Urednice Vogue Adria otkrivaju koje su im knjige u 2025. promenile perspektivu

Postoje knjige za koje očekujemo da će da nas oduševe, i ne iznevere nas u tome. I one zbog kojih vreme stane nakratko i privremeno zaboravimo na sve što nas brine. I one koje nam odgovore upravo na to što nas brine i izleče nas na sasvim nov način. I one koje nam se ne dopadnu, ali im se vratimo godinama kasnije kad budu baš ono što nam je neophodno. I one koje inače ne bismo birali, ali one odaberu one nas. Ukratko, postoje knjige. I to je verovatno jedna od boljih stvari koje smo kao čovečanstvo uspeli da proizvedemo. Ova godina je bila teška na mnogo nivoa i načina. Ali upravo su ova mala utočišta mnogima pomogla da razumeju situacije, da ih privremeno pauziraju i jednostavno promene perspektivu, i urednice i novinarke Vogue Adria tima dele svoje omiljene naslove koji su im obeležili 2025. godinu i po kojima će je pamtiti.

Bojana Jovanović, Copy editor

Ova godina dovela me je do apsolutnih granica u svakom mogućem smislu. Ne uvek na loš način, mada najčešće na čudan način. Bila je to godina u kojoj sam najviše putovala, najviše ljudi upoznala, najviše uživala, ali i najviše plakala i osetila čari početka Saturnovog povratka za koje kažu da u 2026. dolaze još jače. Ovakva godina značila je samo jedno, da sam najviše i čitala. Neko mi je jednom rekao da se svet negde oko dvadeset osme godine neverovatno ubrza i zamrsi i da se jednostavno više nikada ne vrati na staro, a u takvim spoznajama knjiga „Sve dobre barbike” Katarine Mitrović došla mi je kao priručnik. Iako je izašla 2024, a ja predstavu odgledala krajem iste godine, taman mi je došla kao idealno štivo za početak godine kada sam se osećala najviše izgubljeno, bespomoćno i kao da zurim direktno u provaliju kojoj ne vidim dno. „Sve dobre barbike” uspele su da me podsete na neka stara, zapravo mnogo gora vremena u kojima sam bila gotovo u istoj situaciji kao protagonostkinja i da to više nisu ta vremena, da su se mnoge stavke razrešile, a da svet koji se raspada verovatno nikada neće prestati da se raspada i da moram da naučim da živim sa tom internalizovanom svetskom boli. 

Na tom tragu vratila sam se i knjizi „What about activism?” koju je priredio Steven Henry Madoff iz 2019. godine, za koju smatram da je ove godine relevantnija nego ikada. Madoff je okupio autore koji dolaze iz različitih polja, i svi se u svojim esejima bave jednim pitanjem koje zvuči jednostavno, ali se u stvarnosti stalno lomi: šta umetnost danas uopšte može da uradi. Ne šta bi trebalo da uradi, ne šta smo navikli da očekujemo, nego šta realno još uvek može. Kada je knjiga izašla 2019, delovala je kao teorijski alat za razumevanje savremene umetničke scene koja se, makar nominalno, trudila da odgovori na političke potrese. Danas, nekoliko godina kasnije, čita se sasvim drugačije. Kao da smo u međuvremenu izgubili veru u snagu kolektivnih gestova. Ne zbog manjka želje, nego zbog iscrpljenosti, cinizma i konstantnog bezdana koji jede svaku moguću poruku pre nego što ona stigne do publike. U tom smislu, knjiga je neočekivano savremena. Naglašava paradoks: aktivistička umetnost postoji, ali istovremeno deluje kao da joj se prostor sužava, kao da se njeni signali razvodnjavaju. To je posebno vidljivo u Srbiji i regionu. Umetnost ovde već dugo obavlja dvostruki posao, pokušava da preživi u sistemu koji joj ne daje gotovo nikakvu institucionalnu sigurnost, a istovremeno nosi očekivanje da bude politički oštra, hrabra, kritička. Čini se kao da je aktivizam u umetnosti postao samopovređivanje pre nego realan čin promene.

Obe knjige su mi ove godine legle kao dve strane istog novčića, „Sve dobre barbike” me je vratila na sopstvene ruševine, a „What about activism?” na one društvene. U toj sponi shvatila sam da mi je 2025. kroz svoj retrovizor pokazala jednu malu najavu budućnosti koja ima milione ishoda, a znate i sami da su predmeti u ogledalu bliži nego što izgledaju.  

