Otkrivamo vam novu japansku književnu senzaciju i njegov roman koji se čita u dahu

U trenucima nesanice često slušam motivušuće govore. Nemojte da me pitate zašto, nemam baš precizan odgovor na to pitanje, ali jednostavno kada se probudim tako u sred noći, obavezno posegnem za telefonom, pokrenem neki nasumični TEDtalks video i bude mi lakše. Tako sam jedne besane noći naleteo na jednog japanskog govornika koga do tada uopšte nisam video. Bio je to pisac Keiichiro Hirano. Dok je strastveno pričao o tome koliko je potrebno ljubavi da se da sebi da bismo mogli da je damo i drugima, nisam ni slutio da je njegova svetska slava uveliko počela. I to ne samo u Japanu.

Verovatno kao i svi, kada se povede priča o Japanu i njihovim piscima, kao i većina znam za Haruki Murakamija koga obožavam od prvog dana. Njegovi romani su kao neke čudesne šume u kojima žive neobični junaci, sve se odvija polako, kao da je vreme stalo i ništa nema veze sa svetom koji poznajemo. On je prosto majstor pripovedanja, koji nikako da dobije Nobelovu nagradu za književnost, i koji se tako suptilno uvukao u gotovo svaki dom na planeti koji drži do diverziteta svoje biblioteke u dnevnoj sobi. Iako ste možda nesrećnim slučajem uspeli da propustite priliku da pročitate neko njegovo delo, siguran sam da je nekako do vas došao njegov manifest o trčanju What I Talk About When I Talk About Running, masterpiece za sve one koji se upuštaju u razgovore sa samima sobom u toku sagoveravanja kalorija. Već godinama se pitam ko još postoji na njihovoj specifičnoj sceni, ko još piše u toj zemlji izlazećeg Sunca, a da nema veze sa prezimenom Murakami, s obzirom da je neko vreme top listama vladao i Rye Murakami, nekrunisani kralj horora, japanski autor poprilično autentičnog rukopisa i mračnih naslova. I eto, iznenada se pojavilo još jedno ime.

Keiichiro Hirano je sasvim sigurno nova vedeta japanske književnosti za koju ćemo tek čuti. Napisao je više od 15 romana od svog debitantskog dela Pomračenje za koje je osvojio prestižnu nagradu Akutagava sa rekordnih 23 godine. Njegova duboko psihološka fikcija bavi se kompleksnim i univerzalnim temama poput samoljublja, odnosa i prihvatanja, i proteže se od kratkih priča i istorijskih romana, literarnih romana, književnih priča do eseja. Kao izaslanik za kulturu u Parizu kojeg je imenovalo japansko Ministarstvo kulture, putovao je po celoj Evropi držeći predavanja i mnoge njegove knjige su prevedene na čak 12 različitih jezika i rado se čitaju u Americi, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Rusiji, Kini, Koreji… 

Nedavno je beogradska izdavačka kuća Geopoetika, koja inače polaže ekskluzivna prava na sve prevode Haruki Murakamija direktno s japanskog jezika, objavila prvi prevod Hiranovog bestselera Neki čovek, u prevodu Divne Glumac i Teodore Vračević. Iako sasvim običnog naslova, ova knjiga sa sobom nosi niz uzbudljivih zapleta i s pravom je postala jedno od najčitanijih dela ovog pisca, po kojoj je snimljen i film koji je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji. Radnja već odmah počinje uzbudljivo, kada advokat Kido preuzme naizgled jednostavan slučaj – utvrđivanje pravog identiteta čoveka koji je godinama živeo pod tuđim imenom. Glavni junak počine da otkriva brojne laži, sećanja i sudbine koje se prepliću, a to traganje za odgovorima i smislom preklapaće se i sa njegovim ličnim previranjima, pre svega izazvanim njegovim poreklom, te osećajem diskriminacije i otuđenosti. 

U ovom po svim karakteristikama autentičnom književnom delu iza kog stoji potresna životna priča, Hirano gradi nepregledni lavirint u kome se prepliću najrazličitija osećanja koji na suptilan način istražuju pitanja porekla, nasleđa i pripadnosti. Ko smo zapravo mi i šta nas definiše? Koja priča najbolje opisuje naš život i koliko nas one određuju? Koju priču pričamo sebi, a koju drugima? Centralna tema postaju stege društva koja oblikuju pojedinca, s obzirom da se kroz junakove misle pisac maestralno obračunava sa neprekidnom ljudskom potrebom da traži samog sebe. Dok čitate ovu nežnu, ali istovremeno i nemilosrdnu knjigu besprekorne naracije, ne može da vas ne podseti na stil Haruki Murakamija, koji je očigledno neka vrsta piščevog uzora, s obzirom na atmosferu neizvesnosti i začudnosti koja vlada gotovo kroz sva poglavlja. Iako u svojoj suštini poseduje strukturu trilera koji na prvi pogled želite da sačuvate za predstojeće vrelo leto i vetar na plaži, ovo je ipak dubokoumni roman koji postavlja ključna pitanja poput istine i velike dileme da li možemo da postanemo njeni robovi? Sama priča kao da hoda po ivici neke čudne granice između onog što jesmo i kako želimo da nas drugi vide, s obzirom da upravo ta misterija koja raste iz stranice u stranicu unosi nelagodu koja nas vodi kroz ovo nezaboravno putovanje opsenog ljudskog postojanja. Tokom čitanja na bizaran način pratimo dve suprostavljene strane – čoveka koji traga, ali i čoveka koji se krije. 

Mislim da je više nego jasno da je Murakami napokon dobio svog naslednika. Možda je to prerano reći, s obzirom da Hiranovo vreme tek dolazi, ali ono što je sigurno je da ova knjiga predstavlja mnogo više od običnog romana. Ovo nije usputna priča o prevari i laži, ovo je zahtevan roman, koji koji poput filozofske meditacije, bez pogovora stavlja čitaoca na muke, jer može da vas hipnotiše i dovede u čudna stanja u kojima svako od nas vrlo brzo postaje Neki čovek.