Burnoutcore: da li nas je količina mikrotrendova dovela do potpune ravnodušnosti?

Frazzled English Woman, Grandpacore, Office Siren, Mob Wife i, moj lični favorit, Coastal Grandma samo su neki od mikrotrendova, simpatičnih etiketa kojima nas je u poslednje vreme nemilosrdno šibao algoritamski bič. U shizofrenom vrtlogu kojekakvih online estetika, navlačili smo čedne haljine u stilu večno rastresene Bridget Jones, inspo board ukrašavali slikama Timothéea Chalameta u vunenim prslucima kakve su nosili naše dede i razmišljali o tome koliko raskošnu bundu bismo prebacile preko golih ramena kao supruge Tonyja Soprana. Međutim, pre nego što bi nam pošlo za rukom da raspakujemo novu online pošiljku iz kutije od recikliranog kartona, internet bi nam nemilosrdno servirao nešto novo i podjednako potrošno, a naša haljina, u kojoj smo trebale da budemo senzualne kao „kancelarijske sirene“, već bi postala cheugy. 

Iako smo odavno spoznali cikličnu prirodu mode – u kojoj sve što je demode može iznova da postane hit, samo da bi opet izbledelo u nebitnosti – postpandemijska era, preplavljena plejadom nišnih estetika izuzetno kratkog veka, dovela je modu do apsurda. Izmenjujući se kao na pokretnoj traci, ili čak egzistirajući paralelno u svojim potpunim suprotnostima, mikrotrendovi su iz temelja poljuljali prirodu trendova koja se bazira na in i out dihotomiji na koju smo se navikli. Osim što ih je bilo nemoguće popratiti pre nego što ih je progutao neki novi -core  maštovitog imena, granice među proklamiranim cool estetikama postale su toliko nejasne, pa i irelevantne da se počelo da se čini kako je u isto vreme u trendu baš sve. Trendovski triatlon koji se sastoji od brzopoteznog maskiranja u nove karaktere, potpuno lišene smisla, na kraju je doveo do tolikog zasićenja da nam je jedino preostalo da odustanemo od trke. Da li je haotična era mikrotrendova konačno dovela do toga da pritisnemo restart dugme?

Dok sam odrastala, moda nije imala cosplay karakter kakav ima danas. Iako su moje tinejdžerske godine, kao i mojih vršnjaka, bile obeležene traganjem za identitetom, odeću kojom sam izražavala te „identitete“ nisam birala površno, niti sam ih menjala „kao čarape“. Subkulture kojima sam naginjala imale su strogo razgraničene estetske kodove i jasna „pravila“ oblačenja, a ako sam, tu i tamo, zalutala u sferu mainstream mode, imala sam sasvim dovoljno vremena da uštedim od džeparca za užinu i uskočim na voz nekog trenda koji mi je zapeo za oko. Jedan od komada koji sam toliko predano želela da sam celo polugodište u školi jela samo jabuke bile su Diesel farmerke ludo plitkog struka koje su koštale „kao svetog Petra kajgana“. 

Krajem 90-ih i u zoru novog milenijuma, mainstream moda funkcionisala je vrlo jasno, odmaknuta od subkultura koje su, kao antimodne, od nje namerno bežale, ali i precizno odvojena od onoga što je bilo demode. Svi su, recimo, znali da su Diesel farmerke simbol ultimativnog coolnessa. Ono što je važilo kao popularno (a samim time i vizualno dopadljivo) stajalo je na suprotnoj strani od onoga što se smatralo zastarelim i neprivlačnim. Ako ste pratili modu, tačno se znalo šta je u trendu, stvari su bile crno-bele, a modni diktati poprilično su jasno komunicirali šta je in, a šta out, ili šta je cool, a šta baš i nije. Kao i danas, moda je i tada imala svoju cikličnu narav, trendovi su dolazili i odlazili. Osim što su nekada trendovi imali duži vek trajanja i bilo ih je manje, ono što ih je razlikovalo od današnjih jeste to što su uvek stajali „nasuprot“ nečemu. 