Sonja Knežević, Social media editor

Čvrsto verujem da nas knjige pronađu u momentu kada su nam najpotrebnije, pa zbog toga romane retko čitam čim se pojave u knjižarama. Tako ću godinu 2025. da pamtim po dva romana koja su izašla 2024, ali u kojima tada ne bih smogla snage da uživam, zbog kompleksne tematike koja me je i lično pogodila. Obe knjige kupila sam na putovanjima, ne znajući o čemu su, jednostavno zaintrigirana naslovima i rečima hvale nekih od mojih omiljenih autora. Nisam ni slutila da će mi pomoći da razumem svoja osećanja više od niza knjiga o ličnom razvoju i mentalnom zdravlju koje sam tokom godina nagomilala na svojim policama.

„Blue Sisters”, autorke Coco Mellors i „Intermezzo”, mnogima omiljene Sally Rooney, romani su o gubitku člana porodice. Ali više od toga, ovo su romani koji govore o porodičnim odnosima i ljubavi koju katkad izražavamo na neobične načine. Kroz vešto preplitanje više perspektiva likova obuzetih tugom, obe knjige, mada fundamentalno različite, diseciraju proces žaljenja za voljenom osobom i pokazuju kako se on na svakoga odražava drugačije.

Na momente je lako pomisliti da je neki lik vrlo antipatičan, gotovo amoralan, ali onda se prisetite da su svi njegovi ili njeni postupci samo refleksija unutrašnjih nemira pogonjenih najvećom boli i sve počinje da ima smisla. To treba pripisati i veštini naracije književnica, koje su uspele da kreiraju svetove toliko realne da gotovo možete da osetite miris prostorija u kojima likovi vode emotivne razgovore ili se prisećaju toplih trenutaka. U postupcima nekih likova videla sam odraz sebe – a izuzetno je neobično posmatrati svoje karakterne osobine iz treće perspektive – dok sam u drugima videla svoje članove porodice. Kao da su ova dva romana bili paketići u koje su stale sve emocije, gnev, patnja, bol, ali i sveprožimajuća ljubav koju možda i najjače osećamo u trenucima tragedije, pomogli su mi da sa više empatije pristupim svojim osećanjima, ali i osećanjima mojih voljenih. A zar nije to poenta lepe književnosti?

Međutim, najviše me je oduševilo to što su mi, iako u osnovi tužne, obe knjige zapravo pružile nadu. Besprekorno su oslikale bratsko-sestrinske odnose, od zastrašujućih svađa koje dokazuju da uvek najlakše povredimo one koji su nam najmiliji, do beskonačne podrške koja opstaje čak i u tom besu. Poslužile su kao dirljiv podsetnik na snagu i lepotu ljubavi braće i sestara, koja je, bar do sada, i mene svaki put izvukla iz najmračnijih emotivnih ponora.

Tara Đukić, Culture editor

Ovu godinu provela sam u raščlanjivanju sopstvenog besa – zbog ratova, nasilja, bolesti, političkih i društvenih nepravdi, nejednakosti, institucionalnih propusta, uskraćivanja prava, ličnih unutrašnjih konflikata, dopunite ovaj niz sopstvenim izvorom frustracije. No, nije to bio potisnuti bes, naprotiv, bio je to onaj marširajući, paradirajući, zaglušujući; kao da bi me svaka neizrečena istina mogla usmrtiti, ispaljivala bih hitac za hicem, tutnjav i pištav, i svaki put taj bi potez okrnjio i deo mene, gotovo iz nehata. Kada sam upoznala Jennifer Cox, autorku knjige „Žene su besne”, koja je 2024. proglašena za self-care knjigu godine, a 2025. je prevedena i na srpski jezik u izdanju Lagune, nisam je pitala samo zbog čega je to tako i kako da se sa tim izborimo, već i kako da zapravo ne izgubimo sebe u tom neprestanom, preplavljujućem besu. Rekla mi je da u ovom slučaju citira Dawn Laguens: Ne prestajemo da se borimo, ali u svetu koji se gotovo raspada od mržnje, hajde da to činimo s ljubavlju. Knjiga je zasnovana na studijama slučaja, anonimnim ispovestima pacijentkinja koje je Jennifer lečila, podeljena po životnim fazama, od detinjstva do starosti. Sabira sva ona iskustva koja tokom života mogu da nam izazovu bes: od nerešenih osećanja zbog pobačaja i gubitaka, iscrpljujućeg majčinstva, osećaja omalovažavanja na poslu, partnera koji ne doprinosi, seksualnog uznemiravanja.

