Porast kožne dismorfije i kako sam prihvatila svoju “nesavršenu” kožu

Pre ne previše godina, kao i svaka žena opsednuta zdravljem (dobro, lepotom) kože, patološki sam zumirala svoje lice u make-up ogledalu, a sve kako bih kontrolisala svaku “nepravilnost” svog tena. Tražila sam nesavršenosti minucioznošću Regine George dok detektuje tuđe mane, i predanošću najvećih vojnih generala osmišljavala strategiju napada i neutralisanja istih. Kad bih samo mogla da se vratim u to vreme, jer sam nakon pomne analize zaključila da mi, eto, nikakva strategija ne treba, jer je ten sasvim zadovoljavajući.

Danas, svega par godina nakon toga, teško mi je da se uopšte pogledam u klasično ogledalo, a kamoli da išta zumiram. Na Zoom sastancima, maksimalno sam fokusirana na druga lica, jer ako mi upadne moje u oči, izgubim tok misli ugledavši svoje podočnjake kako se izdajnički probijaju kroz minimalan broj piksela moje web kamere. Vidim samo pore, bore, crvenilo, opušteno lice, podočnjake… da ne nabrajam dalje. Sve je to u suprotnosti sa onim što čujem od svoje kozmetičarke, poznanika, prijatelja pa čak i frenemiesa (znam ko ste) – lice mi je mnogo bolje nego prošlih godina. To ne bi trebalo da me čudi, već par godina se držim svoje skincare rutine, zdravije jedem, ne pijem, ne pušim, pijem više vode. Jedina razlika moje percepcije tada i sad je što sam zbog posla mnogo više utopljena u digitalni svet. Prepun filtera.

Photo: Andrej Lisakov

Od ulaska u poslovni svet sam u medijima. Godinama sam okružena kao urednica i kao čitateljka photoshopiranim fotografijama zvezda i modela. Ali ono nikad nije uticalo na mene na isti način. Nisam toliko vremena provodila gledajući u ta lica, a svesno ili podsvesno, znala sam da je sve to veštačko. Editorijali i zvezde. Danas, u digitalnim sferama, naizgled “obični” ljudi kunu se da ne koriste filtere, da ne idu na botoks, da ne idu na tretmane. Svoju mladolikost i manjak nesavršenosti na licu zahvaljuju genima i pijenju smoothieja od kelja i spanaća, tri kašike limuna u toploj vodi i tapkanju mekoćom leptirovih krila po svom licu svako jutro i veče. Uveravaju me da jepomisao kako se radi o jednostavnoj prečici poput filtera haterska, a ideja da su otišli pod nož ili injekciju ravna tome da pomislim da je ijedan od njihovih followersa kupljen. TikTok takođe nije briga što mi je samopouzdanje sravnjeno sa zemljom. Otkad su krajem prošle godine plasirali novi beauty filter iza kojeg stoji AI, “Bold Glamour”, nema šanse da raspoznam prirodno lep ten od filtera. Uostalom, čak i bez stavljenog filtera, TikTok lagano bluruje svačiju kožu kako bi je učinio vizualno privlačnijom drugim korisnicima. Usput rečeno, nedavno je tamo opsesija izgledom dostigla novi vrhunac, obuzeo ga je trend #beautyblindness. Korisnici su ispitivali potpune strance šta treba promene na sebi – da li stavljaju previše rumenila, da li im se vide bore ili pore previše, da li treba da promene boju kose možda, nove zube ili možda highlighter stavljaju na pogrešno mesto pa overall vizualni utisak njih nije savršen kakav bi možda mogao da bude.

