Probala sam kintsugi umetnost, evo zašto je to moja najvažnija radionica dosad

Za kintsugi (na japanskom 金継ぎ ) sam već ranije čula, kako izgleda videla sam u bespućima vizualnih prostranstava kojima smo dnevno izloženi, ali vredelo je zastati na trenutak i osvestiti koliko samo skrivene simbolike ima u ovoj drevnoj japanskoj umetnosti i tehnici popravljanja slomljenh komadića keramike – zlatom. Radionica Kintsugi & Terapija bila je dobra prilika za to.

Isprva sam možda malo sumnjala; znam da sam u periodu popravljanja slomljenih komadića sopstvenog života, ali me reč terapija, uz ovaj kreativni kintsugi deo, ostavljala u nedoumici. Međutim, treba dati šansu, uvek su mi govorili, tako da je radionica kod devojaka iz zagrebačkog Lineart Concept studija bila dogovorena za jedno sunčano, ali hladno, subotnje zimsko jutro (taman da mi razbudi sva čula).

Pre godinu dana Dora Briševac, mag. art., licencirana restauratorka, započela je u Zagrebu sa art radionicama Kintsugi & Gin, u sklopu kojih u zabavnom okruženju vodi polaznike kroz proces restauracije slomljene keramike japanskom kintsugi tehnikom. Kako bi otišla dublje u ovu art priču, nedostajao je i taj element psihoterapije koji se već pokazao kao fantastična metoda otvaranja novih vidika spram života, a radionice na ovu temu već su neko vreme popularne u svetu. Dora je idealnu partnerku za ovako nešto u Zagrebu pronašla u Santini Kuzmić, koja se kroz dugogodišnje radno iskustvo edukovala u područjima ličnog razvoja i logoterapije.  Njih dve su mi to subotnje jutro pokazale koliko je terapija umetnošću značajna stvar, pogotovo u ovom slučaju kada kombinuje više metoda – logoterapiju, kintsugi filozofiju i art terapiju.

Nakon prijatnog početnog čavrljanja nas svega četiri polaznice, decentnih mirisa i zvukova dalekog Japana, Dora i Santina su nas uvele u proces onoga što ću četiri sata kasnije prozvati svojom najzanimljivijom radionicom dosad.

Photo: Sanja Jagatić

„Kroz sopstveno iskustvo i rad sa klijentima uvidela sam koliko je važno integrisati kreativnost u proces isceljenja“, objašnjava mi Santina koja je prvenstveno želela da polaznici ove radionice imaju „mogućnost da prođu kroz sopstveni intiman i unutrašnji rad, ali da ne moraju da ga dele sa grupom već samo sa sobom“. Tako je došla na ideju da se osnovni terapijski deo ove radionice odnosi na dnevnik misli. On mi je poslužio za skok u veliko, često i nedefinisano emotivno, polje sopstvenih misli, podeljen po segmentima koji su pratili svaki korak kintsugi restauracije gde bih paralelno sa svojom razbijenom činijicom vodila proces kako da se nas dve oporavimo. Naime, na početku radionice dobijete činijici koju imate prilike da lično razbijete, nakon čega ćete je zalepiti i obojiti zlatom. Lično mi je bio jako zanimljiv baš svaki od tih koraka; od ovog malog dekonstruktivnog razbijanja činije pa do celog procesa sastavljanja, lepljenja slomljenih delova, oslikavanja pukotina zlatnim prahom… Bilo je nešto jako oslobađajuće u svakom od njih, a dnevnik misli postao mi je tihi terapeut sa desne strane spreman da primi svaku od misli koja bi mi se o životu pojavila. Ispalo je lakše sa rečima nego što sam mislila.

Umetnost popravljanja razbijenih delova zlatom

Santinina misao da „kao i kintsugi, činijica koju razbijemo je simbol našeg života, a način na koji ćemo je vratiti ponovo u život, daje nam mogućnost da naše nesavršenosti pretvorimo u dar“, odzvanjala je dok smo, svaka od nas četiri za sebe, pažljivo pokušavale da shvatimo kako da prilepimo razlomljene komadiće činijice nazad u suvisao oblik. Dok sam se u tom trenutku bavila samo ovim praktičnim mislima, prikrivena simbolika govorila je svoje. Ova radionica dakle nije samo kreativni proces – ona je putovanje prema prihvatanju i osnaživanju, postajalo mi je sve jasnije dok sam pokušavala da dokučim kako i one najsitnije (nepovratno) razbijene komadiće vratiti u početno stanje. Poenta priče je da ih ne možete baš sve vratiti u to stanje, ali im možete dati novi smisao. „Kintsugi nas uči da ono što je bilo slomljeno, ne mora da bude skriveno, već može da postane simbol snage. Kada ovu filozofiju primenimo na sopstveni život, počinjemo da gledamo svoje ožiljke – ne kao slabosti već kao priče koje su nas oblikovale. Prihvatanje sopstvenih nesavršenosti donosi slobodu i novu perspektivu“, dodala je Santina kroz razgovore koji su se vodili tokom radionice.