Ključna tvrdnja je da je naš bes opravdan, ali ako se ne kanališe, možemo postati izuzetno destruktivne, kako po druge, tako i po same sebe. Sve to je uzrok najvećeg broja oboljenja kod žena – migrena, anksioznosti, depresije, autoimunih, pa i najtežih bolesti. U svojoj knjizi, Jennifer predlaže najrazličitije fizičke strategije za oslobađanje emocija, a koje sam udružila sa onim mentalnim, naučenim na psihoterapiji – o emocionalnoj regulaciji – tako važnoj sposobnosti kontrole koju, nažalost, na ovim prostorima nismo dovoljno vežbali u detinjstvu. Cilj nije da prestanemo da osećamo bes, već da ga pretvorimo u nešto što može da nam koristi i povratimo kontrolu. Nisam prestala da se borim, ali u svetu koji se gotovo raspada od mržnje, činim to sa ljubavlju. 

U međuvremenu, preporučujem i priručnik u vidu bezvremene poezije poput „Lirike Itake” od Crnjanskog, taj revolucionarni manifest o protestu, dostojanstvu i slobodi ličnog mišljenja, uz svu ironiju, sarkazam i grotesku čija se značenja jasno iščitavaju i čitav vek kasnije. 

„Mi više tome ne verujemo,

nit išta na svetu poštujemo.

Ničega željno ne očekujemo,

mi ništa ne oplakujemo.

Nama je dobro.”

Naša elegija, M. C.

Teodora Jeremić, Editorial director

Retko kada o nekoj godini imam ovako loše mišljenje kao o godini koja se privodi kraju. Provela sam je zaglavljena između nerazumevanja sveta u kom je moguće da se dešava sve što se dešava, razočaranja da očigledno uprkos repetitivnim lekcijama malo šta učimo, naleta entuzijazma da će se barem ovde nešto promeniti i ponosa zbog mladih i hrabrih ljudi za koje tvrdim da su trenutno najveći evropski borci za demokratiju, pa zatim apsolutnog defetizma da će sve zauvek ostati isto, ličnih emotivnih krahova, pogrešnih odluka, pravih ljudi, opsesija crnim rupama, sati terapije na kojima sam naširoko objašnjavala sve od navedenog i kako je sve uzročno-posledično. Ukratko, ove godine se osećam odraslije nego inače, što nisam sigurna u kojoj mi se meri dopada, ali (a ovo je baš veliko) odraslost čini da se menjamo i da neke lekcije koje ponavljamo iznova i iznova konačno počnemo da živimo. Reći „ne” nije jednostavno kako zvuči, i potrefilo se da sam ove godine to i naučila negde taman kada je izašla knjiga Sare Ahmed, feminističke teoretičarke i istraživačice, „No is Not a Lonely Utterance” – odličan je esej o tome kako žene (i druge marginalizovane osobe) uče da govore „ne”, i o političkoj, emocionalnoj i društvenoj težini tog „ne” u svetu koji ga stalno potiskuje. „Iza mnogih katastrofa stoje nečujne pritužbe” bolna je rečenica koja odzvanja na svakom nivou društva. S druge strane, celu ovu godinu provela sam vraćanju na stranice koje su me nekada tokom studija odbijale, a to je srednji vek. Kao što rekoh, menjam se. Mnogo je razloga iz kojih mislim da nam je srednji vek bliži nego ikada i dobar deo godine sam provela sagledavajući ga iz druge perspektive, pokušavajući da razumem sve ono što obično nije u narativu kada o njemu pričamo.

S obzirom da me „ružno” uvek više fascinira nego lepo, vraćala sam se često na „The Ugly Renaissance: Sex, Greed, Violence and Depravity in an Age of Beauty”, knjigu koja je svojevrsni maraton kroz prljavu, sirovu stvarnost koja stoji iza nekih od najpoznatijih umetničkih dela i kulturnih inovacija. Neobično mnogo su me fascinirale svetiteljke, pa sam se okrenula knjizi „Femina” Janine Ramirez, feministička reinterpretacija srednjeg veka koja pokazuje da žene nisu bile pasivne, nevidljive ili zatvorene u kućama, već aktivne, politički važne, ekonomski prisutne i kulturno uticajne, a umela sam da zagazim i dalje u antiku uz Svetlanu Slapšak i njenu kultnu knjigu „Antička miturgija: žene”. Bacala me je ova godina na razne strane, bacale su me i knjige u raznim pravcima, ali na kraju, sve stane u jednu reč, sagledavanje. 

