Zašto kreativni direktori, uprkos tome što stvaraju modu, neretko nose "uniforme"?

Moja garderoba je ispunjena odećom koju zovem „zabavnom“ i o kojoj maštam s vremena na vreme. Ali, nažalost, većina ovih komada živi prilično dosadnim životima čekajući da konačno izađe iz ormara, a ideja „zabave“ utkana je u smisao njihovog postojanja samo zarad estetike koja se izdvaja iz klasike.

Među ovim strpljivim komadima koji uredno vise u mom garderoberu su jarko ljubičasta haljina posuta belim cvećem, suknja sa dodatkom čupavog veštačkog krzna koje mašta o dnevnom svetlu još od nekih prošlih epoha, a tu su i neki drečavi zeleni kaputi sa ramenima u stilu osamdesetih koje „nikada nemam priliku da nosim“. Sva navedena čuda su koloristički raj koji bi, po mom mišljenju, nekada mogao da stvori neopisivo zabavne kombinacije u stilu „večite tinejdžerke“ Iris Apfel, ali ova zabava uvek ostaje zarobljena u sanjarenju o osobi kakva ja, po svemu sudeći, nisam. Osobi koja veliku većinu vremena, oblačeći se u žurbi i haosu svakodnevice, (koliko god mi je to teško da priznam) na kraju bira klasične plave farmerke i T-shirt. A jasno mi je zašto. To je sigurna opcija koja pruža udobnost prihvatljivog izgleda bez previše truda, i ne zahteva vreme, tu nedostižnu valutu koja nam svima uvek nedostaje.

Koncept „uniforme“ mi je uvek delovao neobjašnjivo dosadno, a u svojoj glavi sam ga smestila pored sinonima za manjak mašte, uzbuđenja i kreativnosti. Ali, da li su svi ti ljudi koji iz dana u dan nose istu odeću zaista dosadni i predvidljivi kao Kafkini činovnici, ili za to postoji neki drugi razlog? Da se ja pitam, najveći modni dizajneri današnjice bili bi oni koji nose najekstravagantnije odevne kombinacijame i maštovito se izgraju sa bojama, dezenima i dodacima. Njihov spoljašnji izgled bio bi ogledalo njihove bujne mašte i šarenilo njihovog kreativnog uma. Ali to najčešće nije tako. Većina najmoćnijih imena u industriji je prilično predvidiva, a odeća im je lišena drame i spektakla. Jedna od najprepoznatljivijih ikona mode našeg vremena, Karl Lagerfeld, decenijama je nosio istu „uniformu“, crno odelo i belu košulju sa visokom kragnom, kožne rukavice, mnogo nakita i sunčane naočare, i frizuru u Mozart stilu. Ali, iako je on verovatno prvi čiji lik jasno vizualizujemo na pomen uniforme, on nikako nije jedini. Balmainov Olivier Rousteing gotovo uvek nosi elegantni crni blazer sa dvostrukim kopčanjem na kojem se ističu samo zlatni dugmići, „pesnik crnine“ Yohji Yamamoto večito je u svojim (naravno) crnim kaputima i sa šeširom na glavi, Carolina Herrera se ne odriče svoje nonšalantno raskopčane klasične bele košulje i midi suknje A-kroja, Michael Kors godinama je veran istim crnim sakoima, pantalonama i mokasinama, legenda italijanske mode Giorgio Armani obitava u mornarsko plavim puloverima, a Thom Browne u outfitu koji asocira na urednu uniformu britanskog školarca. Spisak bi mogao da se nastavi, ali moramo negde da stanemo. Detektovali smo protagoniste. Ali zašto je to tako?

Dok svake sezone, klanjajući se publici iza zavese, kažu da je „samo promena konstantna“, oni biraju da izgledaju isto, bez obzira na trendove. Njihove uniforme već decenijama imaju iste boje i iste krojeve, ne mareći o ćudljivim modnim diktatima koje proizvodi neumorna mašina njihovog stvaralaštva. Visoki struk, niski struk, streetwear, tenniscore, neki drugi core, skinny jeans, baggy jeans, svi nose prevelike pantalone, pa odjednom niko ne nosi pantalone… Ništa od toga ne dotiče njihove ormare. Šta god da se desi na nepredvidivim putevima modnih trendova, oni stoje mirno po strani. Kako je to moguće? Da li nam se podsmehuju dok pokušavamo da uhvatimo korak sa promenama tako što svesno biraju da ne učestvuju u toj igri? Ili je situacija slična kao i sa chefovima koji nakon deset sati pravljanja specijaliteta od kojekakvih sastojaka deci za večeru kuvaju palentu? Da li su, okruženi modom na dnevnoj bazi, prezasićeni njome toliko da ne žele da razmišljaju o njoj kada zavire u sopstvene ormane? Ili možda ne žele da skrenu pažnju od produkta svog rada? Incognito persona Martina Margiele u belom „laboratorijskom“ kaputu svakako de u prilog potvrdnom odgovoru na poslednje pitanje. Ali nekako sumnjam da svi maštaju o tome da budu senka.

Bivši američki predsednik Barack Obama jednom je u intervjuu za Vanity Fair objasnio zašto uvek nosi ista siva ili plava odela. Pokušavam da smanjim broj odluka koje donosim. Ne želim da razmišljam o tome šta ću da jedem ili obučem. Zato što moram da donosim previše drugih odluka. Morate da usmerite svoju energiju. Morate da stvorite rutinu. Ne mogu da dozvolim da me ometaju svakodnevne trivijalnosti. U super brzom svetu modne industrije, u kojem je broj kolekcija, linija i kojekakvih projekata na godišnjoj bazi teško i pobrojati, svakodnevno oblačenje možda jeste „trivijalnost“ i onima koji je stvaraju. Možda za nju naprosto nemaju vremena. Pronalaženje uniforme koja vam odgovara i koja se izgledom opire testu vremena savršen je način da stvorite rutinu u barerm jednom segmentu ionako prebrzog i haotičnog života u kojem odeća može da bude nešto što je konstantno, o čemu ne treba svaki put iznova razmišljati. Ako budete uporni u ovome dovoljno dugo, to će postati deo vašeg imidža, neodvojivi deo vašeg identiteta, nešto što vas čini prepoznatljivim. Svaki put kada pomislim na ovu temu, pomislim na svog prijatelja koji je, radeći kao model za najveće modne kuće, na kraju zaključio da najmoćniji ljudi u prostoriji uvek nose najjednostavniju odeću. Osim što je to svojevrsni izraz statusa jer daje nagoveštaj da osoba spoljašnjošću(više) ne mora da se ističe, i da može da priušti komociju oblačenja bez previše truda i pompe, to je verovatno i dokaz da su ekstravagantne kombinacije poslednje o čemu razmišlja. To što radite u modi ne znači da morate da izgledate kao izlog za trendove svakog dana.

Da li je pojednostavljena spoljašnjost velikih kreativnih direktora dokaz da su oni nemaštoviti i dosadni? Ne. To bi bio sulud zaključak Njihova kreativnost živi negde drugde – u onome što stvaraju. I to je i više nego dovoljno.