Nikad pre nisam o tome razmišljala kao sada, ali lom je upravo postao prilika za mene da sastavim novi predmet umesto da ga bacim u smeće. Mali su to pomaci koji su mi se događali dok sam posmatrala tu razbijenu keramiku, pokušavajući da je ponovo sastavim u smislenu celinu, da bi joj na kraju udahnula novi život. Ovog puta krhotine su postale zlatni detalji, a kući sam otišla upravo sa tim komadićkom sastavljene sebe, činijicom koju sam ponosno stavila prvo na sto, pa na policu, i sada kad god prođem pored nje, podseti me koliko razbijene stvari zapravo mogu dobro da izgledaju – nevidljivo joj mahnem. To je taj ceo novi svet simbolike koji vam se otvara sa kintsugi terapijom. Santina me ovde nadopunila razmišljanjem kako nam životne lekcije često serviraju iskustva u sklopu kojih moramo da prihvatimo sopstvene nesavršenosti. „Koje zapravo nikada nisu bile nesavršenosti, već način na koji mi posmatramo sebe, ili način na koji nam društvo nameće određena razmišljanja.“

Photo: Sanja Jagatić

Prihvatanje životnih, emocionalnih i fizičkih ožiljaka

O važnosti prihvatanja nesavršenosti, nema nikakve dileme. „Naše nesavršenosti su ono što nas čini jedinstvenima“, pratila nas je Santina tokom radionice i nastavljala, „bilo da su fizičke, emocionalne ili životne, one su deo našeg puta. Prihvatanjem tih delova sebe prestajemo da živimo u borbi sa prošlošću i počinjemo da rastemo. U tome je prava moć isceljenja – ne u brisanju onoga što je bilo, već u njegovoj transformaciji u nešto snažno i vredno“. I baš poput ove japanske umetnosti, koja balansira na granici između krhkosti i plemenitosti, tako i mi ljudi nekako treba da naučimo da se nosimo sa scenarijima koje baš i nismo priželjkivali. „Pukotine koje ostaju posle gubitaka, razočaranja ili poraza deluju nepovratno. Ali, kintsugi nas podučava da ožiljci ne umanjuju vrednost; oni je, zapravo, povećavaju“.

Kroz celo ovo iskustvo radionice učinilo mi se da i dalje moramo da podstičemo razgovore o terapijama, šta je i srž rada i filozofije koju Dora i Santina ovde prenose. (Ne brinite, nećete morati da razgovarate naglas, ali već sama činjenica da ste se odlučili da se ovde pojavite, biće podsticaj za korak napred). „Ljudi danas isključivo žele da budu jaki i savršeni, ali to je nerealno i nemoguće. Ne postoji čovek kojeg nije nešto okrznulo. Upravo priznavanje da se to dogodilo, daje nam mogućnost da shvatimo da sve, ali baš sve što se dogodilo nosi neki smisao, i ima veće značenje u našem životu. Radimo kintsugi radionice jer verujemo da su naši lomovi deo naše priče. Kao što se razbijena keramika u japanskoj umetnosti kintsugi popravlja zlatom, tako i mi na ovim radionicama osvetljavamo naše pukotine – ne da ih sakrijemo, već da ih proslavimo“.

Photo: Sanja Jagatić

Šta želim da znate o radionici Kintsugi & Terapija?

Imaćete mnogo razloga za slavlje ovde. Radionice traju četiri sata, ali verujte mi proleteće u sekundi jer sve brže prolazi u prijatnom društvu. Sav materijal ćete dobiti na radionici, devojke će vas voditi kroz ceo proces misli i radova restauracije, a kući ćete poneti svoju novu činijicu i neke male spoznaje koje guraju prema napred. Meni lično odzvanjala je u glavi ona najvažnija – ono što je razbijeno, ne vraća se u svoj prvobitni oblik, već postaje jedinstveno, ispunjenom pričom o novom iskustvu. Ta ideja mi je mamila osmeh na lice ostatak te subote, tako to nekako ide u našim životima.  Eto, to je razlog zašto je ovo za mene bila najvažnija kreativna radionica dosad.