Heavy metal, tatoo art i komponovanje, sve strasti Konstantina Kokourova

Jedni od omiljenih razgovora sa umetnicima su svakako oni nakon kojih odem puna utisaka, sa nekim novim znanjem, iskustvom i kada osetim i ponesem atmosferu prostora te osobe, ovog puta i zvuka, sa sobom. Dogovorili smo se da razgovaramo u njegovoj kući, na vrhu brda, odmah iza Zagreba, u Hrvatskom zagorju. Retko ko je od sagovornika sa kojima sam do sada razgovarala, našao svoj dom u – Hrvatskom zagorju. Zagreb, Split, Rijeka, Dubrovnik, veći gradovi su mesta gde se većina njih skrasi. A ako se radi o ruralnim delovima Hrvatske, Istra i ostrva su mesto gde kreativci i umetnici nalaze svoj mir. No Konstantin Kokourov nije umetnik na kojeg „smo navikli“, barem nije muzičar kakvog sam „očekivala“. Kao strastveni ljubitelj heavy metala, Konstantin je odrastao uz kultne bendove kao što su Pantera, Death i Dragon Force i pod uticajem heavy metala i hard rocka, još kao dvanaestogodišnjak počeo je da komponuje klasiku – izražajne, dinamične i izuzetno melodične kompozicije za klavir i orkestar. Zanimalo me koliko se njegov ukus ocrtava u onome što on stvara? Dakle, to je refleksija. – objašnjava Konstantin. – Naravno, nije da sam namerno htep da zvuči ili izgleda kao rock ili metal ili klavirska muzika, ali svejedno, moj ukus se naravno odražava u muzici. I da, što se tiče žanra, kako da kažem, jednostavno ne želim da sviram unutar nekog žanra, jer kad sviraš u nekom žanru, to znači da imaš neke postavljene granice. Ali s druge strane, ne mogu da kažem da je moja muzika klasična. Klasična jeste u tradicionalnom smislu, ali ne mogu reći da je to neka nova klasična muzika, da spada u neki određeni, specifični žanr, ne opterećujem se time. Muzika koju stvaram je klasika sa mojim stilskim potpisom, tradicionalna sa elementima heavy metala i rocka, što je čini drugačijom.

Slušajući njegovu muziku doživela sam je kao složeni skup elemenata, u njoj se čuje i ono što Konstantin voli, njegov ukus, iako nije određena njime. S obzirom na to da Konstantin nema formalno obrazovanje kompozicije, intrigiralo me kako je uspeo da unese i poveže toliko elemenata u svoju muziku? Da li je čuje i oseća ili zapisuje beleške i pravi skice… ili nešto slično? Da, nemam nikakvo, recimo, muzičko obrazovanje osim što sam imao privatne časove sa učiteljem desetak godine. Počeo sam kad sam bio prilično mlad, ali obično smo svirali samo kompozicije, nisam učio, recimo, solfeggio ili takve, slične stvari. Naučio sam da sviram, tehnike, ali učenje nota mi je bilo dosadno, tako da sam se koncentrisao samo na muziku. Ponekad žalim što nemam formalno obrazovanje, muzičko školovanje, završeni konzervatorijum, jer bih tada brže pisao materijal, ali sa druge strane, i to su mi mnogi muzičari potvrdili, da kada stvaraš nakon takvog obrazovanja, često stvaraš u okviru granica. Ja sviram kako čujem.

Prvi album je objavio kada je imao 27 godina, što mi se čini prilično rano za klasični komad. Iskreno, počeo sam da pišem komade još ranije, oko dvadesete godine. Nisam se koncentrisao samo na muziku tada, na stvaranje, dosta sam tada i svirao, i kada sam kroz sedam godina skupio dovoljno materijala za album, objavio sam ga. Ali mnogo sam zadovoljniji drugim albumom. Prvi album ima teške kompozicije, više je „epski“, dok mi je drugi album draži, više mi se sviđa. Drugi album ima većinom kompozicije za klavir.

Konstantin i svojim imidžom, vizualnim utiskom i spoljašnjošću odaje jednu stilsku preferencu, tako da me nije iznenadilo kada sam pročitala da je na prvom albumu, snimljenom u Teldex studiu u Berlinu, sarađivao sa Tobiasom Lehmannom, koji je radio sa klijentima poput Rammsteina ili Rogera Watersa, i dobitnik je Grammyja. Kako je došlo do te saradnje? Da budem iskren, stvarno nisam znao da ću raditi sa njim dok nisam došao u Nemačku, jer sam radio sa jednim drugim profesionalcem, on je vodio moj projekat, tako da kada sam došao u Nemačku i upoznao ga, tek sam onda saznao ko je i šta sve stoji iza njega.

