Kako su me Olimpijske igre naučile da smirim doživljaj

Dokaz da je onaj drevni moto “važno je učestvovati” koji je nekada inspirisao na zdrav sportski duh, postao više nego izlizana floskula, govore nam i upravo održane letnje Olimpijske igre u Parizu. Doduše, čini se da su oči celog sveta više nego ikada, ove godine bile uprte u grad svetlosti i Ajfelov toranj sa pet šarenih krugova, počev od samog otvaranja koji je podelio javnost, do gomile drugih neplaniranih događaja, skandala, propuštenih rekorda, rezultata, tumačenja stručnjaka i navijača, padova, lomova, suza, sreće koji nam svi zajedno zapravo po ko zna koji put samo govore o tome kakvi su ljudi kada se takmiče. Nije bitno koje ste boje, pola, pod kojom zastavom nastupate, koliko ste spremni, pošteni ili neustrašivi, bitno je samo da pobedite, da budete prvi i da na kraju stavite zlato među zube. Sve ostalo je poraz. Strašni poraz koji vas baca u očaj, jer ste svima demonstrirali da ne pripadate ligi najboljih.  Međutim, da li mi kao lenji posmatrači ili pak kao aktivni navijači, sedeći u rashlađenim domovima pod klima uređajima uz omiljeno piće i snack, zapravo mnogo više očekujemo od sportista nego što oni to očekuju i od sebe samih? Da li olako osuđujemo njihove propuste, greške, nesigurnosti, loš dan, jer nismo ni svesni koliko je bilo potrebno vremena i odricanja da se dođe do tih pet minuta koje određuju nečiji život? Da li smo mi kao neko ko uzdiže sportiste i svojata njihove uspehe kao svoje, spremni da ih zaboravimo i odbacimo, samo zato jer nisu ispunili naša očekivanja? Koliko je zapravo naš odnos prema savršenstvu izvitoperen samo onda kada se ne radi o nama, kada ne osećamo pritisak na sopstvenoj koži i mislimo da uspeh uglavnom pada sa neba?

Hicham El Guerrouj 2004. godine osvojio je zlatnu medalju u kategoriji 1.500 m i 5.000 metara. Photo: Getty Images

U profesionalnom sportu vreme je sastavni deo uspeha. Definiše parametre događaja, ali takođe diktira tok igre. Ponekad se preostalo vreme na satu može osećati kao čitava večnost. Setimo se samo meča Novaka Đokovića ili bilo koje napete utakmice u kome nam se činilo da stotinke presuđuju da li ćemo čupati kosu s glave ili ćemo skakati od sreće. Vreme je u sportu sve, najveća kazna, ali milost. Jednostavno rečeno, sve zavisi od vremena i ukoliko se desi da niste na pravom mestu u pravom trenutku, kao da sve nekako pada u vodu i vi prestaje da budete simbol nepobedivog bića. Sve je više dokaza koji sugerišu da ova energična, pojačana težnja ka postizanju najboljih rezultata može da izazove niz iscrpljujućih misli, emocija i ponašanja, koji nagrizaju psihološku uravnoteženost i kvalitet života sportista. Kada sportista pokaže nesposobnost da se opusti, preterano je zabrinut, što dovodi do kontinuiranih napada anksioznosti, što rezultira akumulacijom emocionalnog i fizičkog stresa. Verovatno se uporedo sa tim pojavljujui problemi sa spavanjem, poteškoće u koncentraciji na bilo šta osim na sport, razdražljivost i međuljudski konflikti. Sportisti koji poseduju ovaj negativni perfekcionizam doživljavaju konstantan strah od neuspeha, osećaj krivice kada dođe do manjih odstupanja u režimima treninga, pokazuju ekstremnu potrebu da kontrolišu rezultate, opsesivno vežbaju, osećaju se hronično nezadovoljno svojim dostignućima i u emocionalnom su nemiru jer bez obzira na to koliko su dobre performanse, moglo bi biti bolje u njihovom umu, tako da žive u stalnom stanju neuspeha. Sportisti koji su živeli u ovom perfekcionističkom začaranom krugu prijavljuju osećaj iscrpljenosti, fokusirajući se na negativno i pate od brojnih ponavljajućih manjih povreda. Uprkos postizanju visokih nivoa, oni su duboko nezadovoljni i ne mogu da uživaju u svojim dostignućima. 

Ova pojava se naziva samokritični perfekcionizam, od koga ne pate samo sportisti, već i sve više obični ljudi svuda oko nas.

Ključne komponente ove vrste iscrpljujućeg perfekcionizma su nesposobnost da se izvuče osećaj zadovoljstva iz bilo kakvog uspeha, konstantan osećaj neuspeha i neadekvatnosti, i preterana usredsređenost na izbegavanje grešaka. Iako rezultati atletskih performansi mogu izgledati sjajno, cena načina na koji su tamo stigli može dovesti do toga da postanu psihički oštećeni, jer drže do svoje iracionalne važnosti uspeha i neuspeha. Njihova samopoštovanje je vezana isključivo i samo na savršenstvo. A nikada ništa nije dovoljno dobro i mora uvek biti bolje. To se uglavnom ne dešava. Ni na teranu Olimpijskih igara, ali ni u životima ljudi. Upravo taj trend isforsiranosti i težnje da budemo neka vrsta nadljudi čini nas krhrkim, slabim, a realnost nas po difoltu demantuje u našoj uvernosti da ćemo svaku situaciju da pobedimo. S toga, treba biti svestan da se najbolji rezultati postižu onda kada o njima uopšte ne razmišljamo i da stvarno savršenstvo nigde ne postoji.

Nadia Comaneci ambasadorica je inicijative „Sport and more then sport“, psihološke podrške sporistima. Ova gimnastičarka oduvijek je vrlo vokalna oko svog i općenito mentalnog zdravlja sportaša. Photo: Getty Images

Ako je već tako, spustimo loptu, smirimo doživljaj, jer svi znamo da je put do svakog trona nepristupačan i da se do njega penju retke vrste ljudi, oni koji su spremni da podnesu žrtvu i rizikuju da neko možda stigne pre njih. Za nas ostale, i neke niže nadmorske visine su velike lične pobede koje sigurno zaslužuju medelju.