Kako smo se proveli na premijeri komada koji je Ameriku okrenuo naglavačke

Uvek se plašim da gledam američke komade u domaćem pozorištu. Ne znam zašto, tako je oduvek, ne umem da objasnim tačno, ali postoji ta izvesna, sasvim subjektivna i neosnovana zebnja, da čim neko od glumaca izgovori ili oslovi nekoga sa scene imenom John, Jack ili pak Josh, Joanna, Josephine ili pak Rachel, magija potpuno nestaje i moje poverenje pada u vodu.

Moguće da su za to krivi holivudski filmovi koje gledamo praktično otkad se rodimo, pa je teško verovati da se priče iz komada koji u sebi sadrže strana imena mogu odvijati na bilo kom drugom jeziku osim na engleskom.

Uprkos ovoj anomaliji koja je očigledno neizlečiva, s velikim uzbuđenjem sam očekivao premijeru komada Junaci doba krize, Willa Arberyja, koji je već nekoliko godina velika američka zvezda, dramski pisac, poznat kao jedan od scenarista jako uspešne serije Succession koja nam dolazi HBO kuhinje. Po prvi put u regionu, pozorište Atelje 212 nam predstavlja ovaj višestruko nagrađivan tekst, ovenčan najpre Obie nagradom, kao i nagradom njujorške kritike, da bi se na kraju našao i u samom finalu Pulicera, dok je čuveni magazin Time Out ovu dramu proglasio jednom od najboljih savremenih dela novije istorije.

Dakle, u pitanju je zaista važan dramski tekst, koji je nastao neposredno pred predsedničke izbore 2016. godine, kao reakcija na očekivanu pobedu Hillary Clinton. Međutim, nakon Trampove pobede, a prema rečima pisca stanje šoka kod pretežno progresivnog pozorišnog sveta dovelo je do odluke da napiše dramu koja je objavljena 2019. godine, kada je i prvi put izvedena na off-Brodway sceni. Sam naslov se direktno oslanja na žanr popularne istorije i knjigu iz 1996. godine The Fourth Turning: An American Prophecy, koja promatra američku istoriju kroz prizmu cikličnih obrazaca smene generacija. Tako ova drama preispituje da li su moguća prijateljstva između ljudi na različitim ideološkim pozicijama. Četvoro kolega sa studija proslavlja dolazak svoje bivše profesorke i mentorke na čelo koledža koji su završili. Okupljanje mladih konzervativaca prerasta u sukob politika, verovanja i uverenja koja oblikuju njihove živote nakon završetka školovanja.

Na primer, Teresa ​​radi u medijima koji promovišu desne struje i živi sa cimerkom glumicom. Cavin ima zadivljujući posao, ali van radnog vremena vodi isprazan život bindžujući serije i overdozira se pornografijom, Justin čita mnogo knjiga, radi na koledžu i brine o stanju u zemlji. Emily je ćerka novopečene dekanke i empetična je do te mere da se to malo graniči sa banalnošću, a Gina je novoizabrana dekanka i profesorka, majka koja sva svoja razočaranja i lična i politička, utapa u tonama alkoholnih jedinica. Svi oni zajedno čine oštroumni presek američkog pogubljenog društva bez adekvatnog koordinatnog sistema, koji se dave u masturbatorskim razgovorima koji ne vode nikuda, pokušavajući da dokažu da je nečiji stav ispravniji od ovog drugog.

Na taj način, likovi konzervativaca u tumačenju naših glumaca bivaju predstavljeni kao strastveni, (ne)artikulisani u dijalogu i sposobni da promišljaju na najrazlitičie teme od Aristotela, Hane Arent pa sve do Hajdegera… Istovremeno, oni su jednako podeljeni, polarizovani, kontradiktorni kao i bilo koja druga grupacija savremenog američkog društva. Rediteljka Andrea Pjević od starta priču gradi kamerno, nabijenu tenzijom, koristeći neke od arhetipa američkog filma, u kojima dijalozi sevaju kao meci sačmare. Likovi kao navijeni izbacuju frustracije vezane za sopstvene živote u kojima se prelama sunovrat celog sveta, ali i njihovog mikrokosmosa u kome su odrasli, koji je oblikovao takvima kakvi su danas. Svi su rasli u istoj bašti, ali kao da niko ne razmišlja isto. Ritam života koji žive stavlja ih u neprijatne situacije polemike razotrivajući njihove karaktere poput nekog bizarnog striptiza koji se pretvara u banalno, pijano baljezganje.

Priču o (ne)mogućnosti prijateljstva ljudi na različitim ideološkim pozicijama, s engleskog jezika prevela je Ivana Đurić Paunović, a ove živopisne junake igraju Isidora Minić, Ivan Mihailović, Slaven Došlo, Alisa Radaković i Luna Pilić. U autorskoj ekipi predstave su i dramaturškinja Ana Vujadinović, scenografkinja Milena Grošin, kostimografkinja Mina Purešić, koreografi Jakša Filipovac i Tamara Pjević, a muziku je komponovao LP Duo – Sonja Lončar i Andrija Pavlović.

Sasvim sigurno, ova premijera kojom je pozorište Atelje 212 proslavilo 68. rođendan, donosi nam predstavu koja je zahtevna u svakom smislu – i za one koji je igraju, a bogami i za one koji će je gledati. Možda i trenutak nakon novijih američkih izbora u kojima je sasvim šokantno ponovo pobedio Donald Tramp možda i ne ide na ruku ovoj predstavi i na neki način joj dodaje još jedan neočekivan sloj ništavila s kojim se izađe iz sale.

Međutim, ono što mene mnogo više brine od ništavila je to što puška koja se pojavljuje na samom početku predstave, tačnije snajper, i koja po svim pozorišnim pravilima treba snažno da opali na kraju, biva skrajnuta kao neupotreljibljivi rikvizit, ukazujući na potpuni izostanak katarze nakon toliko reči. Da li je ovo bio pucanj u prazno ili smo mi zaista počeli da živimo u vremenu u kome više nema olakšanja, s obzirom da niko više ne oseća ništa?

Photo: Boško Đorđević