno ako ste pre toga popili litar vode, i voiceoverom koji snažnu prozu spisateljice pretvara u srednjoškolsku poeziju slobodnog stiha. Ipak, kada sam igrom slučaja kasnije završila na afteru za ekipu filma, Stewart se žalila na trenutni edit filma, koji vidi samo kao rough cut. Odahnula sam; ima nade.

O filmu Urchin

Harris Dickinson svetu se kao reditelj predstavio filmom Urchin o usponima i padovima u par meseci života mladog beskućnika Mikea. Iako na momente mrvicu nespretan, film zadržava elegantnu ravnotežu sumornih vizura ulice i prolaznih trenutaka sreće i lepote. Ono što zaista uspeva jeste da uveri publiku u svog glavnog lika, čiji se nežan karakter i osetljivost na veoma stvaran način konstantno smenjuje sa autodestruktivnim ponašanjem, zbog kojeg nam napokon i postaje jasno zašto i dalje živi na ulici. Jedna pak legitimna zamerka koju su mnogi istakli leži u tome da su i Mike i njegov prijatelj Nathan, u izvedbi samog Dickinsona, ipak malo previše zgodni i dobro obučeni za skitnice.

Urchin

Dvoumila sam se da li da ga spomenem ili ne, ali budući da je dobio verovatno najveći aplauz koji sam na festivalu dosad čula, čini mi se da treba reći nešto o Opasnim životinjama. Nezavisni program Quinzaine des cinéastes, koji je nakon protesta 1968. i otkazivanja zvaničnog festivala osnovalo Društvo francuskih reditelja, često je taj koji na njega donosi nešto neočekivanije, peto mu je izdanje, na primer, otvorio Teksaški masakr motornom testerom. U sličnom tonu, ovaj stilizovani australijski horor (koji se na trenutke ruga sam sebi) prati dosta simpatičng ubicu koji otima žene i snima kako ih jedu morski psi. Uglavnom, svaka preporuka.

Kako se ove godine legendarni klub Bisou Bisou na vrhu Palaisa, inače pun roze pliša i tinejdžera, u čast Davidu Lynchu pretvorio u pop-up verziju Silencija, lokala iz filma Mulholland Drive koji je preminuli reditelj potom stvarno otvorio u Parizu, vaša novinarka sada mora da se spremi za veče koje će, nadam se, ipak proći malo bolje nego ona Naomi Watts. Zatim slede ta dragocena dva sata sna, da vam nakon jutarnjih projekcija možemo javiti šta su nam ove godine spremili Richard Linklater i Wes Anderson, a ako me ujutru vidite kako spavam na stepenicama crvenog tepiha, samo produžite dalje.