Proveli smo dan sa bendom Joker Out sa kojim smo pričali o svemu (pa i novom albumu)

Petak, kasno ujutro, koleginica Tesa i ja našle smo se na dogovorenom mestu, usred industrijske zone. Sa jedne strane bio je parking, sa druge industrijske hale i poslovne zgrade, samoposlužna perionica, mali lokal… I plava metalna vrata. Iza njih se skrivao šarmantan, prijatan muzički studio benda  Joker Out, prepun instrumenata, knjiga i karaktera. Kad smo ušle, ljubazan glas nas je pozdravio odozgo, a kad smo podigle pogled, na galeriji smo ugledale nasmejanog Juru Mačka, bubnjara grupe.

Popele smo se stepenicama do platforme sa ogradom, koja je očito bila produkcijski chill kutak ovog studija. Tamo su bila dva kauča, drveni sto u bidermajer stilu, koji je zasigurno nekada krasio neku građansku dnevnu sobu iz 80-ih, a sa druge strane sto sa kompjuterom, impozantnim ekranom i malim mikserom. Oduševljeni atmosferom i izgledom studija, saznali smo od Jure da stojimo u bivšoj garaži i da, osim muzičkog talenta, poseduje i stolarsku veštinu – jer je drveni enterijer u studiju zapravo njegovih ruku delo.

Bilo da ste iz ovih krajeva ili ne, medijska pažnja koju Joker Out izaziva od nastupa na Eurosongu teško da se mogla zaobići. Od 2016. godine, kada su osnovali bend kao tinejdžeri, osvojili su nekoliko nagrada Zlata piščal u kategorijama Izvođač i Mladi talent i bili su nominovani za MAC nagradu za najbolji regionalni ex-yu rock bend. Njihov hit Carpe Diem na Spotifyju broji više od impresivnih 23 miliona preslušavanja i treća je najpopularnija eurovizijska pesma. Sećam se kad su prošlog leta nastupali u mom mestu, samo nekoliko stotina metara od moje kuće, pa sam mogla da ih slušam sa čašom vina na terasi. Iako nisam stajala ispred pozornice, osećala sam zaraznu energiju koju su širili, a pevanje i uzvici publike činili su se još glasnijima i ispunjeni euforijom.

Dok sam se pripremala za intervju, saznala sam da su Joker Out popularni i izvan granica naše regije – na koncertima u inostranstvu publika sa njima peva pesme na slovenačkom jeziku. Osim toga, otkrila sam da je na dan našeg intervjua predviđeno i objavljivanje njihovog novog videospota za pesmu Bluza. „Da, tačno,“ potvrdio mi je Jure „pričekajmo ostale, pa ćemo ga zajedno pogledati.“ Ubrzo su stigli i ostali članovi benda, neki vidno raščupani i neispavani, jer je montaža videa trajala do kasno u noć. Do trenutka kad smo svi sa nestrpljenjem gledali u monitor, čekajući prikaz novog spota, on je već prikupio 6.000 pregleda u samo nekoliko sati, dok je pesma Bluza, od objave na streaming servisima, već dostigla više od pola miliona reprodukcija. Bluza je jedan od singlova sa novog albuma Souvenir pop, koji izlazi danas i predstavlja svojevrsni muzički dnevnik proteklih godinu i po dana u njihovom životu, od nastupa na Eurosongu nadalje.

„Inspiracija za album bile su dogodovštine sa turneje, ljubavne priče, čak i svetske geopolitičke teme“, smeje se Bojan. „Sve refleksije i promišljanja koja su nam se dogodila u proteklih godinu i po.“ Za novi album kažu da se razlikuje od prethodnih prvenstveno po tome što je zvučno znatno raznolikiji i bogatiji instrumentima.

„Osim onih uobičajenih klišea – ceo album je zreliji, razvili smo zvuk i slično – kod ovog albuma nismo se strogo držali svakog svog instrumenta, nego smo više eksperimentisali i istraživali sa različitim instrumentima“, opisuje nam Kris Guštin, gitarista grupe. Na ovom albumu su prvi put otprilike polovinu pesama snimili sa Janom na klavijaturama. „A i tekstovi su ovoga puta mračniji, tmurniji nego na Demonima, tako da smo i tu otišli korak dalje.“ Bojan dodaje da su na ovom albumu prvi put snimili pesme napisane na tri jezika – slovenačkom, engleskom i srpskom.