Kožna dismorfija je u porastu

Ukratko, tehnologija mi je potpuno iskrivila percepciju kako izgleda normalno lepa koža. Danas mi to znači da je ona apsolutno bez pora, savršeno glatka, nadrealno sjajna, što je naravno, nemoguće postići. Čak i uz najdostupnije tretmane i najskuplju kozmetiku, tako nešto je dostupno samo retkima, koji su najčešće zaista genetski predodređeni da hodaju među nama kao nadvrsta. Pogledajte samo komentare ispod Vogue videa Kendall Jenner koja je podelila svoju skincare rutinu – komentari se vrte oko apsolutnog šoka da ima pore i bubuljice. Jer sa njenim novcem…

Kada većina naših inputa o tome kako ljudska koža izgleda dolazi od fotografija i videa od kojih je većina sređena, uređena, filtrirana, facetuneirana, photoshopirana i sve ostale moguće digitalne alteracije istih, počnete da gledate svoju vlastitu normalnu kožu kao “nesavršenu”, a odatle dolazi mnogo problema. Od normalne i zdrave kože dolazimo do opsesije skincareom sa kojim sebi nekad možemo naneti štetu, do anksioznosti u javnosti, skrivanja “mana” i ono najgore – dugoročnog uticaja na naše samopouzdanje. A kožna dismorfija, dismorfija lica i telesna dismorfija najčešće idu ruku pod ruku.

Od društvenih mreža do perception drifta

Zadnje istraživanje u martu objavljeno u naučnomčasopisu Frontiers na temu kaže da su u 24,4 % ispitanika pronađeni znakovi dismorfije, proporcionalno sa povećanjem provođenja vremena na društvenim mrežama. Oni koji na njima provode između 4 do 7 h su u 29 % slučaju imali znakove, u poređenju sa 19 % onih koji na njima provode do 1 sat dnevno. Uostalom, ne mislim da treba ponovo da nabrajam te brojke, sami znate da je nebrojeno studija potvrdilo korelaciju između korišćenja društvenih mreža i odlaska pod nož. Ono može da varira od manjih izmena do potpune telesne dismorfije koja nas baci u ponor operacija i tretmana iz kojih izađemo više ne izgledajući kao mi, niti svesni da ljudima ne izgledamo privlačno i lepo, već samo – operisano. Ili jednostavno maksimalno stanjenog novčanika koji je mogao za taj iznos bolje da se provede na Siciliji.

Taj perception drift kako se naziva u stranoj literaturi, sugeriše da u takvim situacijama ne samo da se više ne sećamo kako smo izgledali, već počinjemo toliko da budemo fokusirani na izmenu konstitucije svog lica ili sređivanja kože, da osoba prestaje da bude svesna ekstrema u kojem se našla. “Mozak se brzo navikne na novo lice, pa umesto da budemo zadovoljni zadnjom ‘popravkom’, to lice postaje baza, pa na njemu počinju da se primećuju nove mane”, objasnila je dermatološkinja dr. Sabrina Fabi koja je i detektovala i dala naziv toj pojavi. Sigurno znate neke od tih ljudi, koji su se operacijama doveli do neprepoznatljivosti, ali i dalje ne staju. Psihoterapeutkinja Kimberlin Shepard to objašnjava na način da preterano negativne misli o nama samima često dovode do te iskrivljene percepcije, gde naš um katastrofizuje nedostatke i udaljava nas od stvarnosti. Ovo je uobičajeno kod estetskih zahvata, gde nezadovoljstvo jednim nedostatkom može da pokrene ciklus neprestanih želja za poboljšanjima. Iskrivljena percepcija narušava našu sliku o sebi, čineći da nekada neprimećeni nedostaci počnu da nam deluju značajno.

Nažalost, puno toga ne možemo da promenimo, beauty filteri će sigurno tu biti još dugo. Na sreću, ozbiljno stanje poput kožne dismorfije je izuzetno retko, ali ne sviđa mi se smer u kojem idemo. Takođe, ne sugerišem da ne bi trebali da negujemo svoju kožu. Upravo suprotno, to je najmanje što je zaslužila. Ono što možemo je da stanomo i zapitamo se šta zapravo znači “lepa i zdrava koža”, da li je to zaista ideal koji se može pronaći SAMO u digitalnom svetu naših mobilnih telefona? Kako zaista izgleda normalna koža ljudi oko nas? I tek onda, prilagoditi svoju percepciju i skladno tome uskladiti svoje skincare rutine i pogledati se zadovoljno u ogledalo sa večnim rečima Jim Morrisona, koje su popularizovane od strane Matthew McConaugheya – alright, alright, alright.