Nives Bokor, Digital director

Oni koji me poznaju verovatno će se glasno nasmejati mom izboru, ali knjiga koju sam morala ponovo da pročitam jeste „Faktologija“ Hansa Roslinga, koju već godinama preporučujem svima. Malo šta me ispuni optimizmom kao sažeta i jasna objašnjenja ovog švedskog lekara i statističara da je svet, uprkos svim svojim manama, mnogo bolji nego što mislimo. Kada, međutim, dopustimo lošim vestima da poprime džinovske razmere, umesto da sagledamo sliku sveta zasnovanu na činjenicama, gubimo fokus na ono što zaista predstavlja najveću pretnju. S obzirom na sve što se danas događa u svetu, bila mi je potrebna doza pozitivne energije, a znam da je u ovoj knjizi uvek mogu pronaći.

Zanimljivo je to što, kada nam neko postavi jednostavna pitanja o stanju u svetu, poput toga koliki procenat svetskog stanovništva živi u siromaštvu, zašto broj ljudi na planeti raste ili koliko devojčica završi osnovnu školu, sistematski biramo pogrešne odgovore. Upravo zato dr Hans Rosling u „Faktologiji“ nudi novo, radikalno objašnjenje zašto se to događa i razotkriva deset instinkata koji iskrivljuju našu percepciju: od sklonosti da svet delimo na dve kategorije, najčešće na „nas“ i „njih“, preko načina na koji konzumiramo medijske sadržaje koji podstiču strah, pa sve do toga kako doživljavamo napredak, verujući da se većina stvari zapravo pogoršava. Naš problem je u tome što nismo svesni sopstvenog neznanja i što predrasude koje duboko nosimo u sebi utiču čak i na naša nagađanja. Na to se s vremena na vreme treba podsetiti, jer svakodnevica ume da bude toliko mračna da je zaista teško uočiti i najmanji tračak svetla.

Tina Kovačiček, Lifestyle editor

Prva fotografija Sebastiãa Salgada koju sam videla, pre desetak godina, sećam se, prikazivala je haotičnu vrevu ljudi. Posmatrani odozgo, podsećali su na ljudski lanac ropstva, nekontrolisanu masu bez kormilara, ali sa nadom da će ih rad u tada slučajno otkrivenom, a danas potpuno iscrpljenom brazilskom rudniku zlata Serra Pelada odvesti u bolji život. (Serra Pelada je rudnik zlata u Brazilu nastao nakon slučajnog otkrića zlata 1979. godine, u kojem je za samo nekoliko meseci više od 100.000 ljudi radilo u nehumanim uslovima tokom jedne od najvećih modernih „zlatnih groznica“. Rudnik je formalno zatvoren osamdesetih godina, a danas je simbol brutalnosti kapitala, ljudske žrtve i iluzije društvenog uspona.) Kasnije sam pogledala i dokumentarni film Wima Wendersa „The Salt of the Earth“ i tek tada mi je postala potpuno jasna veličina jednog od najvećih protagonista savremene dokumentarne fotografije.

U godini kada nas je Salgado napustio, italijanski izdavač Silvana Editoriale, specijalizovan za umetnička izdanja, u novembru je objavio monografiju „Sebastião Salgado“ (urednik Pascal Hoël). Knjiga predstavlja dve različite faze njegovog opusa kroz izbor od više od 400 otisaka iz zbirke pariskog muzeja Maison Européenne de la Photographie. Prvi deo vodi kroz prvih 25 godina Salgadove karijere fotografa i fotoreportera, tokom kojih se neprestano suočavao sa besom i patnjom čovečanstva kroz poznate serije poput „Workers“ (1993) i „Migrations“ (2000). Sledi izbor radova iz projekta „Genesis“ (2013), epskog osmogodišnjeg putovanja sa ciljem fotografisanja planina, pustinja i okeana, kao i životinja i zajednica koje su još uspele da izmaknu uticaju moderne civilizacije. Ovi noviji radovi predstavljaju omaž lepoti i krhkosti naše planete, još uvek netaknute ljudskom bezumnošću, čije je očuvanje od presudnog značaja.

Sebastião Salgado bio je tihi posmatrač sveta, vizuelni pesnik koji je i gomilu napaćenih ljudi pretvarao u prizor nalik mitu. Pre svega bio je humanista koji je ljudska pitanja i potrese sveta postavljao u središte svojih projekata. U vremenu obeleženom sumornom svakodnevicom, ratovima koji, uprkos vekovima lekcija, i dalje traju, kao i političkim vrtlozima koji služe tek povlašćenoj manjini, bogato nasleđe ovog brazilskog majstora fotografije ostaje nam kao snažan poetski dnevnik, svedočanstvo o tome gde smo bili i dokle smo stigli, ali možda i mali podsticaj da delujemo u pravcu nekog boljeg sutra, makar počevši od sopstvenog mikrosvemira.

