Zahvaljujući super jednostavnom triku, vreme na mobilnom telefonu smanjila sam za trećinu

Početkom ove godine pročitala sam knjigu koja mi je promenila život: Kako ne raditi ništa (How to Do Nothing) Jenny Odell. Prvi put je objavljena 2019., a nedugo zatim poklonila mi ju je prijateljica i koleginica (hvala ti, Emily Chan). Isprva sam se opirala da je otvorim jer sam pretpostavila da je reč o priručniku za samopomoć koji će mi reći da se isključim i preselim u kolibicu na selu, živim od zemlje i zurim u nebo radi zabave. Ali ne: Odellino delo zapravo je umetnička knjiga prerušena u priručnik za samopomoć. Ona je umetnica, spisateljica i akademkinja koja koristi primere iz savremene umetnosti kako bi nas podstakla da razmotrimo mehaniku ekonomije pažnje – kako nas ona drži zaokupljenima, zavisnima, anksioznima i nesposobnima da se u potpunosti fokusiramo na bilo šta pored naših uređaja.

To nije knjiga puna saveta i trikova, već ona koja nastoji da preoblikuje vaše razmišljanje i učiniti vas svesnijima digitalnih nadražaja koji se neprestano nadmeću za vašu pažnju – reklame koje jarko svetle u pokušaju da vam privuku pogled, aplikacije dizajnirane da vas nateraju na beskonačno skrolovanje i bombardovanje obaeštenjima koje vas teraju da ih sve prođete pre nego što možete da učinite bilo šta drugo.

Otkako sam je pročitala, postala sam mnogo svesnija načina na koji komuniciram sa svojim telefonom. Sasvim je u redu biti na njemu, ili na laptopu, kada zaista imate nešto da obavite, ali šta je sa trenucima kada nemate? Zašto samo besciljno plivam kroz struju sadržaja kada to ne moram da radim?

@kendalljenner

Tako sam shvatila da obožavam aplikaciju Letterboxd. Generalno je prilično tamna, nestimulativna i bez obaveštenja, što znači da mogu da uđem u nju, pogledam šta me zanima i lako opet izađem. Tako sam takođe preispitala svoj odnos sa aplikacijom Duolingo. Ovo potonje je aplikacija osmišljena da korisnike drži navučenima i podstiče ih da se vraćaju svakodnevno, sa naglaskom na neprekinute nizove (streaks) i lestvice (leaderboards), ali shvatila sam da jednostavno mogu da uđem u nju kada želim nešto da naučim, a zatim da odlučim da je odložim u drugim trenucima. Da, aplikacija me kažnjava što ne održavam svoj niz (često sam videla zelenu sovu, maskotu aplikacije, kako plače zbog moje nedoslednosti), ali to je moj mali, namerni čin otpora.

Što me dovodi do vremena provedenog pred ekranom. Moje je u proseku iznosilo oko dva i po sata dnevno, ali primetila sam da se osećam znatno bolje i srećnije kada je to vreme kraće. Potpuno isključivanje obaveštenja činilo mi se previše drastičnim – ponekad volim masovno da prelećem preko njih i da mentalno beležim kome treba odgovoriti – a „brutalno efikasan“ trik korišćenja crno-belog načina rada (koji sve na ekranu pretvara u sivo) delovao je neverovatno depresivno. Pokušala sam da odložim telefon ili da ga okrenem licem prema dole, ali onda bih se pitala hoću li zbog toga propustiti nešto važno. Rezultat? Ponovo bih ga uzela u ruke.

Ali sada sam pronašla (banalno jednostavnu) stvar koja mi odgovara: smanjivanje jačine svetla na ekranu na minimum kada ne koristim telefon. Dopustite da objasnim. Zvuči blesavo, ali to mi omogućuje da i dalje držim telefon pored sebe – kao neko neobično emocionalno sigurnosno ćebe – dok sam, recimo, na poslu, ali sada obaveštenja koje stižu više ne osvetljavaju moj ekran. Kad jesu, nesvesno bih se svaki put okrenula prema njima, ali sada ih jednostavno ne vidim. Zatim, kada zaista napravim pauzu, mogu namerno da pogledam telefon, malo pojačam jačinu svetla i pregledam sve što mi treba.

Jesam li radeći to ikad slučajno propustila poziv? Jesam, ali ja sam milenijalka koja retko sa kim razgovara telefonom, a praktički svi propušteni pozivi bili su spam pozivi od telekomunikacijskih ili energetskih kompanija. Jesam li ponekad propustila poruke? Jesam, ali onda bih ih videla, otprilike, sat vremena kasnije. Obično te stvari nisu kraj sveta. Takođe, ovde moram da priznam i određeni nivo privilegije – nemam, na primer, decu ili roditelje o kojima se brinem i kojima bih mogla hitno da budem potrebna, niti posao gde se stalno javljam na pozive koje zaista ne smem da propustim. Te stvari će možda doći u budućnosti, ali za sada, zaista mogu da odložim telefon. Ako ste i vi u poziciji da to možete, vredi pokušati.

Sada moje vreme pred ekranom obično iznosi u proseku sat i po dnevno, vreme koje se, za sada, čini sasvim u redu. Takođe, telefon uzimam sa više namere, a ne samo iz znatiželje. Ponekad ovaj trik dovodi do prilično smešnih susreta: nedavno me je Emily, ista ona koleginica koja je nesvesno podstakla ovu promenu u mom načinu života, videla kako zurim u nešto što je izgledalo kao prazan ekran telefona i pitala me jesam li dobro. (Sada ponekad zaboravim da pojačam jačinu svetla ako nešto brzo gledam.) Ali svejedno, zahvalna sam što su ona stalna naginjanja glave sa laptopa na ekran telefona, najčešće samo da bih videla neku nasumično prosleđenu poruku ili besmisleno obaveštenje, (uglavnom) stvar prošlosti. A i um mi je zbog toga mirniji.

Vogue.co.uk