Film koji je podelio publiku Sarajevo Film Festivala

Za razliku od Jadnih stvorenja, slatkiša praznih kalorija koji su mnogi (pa tako i ja) sa guštom pojeli, najnoviji film Yorgosa Lanthimosa zapravo predstavlja izazov publici i skriva nešto ispod same površine. Vrste ljubaznosti, koji je svetsku premijeru imao u Cannesu, triptih je priča o odnosima i kontroli, provučen kroz filter nemonogamije i ukrašen šarmantnim scenama kanibalizma, amputacije, i većine drugih tipova nasilja koji vam u sledećih nekoliko minuta mogu pasti na pamet.

Glumačka ekipa, predvođena Emmom Stone i Jessejem Plemonsom, kroz svaku od priča ostaje više-manje ista. Prva, gde glume članove ljubavničke mreže vrlo kontrolišućeg Willema Defoea, ipak je fokusirana na Plemonsa, isfrustriranog sredovečnog muškarca koji mora da ubije izvesnog RMF-a kako ga dečko-gospodar ne bi zamenio mlađom i zgodnijom Stone. U drugoj igraju bračni par, policajca i okeanološkinju, koji nakon njenog nestanka u brodolomu iz kojeg ju je spasio isti onaj RMF pokušavaju ponovno da se prilagode na zajednički život, uz poneku (dosta ilegalnu) modifikaciju na meniju za ručak. Treća priča u prvi plan stavlja Stone, odbeglu majku koja kao deo kulta čiste vode zajedno sa Plemonsom pokušava da pronađe novog mesiju, devojku koja može da oživi mrtvog — pogodili ste — RMF-a.

Svi ovi likovi, koji po Lanthimosovom običaju operišu u ekstremima ljudskog ponašanja, nisu stvarni ljudi niti bi ikada mogli da budu, ali svejedno deluju kao odraz sile i brutalnosti koja se krije iza naslovne ljubaznosti naših odnosa. Iako im možda nećemo skuvati svoj bubreg kao Stone, ili slomiti nogu kao Plemons, čini mi se da nikome nije teško da se identifikuje sa porivom udovoljavanja onima koje volimo, čak i nauštrb samih sebe i načina na koji ga i sami kod drugih nekada iskorišćavamo.

Ova (vrlo) mračna komedija, koja u svoja tri sata ni u jednom trenutku ne prestaje da bude zabavna, je jedan od najoštrijih prikaza savremenih međuljudskih odnosa koji sam ikad imala priliku da pogledam. Iako su gospođe na sedištu iza mene nekoliko puta glasno prokomentarisale kako je film besmislen i epizode nemaju veze jedna sa drugom, upravo ta slobodna struktura dopušta Vrstama ljubaznosti da se dotakne toliko različitih tabua — od swinganja do new age verskog fanatizma.

S obzirom na to da je nekoliko uzornih građana izašlo iz bioskopa tokom prve polovine, dok su drugi ostali da sede i raspravljaju još pola sata nakon odjavne špice, odgovorno tvrdim da su Vrste ljubaznosti jedan od onih filmova koji će podeliti, kako širu publiku, tako i rediteljeve verne fanove. U isto vreme ge je i mučno i lepo gledati, čvrsto se opire bilo kakvom simboličkom shvatanju ili jeftinim metaforama i meša humor Yorgosovog međunarodnog perioda sa mračnom mizantropijom njegovih ranih radova — a ako ni zbog čega drugog, film preporučujem jer nam je dao jednu od najboljih psećih sekvenci ovog veka. U svakom slučaju, meni je samo drago što nam se, makar na kratko, vratio stari Yorgos.