Što se tiče mesta gde je svirao, zanimalo me je da li ima neku želju i preferencu, gde želi da svira, izvodi svoje komade? Da li se radi prostorima poput velikih dvorana ili stadiona, ili više voli manja, intimnija mesta za tu snažnu muziku? Koje je mesto u kojem se oseća najprijatnije? Kada sam slušala njegovu muziku, mogla sam lako da zamislim i da je slušam u velikoj dvorani sa velikom publikom i velikom energijom, ali onda takođe, sam od partnera slušača saznala da bi se osećao mnogo prijatnije slušajući te epske zvuke u malom pozorištu, na primer, sa anajviše 200 mesta za sedenje, i bila sam pomalo iznenađena tim različitim utiskom. Da budem iskren, meni je u redu velika, lepa dvorana i mnogo ljudi na koncertu, ali treba da budete poprilično popularni da ispunite taj prostor ljudima. Uvek je bolje svirati u nekoj vrsti lepog prostora, koji daje dodatnu atmosferu. Lično mi stvarno nije važno gde ćemo svirati ili organizovati koncert, jer sam osmislio stage i scenografiju koje ću, zajedno sa svojim timom, samostalno postaviti. Kreiraćemo atmosferu koja pruža ne samo snažan audio, nego i vizualni doživljaj. Bez obzira na prostor, transformisaćemo ga u putovanje za sva čula i senzacije.

Vizualna reprezentacija njegovih dela i albuma je prilično važna. Dok Notes, njegov album prvenac obeležavaju motivi prirode iz Sibira, vizuali Basilice, njegovog drugog albuma izvedeni su u specifičnom stilu, kao da se neo-goth susreće sa mračnim barokom. Da li je to Konstantinova preferenca ili on misli da njegova muzika izgleda tako? Oh, to je samo moj ukus, stil, ideju u vezi omota za „Basilicu“ sam osmislio sam, tako da niko drugi nije bio uključen u to. Što se tiče crteža i grafika, nisam ih sam naslikao, naravno, ali sve je napravljeno prema mojim detaljnim smernicama. Vizualna reprezentacija je Konstantinu jako važna. Uključen je čak i u dizajn pozornice, scenografiju. Potpuno sam uključen, u sve. Samo moja uključenost zavisi od jedne stvari; da to neće uticati na moj proces pisanja muzike. Biću uključen u sve aspekte moje muzike, pa i u izvođenje, organizaciju koncerta i svih ostalih popratnih stvari, sve dok ne budem potpuno siguran da moj tim može da izvede celokupni proces prema mojim idejama, na visokom nivou i bez moje pomoći.

Šta će publika videti i čuti na novom koncertu i turneji? Napisao sam program koncerta. Sastojaće se, recimo, od 12 ili 14 kompozicija, najviše 14, trajaće oko sat i 40 minuta sa govorima i svime između kompozicija, mislim da je to sasvim dovoljno za koncert. Da, što se tiče rasvete, scenografije, atmosfere, sve je dizajnirano, sada to „samo“ treba izvesti. Ovo „samo“ u njegovoj prethodnoj rečenici je mnogima zvučalo zapravo kao nešto veliko i nepremostivo, ali rizici, veliki koraci i promene, Konstantinu nisu strani u životu. On se naime, preselio iz Sibira u Zagreb pre desetak godine. Mnogima je to veliki korak. Da se razumemo, i jeste, ali Konstantin ne pravi dramu oko toga. Prihvata promene kao normalan deo životnog puta. Ali neke stvari su mu stalne. Poput talismana. Ponosno nosi veliku tetovažu Babe Jage na grudima. Smatra da mu donosi sreću. On je veliki fan tetovaža koje su takođe njegova ekspresija. Naginje misticizmu, legendama i mitovima slovenske mitologije. Više od pola njegovih kompozicija je napisano tako da se u njima mogu prepoznati priče o određenim legendama, mitovima, mitskim bićima i sl.

Uskoro ćemo moći i da poslušamo njegove „ priče pretočene u muziku“, Konstantin je trenutno u procesu priprema mini albuma klavirskih kompozicija za trio, koji planira da najavi novim singlom u septembru, nakon čega će izdati ceo album. Trenutno radi na pripremi samostalnog koncerta koji će ujedno biti i uvod u Evropsku turneju, a istovremeno komponije kompozicije i za novi album. Mogla bih dodati samo, jer to je ono što bi, verujem i on rekao. A zapravo se radi o velikim stvarima, koje ćemo, na sreću imati prilike uskoro ne samo da poslušamo, već i da doživimo.

Photo: Vana Katančić