Danas ne postoji ni jedan trend koji je toliko rasprostranjen da ga možete videti na svakom koraku zato što mainstreama naprosto više nema. Modi se, u postpandemijskoj eri kada smo svi odjednom bili hronično online, dogodilo ono na šta je 1967. upozoravao francuski filozof Guy Debord u svom „Društvu spektakla“. Društvene mreže, pogonjene gorivom kapitalizma, „pozajmile“ su gotovo svaku subverzivnu ideju i subkulturnu estetiku, a gurajući ih u mainstream, učinile su ih potrošnom robom lišenom smisla.

Mainstream i subkulture, koje su nekada bile jasno razgraničene, izgubile su se u bućkurišu pomešanih estetika sa kičastim imenima i napucane kratkoročnim hypeom. Ako pažljivije pogledamo prirodu mikrotrendova, vrlo brzo postaje jasno da najčešće nije reč ni o čemu novom ili revolucionarnom. Butter blonde je marketinški sočniji naziv za plavu kosu, a Coastal Grandma, Night Luxe ili Tomato Girl samo hrpa proizvoljno naguranih referenci ispod funky kišobrana istog pojma. Većinu mikrotrendova, koji su na TikToku dobili sufiks -core, teže je odgonetnuti nego Hegela, ali razlog je to što većina njih ništa ni ne znači. Odeća koju propisuje svaka od estetika postaje kostim u koji se uvlačimo ne bismo li glumili poželjne identitete, nadajući se ćemo zajedno sa njima kupiti i željeni lifestyle. To smo najbolje mogli da primetimo kod trendova kao što je Quiet Luxury, tokom čije vladavine smo se potajno nadali da će nas beli džemperi učiniti imućnim pripadnicima old money klike, čija mladež igra polo i studira na Harvardu. Naravno, ništa se od toga nije dogodilo niti nam je iko poverovao, a pre nego što smo uspeli da iznosimo svoju novu „uniformu“, na tapetu je stigao neki novi mikrotrend još sočnijeg imena. 

Sve dok odevanje nije svedeno na puku funkcionalnost, trendovi će dolaziti i odlaziti. Cikličnost i neprestana potraga za nečim novim ključne su odlike mode – bez njih, ona ne bi bila to što jeste. Međutim, ono što je nemoguće zanemariti jeste da je epidemija mikrotrendova značajno promenila modnu klimu. Prezasićenost ispraznim estetikama koje su, bez ikakvog smisla, koegzistirale na mapi „modnih diktata“ dovela je do svojevrsnog modnog burnouta. U godišnjoj anketi Vogue Runwaya, 50,2 % ispitanika iz modne industrije na pitanje o najvećem trendu 2024. godine odgovorilo je: „Trendovi su gotovi“. Imajući to na umu, José Criales-Unzueta tada se s pravom pitao: „Šta ako je najveći trend zapravo – odsutnost trenda?“. Njegovo retoričko pitanje pokazalo se kao svojevrsno pretkazanje jer su samo nekoliko nedelja kasnije novinske članke ispunila lamentiranja o tome da se vreme mikrotrendova konačno završilo, a čovečanstvo je oslobodilački ušetalo u eru u kojoj ga naprosto ni za šta više nije briga.

Prezasićeni maksimalizmom, algoritamskim uhođenjem, podvaljivanjem meme-worthy nomenklature i košmarom referenci kojima nas je digitalni svet opsedao prethodnih godina, ove godine ćemo, navodno, svesrdno prigrliti basic. Na krilima sveopšte stilske ravnodušnosti, dekonstruisaćemo modu do temelja, sve dok estetika naše odeće ne postane potpuno neutralna. Sve što igra, kako kažu, jeste vibe, što je svakako lepa poruka koja naoko dolazi sa mnogo više lične slobode. Nova godina nije se ni zakotrljala kako treba, a ta stilska ravnodušnost i eskapizam koji tražimo u bazičnom već su ovenčani novim/starim -coreom: Normcore 2.0. Ne želim da budem party pooper, ali nije li to još jedan trend iz čijeg ćemo stiska uskoro poželeti da se otrgnemo?