Svatko voli dobar happy ending. U vreme velikih političkih i društvenih previranja, u kojem tako snažno pokušavaju da nas smeste u suparničke tabore u svim segmentima svakodnevnog života, pomirenje braće koji su mnogima od nas svojom muzikom i stavom obeležili deo života je neverovatno poetična priča.
Prošle su skoro tri nedelje od moje posete Manchesteru i nezaboravnog koncerta ikonične grupe Oasis, ali manija oko tog događaja ne jenjava. Dovoljno je par taktova bilo koje pesme iz repertoara da moje telo obuzmu trnci, a usne se razvuku u najširi, najiskreniji osmeh. Baš kao onaj kez koji tokom pet dana u Manchesteru nismo uspeli da skinemo sa lica. Kao maturanti na završnom putovanju iz snova.
Trenutak kad je bend počeo sa najavom povratničke turneje jedan je od onih koje ću još dugo pamtiti. Na poslovnoj večeri u Beogradu, poruke su krenule da stižu od šačice bliskih prijatelja koji su svi mislili isto: ovo je event decenije i karte naprosto MORAMO dobiti pod svaku cenu. Obožavala sam svaki moment tog hypea oko reuniona i u vazduhu sam osećala nekakvu predivnu napetost i poziv na misiju. Uzbuđenje je eskaliralo sa dolaskom maila koji me je obaveštavao da sam ušla u pre-sale ballot, jer sam se nekad davno, kao verni fan, upisala na Oasisovu mailing listu. Sve je organski dolazimo na svoje: sat vremena pre otvaranja pretprodaje sletela sam na aerodrom u Rim i u pravom filmskom foto finišu stigla u hotel, taman na vreme da se putem tri uređaja logujem na Ticketmaster, i čekam. Vi ste 10055. u redu, vi ste 8066. u redu, vi ste trenutno 328. u redu… I onda, nakon sat vremena napetog iščekivanja, magične reči na ekranu: Marina, You are In! Četiri karte za prvu mančestersku izvedbu su moje! Napokon sam se, nakon sat vremena, usudila da udahnem. I onda izdah, vrisak, poruke, pozivi, euforija.
Oasis je davne 2002. bio moj prvi veliki koncert. Ulaznicu za Gurten Festival u švajcarskom glavnom gradu Bernu dobila sam kao rođendanski poklon od tadašnje cimerke Sandre u francuskom gradu Dijonu, gde smo obe bile na istoj studentskoj razmeni. Prvi veliki festival, prvo festivalsko spavanje u šatoru okruženim blatom, obeležili su početak jednog velikog dela mog života. Života u kojem je muzika onaj faktor koji spaja, ujedinjuje, otvara, i koji bez obzira na godine pruža uvek isti osećaj; slobodu, ljubav i zajedništvo. I mislim da je baš zato, ovaj reunion nešto što je tako snažno dirnulo toliko mnogo ljudi. Nije to nostalgija ni za kakvim boljim vremenima, moj je život daleko bogatiji i kvalitetniji danas, već samo podsetnik da ni u srednjim godinama nismo izgubili onu iskru i veselje, onaj trenutak kad si toliko istinski srećan da dan nakon koncerta završiš u tattoo studiju i kao klinac na ekskurziji tetoviraš uspomenu na taj vikend. Onaj trenutak u kojem se sve poklopilo, energije ljudi koji su se tek upoznali, dugogodišnji prijatelji kojima dugo nisi video toliko sjaja u očima, najbolju prijateljicu koja sa lakoćom srednjoškolke lebdi gradom, grad koji živi muziku i koji nas je totalno oduševio.
Manchester je u 30 godina proizveo više kultnih bendova od većine nekih država. Odrasla sam uz stariju sestru sa besprekornim muzičkim ukusom, od Smithsa, Pixiesa, Pink Floyda, a počela sam da izlazim sredinom devedesetih, u vreme kad je hrvatska rave scena živela svoj najuzbudljiviji život, tako da je kombinacija rock’n’rolla i elektronske muzike oduvek dominirala mojim muzičkim preferencijama. Od poezije Joy Divisiona do revolucionarnog beata New Ordera, preko Stone Rosesa, čija je I Wanna Be Adored, bila prva ploča koju sam ikad kupila. Gutala sam filmove kao što su 24 h Party People koji su nam približili kultni Hacienda klub i Factory Records, te kasnije Corbijnov Control. Sve je to doprinelo mitskom statusu Manchestera u mojoj glavi, grada za koji sam ceo život osećala kao da ga poznajem, a tek sam ga sada prvi puta posetila.