Photo: Vita Orehek

Pitali smo ga može li da izdvoji neke prednosti ili razlike u pisanju pesama na različitim jezicima, a on nam kaže da jezik pesme često diktira sama inspiracija. „Priča već dolazi sa svojim jezikom i ne volim da menjam pesme samo zato što bi trebale da budu na nekom drugom jeziku. Ne želim da prilaođavam ili narušavam priču onakvu kakva jeste.“ Takođe je otkrio da se na različitim jezicima drukčije postavlja prema sebi. Na primer, na srpskom jeziku, kaže, može da bude najiskreniji kad piše o ljubavi, dok mu je, za pesmu Everybody is Waiting na engleskom, lakše da bude otvoren i iskren prema sebi o neugodnim osećajima. Sa druge strane, na slovenačkom mu je najprirodnije da govori o svetskim i političkim temama.

Sam proces stvaranja albuma opisao nam je basista Nace Jordan: „Album je zapravo počeo sa eurovizijskom pesmom Carpe Diem, a nakon Eurovizije i turneje preselili smo se u januaru ove godine na dva meseca u London, tražeći novu inspiraciju za budući album. Nakon završetka turneje, proveli smo šest nedelja u dva studija i završili album sa našim producentom Žarkom Pakom.“ Kris se, na primer, najviše raduje izvođenju osme pesme sa albuma Mesto duhova, jer pesma sadrži mnogo nepredvidivih trenutaka. „Jedva čekam da je čujem i izvodim uživo na sceni i vidim reakcije publike koja će to videti prvi put“, kaže. „Wow. Nisam ni razmišljao o tome“, komentariše Bojan. „Ja jesam“ , u isti glas odgovaraju Nace i Kris. Pitali smo ih šta tačno misle. „Pesma je zapravo svojevrsna psihoza, gde lirski subjekt skače iz veoma agresivnog i melanholičnog stanja u pompeznu, gotovo post mortem atmosferu“, objašnjava Kris. „Deluje gotovo kao neka pogrebna pesma koja stalno skače između strofe i refrena, pri čemu se menja zvučna slika, tempo, atmosfera, zapravo ceo stav pesme.“

„Ne samo da je zabavna za sviranje, već će biti i izazov za uvežbati.“ Na pitanje koja im je pesma zadala najviše problema, svi su se jednoglasno složili: Šta bih ja. „To je pesma koja zahteva precizno uklapanje svih elemenata, inače pesma jednostavno ne funkcioniše“, objašnjava Bojan. „Nikako nismo mogli da pronađemo tu formulu kako sve elemente pravilno posložiti i dugo smo tražili rešenje.“ „Snimali smo više od 130 puta“, dopunjuje ga Nace. „Još uvek nismo sigurni da li je slow ili dance“, dodaje Kris, a momci se pritom nasmeju u znak slaganja. „Obično nam je dovoljan jedan ili dva pokušaja – taman“, zaključuje Bojan

Photo: Vita Orehek

Na pitanje o tome kako su se kao umetnici razvijali i menjali kroz vreme, Bojan se nasmeši i u trenu preda mikrofon Janu Petehu: „Možeš ti da počneš, klavijaturisto.“ Jan, gitarista benda, nastavi i objasni nam kako su se, tokom snimanja jedne od pesama sa albuma Everybody is Waiting, našli u zastoju sa aranžmanom, nesigurni u kojem bi pravcu trebalo da nastave. No, zahvaljujući Žarkovom rešenju, sve je došlo na svoje mesto. Jure je improvizovao na bubnjevima na stihu What a wonderful life, a Jan ga je dopunio svirajući električne klavijature. „Priključili smo Rhodes klavijaturu na pojačalo i od tada, zapravo, sviram i klavijature i sintisajzere u našim pesmama“, zaključuje Jan. „Nemoj biti tako skroman“, nadovezuje se Bojan i nastavlja: „Zapravo se potpuno slučajno otkrilo da je Jan izuzetno talentovan i na klavijaturama, što nas je sve oduševilo. Čak je i naš producent Žare, što se ne dešava često, bio impresioniran Janovim pristupom sviranju na električnim klavijaturama. Pokazalo se da je Jan sjajan instrumentalista.“

Da mogu da biraju, sa kim bi imali svoju dream-collab muzičku saradnju, sa bilo kojim muzičarom, živim ili mrtvim, iz regiona ili šire, Jure bi izabrao Dire Straits. Momci međusobno razmene poglede i dogovore se da će zajednički odabrati jedan bend. Na Nacetovo „tri, četiri, sad“, uglas kažu „Buč Kesidi“. „Bilo bi super kada bismo mogli da sarađujemo sa njima“, dodaje Kris. I moram priznati da se slažem – to bi sigurno bila saradnja regiona.

