Doterivanje za večeru nije samo zabavno – to je pitanje poštovanja

Trebao sam da stavim kravatu, gunđao je moj prijatelj, gledajući unaokolo po zaista predivnoj trpezariji. Smejali smo se. Zaista mislim da to nije važno, James. Ona gospođa tamo je bukvalno u helankama. Ali razmišljajući o restoranu nakon toga, nisam mogla a da ne osetim da je u pravu. Bio je to lep obrok (Michelinova zvezdica, kad već pitate) na divnom mestu (Chiswick) sa ljudima koji su verovatno mogli, budući da su bili u restoranu sa Michelinovom zvezdicom u Chiswicku, da priušte se doteraju za večeru. I dok je pola trpezarije bilo u košuljama i suknjama, ostali su bili u farmerkama i luksuznoj sportskoj odeći.

Godinama sam aplaudirala tome – gledala sam na to kao znak da jedenje napolju postaje sve ravnopravnije. Primamljivo je, kada pišete o proređenom svetu restorana, uperiti prstom u odraslog čoveka koji jede foie gras u džemperu i insistirati da je ovaj svet nekako „dostupan“. Međutim, bolje pogledajte i videćete da je džemper navedenog čoveka iz Patagonije (160 eura), dok njegova saputnica za večerom nosi helanke Lululemon (130 eura). Nije da nemaju ili ne mogu priuštiti kravate i haljine; odlučili su da se obuku za otmeni restoran kao da su na dvodnevnom pešačenju u – pa, Patagoniji. Naravno, postoje mnoga mesta gde je takva odeća prihvatljiva i čak poželjnija od doterivanja, iako je hrana dobra onoliko koliko i u “klasičnijim” objektima. Lokalni vinski barovi, pubovi koje vode kuvari, pijace hrane, svet je sada prepun visokokvalitetnih, ležernih restorana u kojima se čak i na odelima zasuču rukave i skidaji sakoe. Stavljanje sakoa ili štikli na sebe stvorilo bi osećaj samosvesti koji je osmišljen da pokopa ceo „koncept“ restorana. To je fundamentalni deo njihove magije.

Ali u restoranu gde brižno osoblje, elegantan nameštaj i platnene salvete stvaraju prefinjeniji ugođaj, pristojno je doterati se malo. To važi bez obzira na to da li je jelovnik 400 ili 40 evra po glavi. To je iskazivanje poštovanja za osoblje, koje je samo elegantno obučeno i koje će provesti svoje veče osiguravajući da vaše bude prijatno i bezbrižno. To je poštovanje za kuvare, koji su kuvali po ceo dan i provešće celo veče pripremajući jelovnik sa više senzorskih jela. I to je mnogo poštovanja za vaše kolege, od kojih su neki možda štedeli mesece za privilegiju da tamo mogu da jedu.

Jer za svaki par za koji je ovo jelo samo još jedna sreda uveče, postoji nekoliko onih koji slave godišnjicu braka ili drugu značajnu prekretnicu. Ako je restoran imalo dobar, postoje – kako mi je priznati ugostitelj Jeremy King jednom rekao – ljudi koji upravljaju celim životom unutar njegova četiri zida. Za većinu ljudi ovih dana jedenje u restoranima je luksuz. Doterivanje je deo toga – ili bi trebalo da bude. Ako ništa drugo,oblačenje u nešto lepo služi kao čin krojačkog razgraničenja između restorana i sopstvenog kuhinjskog stola.

Ali to je više od toga, za mene. To je znak zahvalnosti za činjenicu da to sebi mogu da priuštim, da imam zdravlje, (relativno) bogatstvo i vreme na raspolaganju. To je samo po sebi neverovatna, neverovatna sreća, čak i pre nego što u jednačinu ubacite krabu sa ukiseljenom jabukom i kavijarom. Iznad svega, to je jednostavno lepo. Pogotovo sada, kada često radimo od kuće, zabavno je presvući se u iščekivanju odlaska na večeru. Ne zalažem se za celu uniformu – kravatu i odelo, niti za štikle i elegantnu haljinu – osim ako to ne volite. Niko ne bi trebao da bude primoran da nosi nešto zbog čega se oseća fizički ili mentalno neprijatno. Ali ako je istina, kao što je Flaubert napisao, da se zadovoljstvo nalazi prvo u iščekivanju, a kasnije u sećanju, onda je doterivanje za večeru više nego pristojno. To je užitak.

vogue.co.uk