Tina Lončar, Executive editor and Fashion features editor

U vremenu kada AI zavodljivo nudi prečice i time briše svu hirovitost i nepredvidivost kreativnosti, svodeći pisanu reč na bezdušan niz glagola i imenica okićenih nepotrebnim epitetima, vraćam se knjizi koju zovem „Biblijom kreativnog stvaranja“. Knjiga „Kreativni čin“ Ricka Rubina, američkog muzičkog producenta sa devet osvojenih Grammy nagrada, knjiga je koju sam pre nekoliko godina dobila na poklon od prijateljice i od tada je ne ispuštam iz ruku.

„Kreativni čin“ vidi kreativnost kao nešto sveto, nešto što se ne požuruje, što ima svoj tok, nešto što ne mora biti „savršeno“ da bi imalo vrednost. Rubinove reči su uteha i podsticaj za sve one koji posustaju pred „robotizacijom“ kreativnosti (ili su zbog nje zabrinuti) i misle da se protiv nje ne mogu boriti. Ono što me u „Kreativnom činu“ posebno dirnulo i ohrabrilo jeste spiritualna nota kreativnosti koju Rubin razlaže toliko smisleno da je jedini zaključak koji se nameće taj da je kreativnost zapravo samo postojanje: poziv da grešimo, da eksperimentiramo, da se predomišljamo, da tražimo odgovore, da budemo strpljivi, da osluškujemo. Uči nas da se kreativnost rađa iz lepote života, iz svesti i divljenja. Da kreativnost znači gledati svet izvan svakodnevnog i uobičajenog. Da je reč o procesu, a ne o prečici koja nudi instantna, bezvredna rešenja.

„Pogrešno skretanje omogućava vam da vidite krajolike koje inače ne biste videli.“ I upravo je u tome sva lepota. Divan podsetnik da kreativnost treba negovati jer je ona mnogo više od krajnjeg rezultata – ona je način našeg postojanja.

Kristina Mikulić, Beauty editor

Kao neko ko se bavi pisanjem, često posežem za knjigama koje nemaju veze s mojim uobičajenim interesima, što je u mom slučaju uglavnom kozmetička industrija, jer uvek nastojim da obogatim svoj rečnik i unapredim svoje spisateljsko umeće. Gledanje filmova za mene je već odavno „uništeno“ jer mnogo češće zapnem za prelepom konstrukcijom rečenica i metafora nego što pratim samu radnju filma. Ipak, povremeno u moj život neplanirano dođu knjige čija poenta dopire snažnije od potrebe za analizom.

Nakon jednog kišnog popodnevnog lutanja u muzeju Kunsthaus u Cirihu, produžila sam ka muzejskoj prodavnici. Napolju je još uvek pljuštalo kao iz kabla, pa nisam imala neku motivaciju da napustim objekat. Muzejska prodavnica bila je klasično puna raznih sitnica, zanimljivih vaza, šiljaka sa neobičnim natpisima i teških knjiga čija je primarna namena bila da lepo izgledaju na polici, a ne da se čitaju. Ipak, u tom haosu šarenila meni je za oko zapala jednostavna i vrlo tanka knjižica sa direktnim naslovom – „Calm, The Harmony and Serenity We Crave – The School of Life“.

To je knjižica od jedva stotinak stranica. Sažeta i jasna. Lepa i precizno napisana, ali sa svrhom. Obrađuje gotovo svaki sloj ljudskog života u kojem možemo doživeti neizdrživu nervozu i gubiti živce: od međuljudskih odnosa s roditeljima, članovima porodice, prijateljima ili partnerom, pa do čekanja papira u paklu birokratije ili sukoba na poslu koji su neizbežni. Analizira izvore nervoze, upoređuje slične situacije u kojima ćemo u jednoj doživeti nervni slom, dok će druga biti tek mala prepreka u danu, i nudi izvore harmonije.

Kako postići smirenost čak i kada situacija objektivno to ne očekuje? To je poenta knjige. Nećete nakon jednog čitanja postati zen majstor, ali primećujem da joj se često vraćam i „novim očima“ čitam ista poglavlja, i svaki put mi pruži novu perspektivu. Čak i ako sam sadržaj ne ponudi odmah odgovor koji tražim, već sam čin čitanja tako ljudski napisane knjige pomaže u smirenju. Kako je knjižica mala, često je nosim sa sobom na putovanja, jer radije svoj fokus usmerim na nju nego na feed, koji izuzetno lako unese nervozu u moj živčani sistem.