Budući da smo saznali sve o njihovim planovima za budućnost, zanimalo nas je čega se sećaju iz prošlosti. Na primer, sećanja na najluđe koncerte koji će im zauvek ostati u pamćenju. Jure se priseća nastupa na Beer festu u Beogradu. Pre toga su već posetili Srbiju, „ali ovo je bilo prvi put nakon nastupa na Eurosongu. Još pre nego što smo izašli na pozornicu, iza nas smo čuli skandiranje publike ‘Joker Out’. Nisam mogao da verujem šta se dešava. Mislim da je to bio jedan od boljih koncerata.“ Jan nastavlja i ističe Ruisrock festival u Finskoj i Summer Well festival u Rumuniji. „Na oba nas je, takođe, glasnim skandiranjem dočekala publika od otprilike 8 hiljada ljudi“, priča nam dok ostali članovi benda klimaju glavama u znak potvrde. Kris dodaje i nastup na Exit festivalu u Novom Sadu i priseća se osećaja dok je gledao snimke tog koncerta: „Posebno je čudan osećaj kada vidiš to beskonačno more ljudi, čega nisi ni svestan dok si na pozornici.“ „Da.“ slaže se Jure, „Neki te koncerti zaista ‘izuju iz cipela’. Taj je bio jedan od tih.“ Bojan se priseća još jednog: „Meni je bilo ludo na Wkrwglci u Sežani.“ Ostali mu se smejući pridružuju. Počinju da nabrajaju sa kim su sve nastupali te večeri. „Mrfy, VAZZ live, Jet Black Diamonds… bilo je tu nekoliko slovenačkih izvođača sa kojima smo se opet susreli i publika je bila stvarno topla“, priseća se Bojan. „Imao sam osećaj kao da sam na nekoj od onih nostalgičnih studentskih zabava iz 80-ih, o kojima su nam pričali naši roditelji.“

Photo: Vita Orehek

Napokon smo došle do teme obožavatelja, a čim smo spomenule mogu li sa nama da podele neku zanimljivu ili ludu priču vezanu za fanove, momci su se zamišljeno utišali. „Uvek nas to pitaju, a još uvek nemamo pravi odgovor“, primećuje Kris, što izaziva smeh ostalih. Saznajemo da ih fanovi uvek dočekaju na aerodromu u Finskoj, gde imaju prilično veliku bazu obožavatelja, i koliko im to znači. Potom, potpuno ležerno, spomenu voodoo lutke koje su dobili na poklon. Tesa i ja smo se samo pogledale, morale smo da saznamo više. „Izrađene su lutke svih članova benda u našim eurovizijskim outfitima. Zapravo smo ih dobili čak dva puta, ali samo su prvi put bile predstavljene kao voodoo lutke“, kroz smeh objašnjava Kris. Neki članovi benda i dalje čuvaju svoje lutke kod kuće na sigurnom, dok Kris, na primer, ni ne zna gde je njegova.

Dok nam pričaju o dogodovštinama sa koncerata, poput one gde su Bojanu ukrali jaknu ili gde su usred šume imali backstage označen samo trakom oko drveća, Tesa i ja se pitamo postoji li uopšte nešto što fanovi još ne znaju o bendu. Opet nastane tišina, i gotovo ih vidim kako sa ozbiljnim izrazima lica pretražuju uspomene. Onda se sete – ne vole da snimaju videospotove.

Naime, uvek se slučajno dogodi da snimaju videospotove zimi, i to u prostorima bez grejanja. Ili, recimo, činjenica da Kris ima talenat za pronalaženje trash muzike, ili kako ga Bojan zove – „najbolji muzički urednik za krš muziku“. Sigurno čak ni najverniji fanovi ne znaju da, kad bi sada birali ime, definitivno ne bi bilo Joker Out. Nekim članovima benda ime uopšte nije drago, a Kris dodaje da ga smiruje to što se i njegovom ocu ne sviđa ime njegove grupe, pa se gotovo međusobno teše nabrajanjem bendova za koje znaju da imaju sličnu priču sa imenom. Kad smo već došli do samog imena benda, zanimalo nas je kako je nastalo ime Joker Out. Kris započinje priču i objašnjava da je sve krenulo unutar group chata gde su se svi zapravo i upoznali, i naravno, u jednom trenutku, kao i svaki bend, bilo im je potrebno ime. Neko je predložio reč „Joker“. S obzirom na to da ta reč nije bila dovoljna, dodali su još i „Out“. Predlog je dobio tri lajka i ime je ostalo. Bojan nastavlja: „Sećam se da smo tada razmišljali – ako Ota Roš na Pop Inu izgovori naše ime i ako bude dobro zvučalo, onda je to pravo ime.“