Dan koncerta počeo je lagano. Predivan smeštaj koji je moj prijatelj Dean našao bio je u najkul delu grada, čim smo izašli iz stana bili smo okruženi morem ljudi koji na svakom koraku pevaju, plešu. Ulice zatvorene za saobraćaj, svi kafići i njihove terase prepune, a na malom trgu nasuprot muralu posvećenom, kome drugome nego Oasisu, na prozoru velikog građanskog stana pojavljuju se zvučnici dok vlasnik stana pušta Don’t Look Back In Anger, a razdragana ekipa ispod prozora u sav glas kreće u pesmu, ruku dignutih prema njemu. Ulice pune vintage i record shopova u kojima bi lagano mogli provest sate, ali nekako uspevamo da se zaustavimo na par uber kul sitnica. U zvaničnom merch shopu kreće navala i izlazimo punih ruku, od neizbežnih bucket šešira, majica, komada iz saradnje sa adidasom, do još brda sitnica koje su nam se u tom trenutku činile baš baš neophodnima.
Bucket hats and all, krećemo u pohod na Heaton Park i dolazimo taman na vreme za brzinsku posetu šanku i bacanje sidra pred početak seta legende kao što je Richard Ashcroft. Stav, stas, glas, sve je tu, čak bih rekla i bolji nego nekad. I iako nije otpevao moju omiljenu Love is Noise, savršeno nas je pripremio za ono što je sledilo. Liam i Noel, hand in hand, izlaze na pozornicu i počinju prvi od pet koncerata u svome rodnom gradu. Na prve taktove pesme Hello kojom su otvorili, 80 hiljada ljudi u delirijumu diže ruke u vazduh i kreće apsolutno ludilo. Dva i polsata koncerta definitivno su prošla prebrzo. Od celog koncerta imam samo par mutnih fotografija sa samog početka, što je za jednog fotografa poprilično porazno, ali to je samo dokaz da sam bila potpuno prisutna na koncertu, većinu vremena sa rukama u vazduhu, zahvalna za sve oko sebe, skačući, pevajući, grleći. I da se sad nekim čudom domognem karata za neki drugi datum, skupo bih ih platila i bez razmišljanja sve prošla još jednom.
Energija mase je neverovatno moćna jer nam daje slobodu da iz sebe izbacimo emocije koje inače nastojimo da primirimo kako se ne bismo previše isticali. Talasi emocija koji izlaze iz mase pretvaraju se u neku vrstu kolektivne katarze. U društvu u kojem se umerenost ceni, a deca se od malena uče kontroli emocija, njihovo zdravo izbacivanje je i više nego potrebno. Na tragu tih osećaja, više sam se puta uhvatila kako razmišljam o jednom velikom eventu koji se nedavno održao u gradu u kojem živim i o kojem sam imala snažne negativne reakcije, i kako usprkos tome govorim: Mora da su se tako osećali i na tom koncertu. Nisam muzički kritičar, ali meni Oasis zvuče sjajno i moćno. Cinici će reći da je reč o odlično upakovanoj marketinškoj mašini, ali lično smatram da postoji bezbroj gorih načina da se zaradi novac. Ako je sve zlo u tome, neka im je.
Pomirenje dvojice snažnih individua ogromnih ega, nakon skoro dve decenije izuzetno zabavnog međusobnog ping ping vređanja, bacilo je u delirijum originalne fanove i brdo onih koji će to tek postati. Snaga i šarm braće Gallagher leži u tome što oni jednostavno nemaju dlake na jeziku, a u današnjem vremenu overwokenessa to nam je svima jako osvežavajuće, usudiću se da kažem i potrebno. A ja kao večni idealista, biram da verujem u magiju pomirenja i ujedinjenja, u bratsku ljubav, i muziku koja je uvek i zauvek odgovor.
Photo: Getty Images
VOGUE RECOMMENDS
