Society
Naša saradnica Tara Jović je na terenu u Kanu i za vreme filmskog festivala donosiće vam izveštaje sa premijera i partija
Kako sam ipak morala da provedem par sati u Parizu (jer ko ne bi?) i kako je voz, naravno, kasnio zbog preduzimljivih lopova prtljage koji operišu na relaciji Marseille–Nica, vaša Vogue reporterka se sa železničke stanice na otvaranje Kana sjurila šprintom vrednim petice na fizičkom koju nikad nije uspela da dobije. Iako sam se nadala da će moj prvi korak na Croisetteu biti nešto graciozniji, improvizovani maraton duž obale dao mi je pogled iza kulisa koji ne stane u konvencionalne fotografije ni izveštaje: paparazzi parkirani pred hotelima kao da čekaju leoparde na safariju, influenserke koje se ukrcavaju na ‘plati-po-satu’ jahte i hvataju savršeni kadar, haljine koje se u zadnji tren prepravljaju kod uličnih krojačica zbog vesti da su golotinja i voluminozne kreacije zabranjene u dvorani Lumière.
Povezano: Svi lookovi sa crvenog tepiha na filmskom festivalu u Kanu
Iako je počasnu Zlatnu palmu primio Robert De Niro, prava zvezda večeri bila je predsednica žirija Juliette Binoche sa svojom kapuljačom, koju mi je jedan pariski kostimograf prokomentarisao kao „nešto iz Dine, kad bi bio dobar film snimljen u Francuskoj“. Halle Berry je po afterpartyjima zaradila nadimak Beetlejuice zahvaljujući Jacquemusu koji ju je obukao u crno-bele vertikalne pruge, a tu i tamo se moglo čuti i imitiranje Tarantinovog notorno nespretnog otvaranja festivala.
Photo: Stephane Cardinale
Veče nije prošlo bez politike—Binoche je prozvala međunarodnu (i filmsku) zajednicu zbog pasivnosti prema Gazi, dok je De Niro, u sada već očekivanom retoričkom stilu, Donalda Trumpa nazvao ‘filistejcem’. Ime američkog predsednika na Marchéu, industry delu festivala, dramatično se šapuće nakon najave da će uvesti tarife na filmove snimljene van SAD-a, što za mnoge ovde ne predstavlja ideološku pretnju, već vrlo konkretan gubitak posla.
Sam film koji otvara gotovo je uvek veoma francuski proizvod, pa smo tako ove godine gledali Partir un Jour, romatični mjuzikl o ambicioznoj kuvarici koja se vraća u svoje rodno mesto kako bi spasila porodični restoran—gde, naravno, naleti na svoju prvu ljubav. Iako ni u kojem smislu nije revolucionarno remek-delo, soundtrack koji šarmantno spaja pop muziku i francuske šansone pokupio je solidan aplauz lokalne publike, za koju Kan već tradicionalno ostavi pokoju stotinu ulaznica.
Ludilo večeri do ujutru je zamijenila spokojna tišina. Peščanom plažom na kojoj su veče pre plesali britanski studenti sada je tutnjao bager, a jahte, na kojima se sinoć pregovaralo sa redarima kao na ulazu u Berghain, bile su besprekorno čiste—verovatno zahvaljujući simpatičnim filipinskim tetama u uniformama koje su sada pušile na klupi pokraj marine. Jedina konstanta ostaje paparazzi HQ, i dalje prepun i ukopan između hotela i ulaza u Palais de Festivals.
Program možda kreće u pola devet, ali Kan zapravo počinje u sedam ujutru kada svi akreditovani posetioci kreću u digitalni stampedo za rezervaciju ulaznica koje nestanu u sekundi. Posle toga svi se vraćaju na spavanje—osim nas, koji smo odlučili da iskoristimo mir jutra za kupanjac u moru. Iako me je temperatura vode uverila me da ću ostatak festivala provesti u bazenu na krovu kuće, plaža mi je ipak omogućila da načujem razgovor dve lokalne srednjoškolke koje planiraju kako da presretnu Toma Cruisea, zajedno sa svojim mamama.
Obožavatelji na premijeri Nemoguće misije. Photo: Stephane Cardinale
Kad je Cruise par sati kasnije zakoračio na crveni tepih, sa temom Nemoguće misije pratio ga je ceo orkestar premda se od vriske publike nije čulo gotovo ništa. Oprošten mu je čak i kardinalni greh selfieja na crvenom tepihu, koji je direktor festivala Thierry Fremaux pre nekoliko godina lično zabranio. AI-fokusirana radnja filma možda jeste na granici apsurda, ali reditelj Christopher McQuarrie i Cruise (sad već kao neformalni ko-reditelj) ponovo su izvukli ono najbolje iz franšize: lude vratolomije i generalni kul faktor Ethana Hunta. Press kolegama čije sam pretenciozne kritike čitala iduće jutro mogu samo da poručim: ćutite, bilo je prezabavno. Sedmominutna ovacija sugeriše da se i ostatak publike slaže.
Drugo veče prošlo je opuštenije: gosti su se raštrkali po barovima i bistroima koji tokom festivala rade praktički do zore. Tako je i vaša novinarka oko ponoći sela na konfitiranu patku, oko dva se izgubila u kanskim brdima jer nije zapisala adresu kuće, i jutros, naravno, prespavala rezervaciju ulaznica. Međutim, rečima Scarlett O’Hare: Tomorrow is another day. Sutra nam tako donosi druženja na jahtama, novi horor Arija Astera i rediteljski debi Kristen Stewart—a vikend još nije ni počeo.
Fotografije: Léo Krenzer za Taru Jović
VOGUE RECOMMENDS