Photo: Vita Orehek

Kroz pričanje i evociranje uspomena, vratili smo se daleko unazad, u vreme pre nego što je Joker Out nastao. Bojan je već sa jedanaest godina bio u svom prvom muzičkom sastavu pod nazivom No Name, koji je trajao svega nekoliko nedelja i svirao samo jednu pesmu, Tears in Heaven. Nakon toga bio je u bendu Apokalipsa, koji se raspao kada je, kako kaže, „ukrao“ Jana i Naceta iz drugih bendova, i tako je nastao Joker Out. Kada bi morali da izdvoje svoj najdraži ili najvažniji trenutak u celoj karijeri, Jan bira njihov prvi koncert u Cvetličarni, jer mu se činilo da je tada prvi put osetio prekretnicu u prepoznatljivosti benda. Bio je to njihov prvi veliki solo koncert, i to dva uzastopna, oba rasprodana. „Čak i da sada sviramo u Madison Square Gardenu, ne znam bi li to bio toliko velik iskorak kao tada. Mislim da takav adrenalin više nikada neću doživeti.“ Nace ističe da je za njega pjelomni trenutak bio koncert u Dublinu, kad su prvi put nastupali u inostranstvu i publika je pevala tekstove zajedno sa njima. Jure pak kaže da nikada neće zaboraviti trenutak ulaska u finale na Euroviziji, kad su svi zajedno sedeli na kauču i nervozno čekali rezultat. Ostalo je samo još jedno slobodno mesto, kada su ih proglasili finalistima i na ekranu se pojavilo ime Joker Out.

Kris sažima da bi teško mogao izdvojiti samo jedan trenutak, jer je cela 2023. godina, uz iskustvo Eurovizije i evropske turneje, bila najbolja godina njegova života. Bojan se nadovezuje na Janove reči i kaže da je za njega takođe prekretnica bio taj koncert u Cvetličarni: „Nikada nisam osetio toliko iskrenu i čistu sreću kao nakon tog koncerta, kada sam barem 45 minuta neprestano plakao. Jednostavno sam se slomio pod težinom svih emocija; svi ljudi koje najviše volim bili su uz mene i tada sam se, možda prvi i poslednji put, osećao kao da mi se upravo dogodila najbolja stvar u životu. Tada sam takođe najavio koncert u Stožicama, što se zaista i ostvarilo.“

Photo: Vita Orehek

Ne mogu, a da ne pokušam da zamislim kakvi su bili pre gotovo deset godina kada su osnovali bend, razmišljajući o tome šta žele da sviraju i koje će poruke preneti njihovi tekstovi. Kad god imam priliku da. gledam mlade ljude pune entuzijazma, koji zaista vole ono što rade, u sebi navijam za njih. A to je još snažnije kad vidim koliko su uspeli. Nema sumnje da su Joker Out prošli dugačak, a ko zna, možda i vrlo težak put do mesta na kojem su danas. Trenutno su najpopularniji slovenački muzički bend, uz čije pesme pevaju obožavatelji širom Evrope, objavljujući covere njihovih hitova ili interpretacije njihovih pesama na sopstvenom jeziku na TikToku. Ako je nešto ostalo od onih tinejdžera, onda je to pozitivna energija među njima, međusobne šale, zarazan smeh i iskreno prijateljstvo.

Takođe, zadržali su i onu skromnost koja se oseti dok govore o svojim uspesima i prekretnicama u karijeri i poštovanje koje gaje jedni prema drugima i prema svom radu. Istovremeno, ne mogu a da ne zamišljam gde će ih sve još njihova muzička putanja odvesti. Svojom muzikom i vizualnom prisutnošću nesumnjivo su glasnici svoje generacije, i osećaj da su pred njima velike prekretnice, uspesi i poduhvati gotovo je opipljiv. Stoga, momcima mogu samo da čestitam na svim postignućima i novom albumu i da im poželim jedno veliko – Carpe diem!

Photo: Vita Orehek