Zašto je važno da naučimo da prepoznamo i kanališemo bes - Jennifer Cox za Vogue Adria

Jednom sam pročitala studiju koja tvrdi da ljudima treba znatno više vremena da identifikuju ženska lica sa izrazom besa, kao da je ta emocija zalutala iz svog prirodnog staništa i pronašla put do njihovih crta lica. Ne znam da li bi mene iko identifikovao s nekim drugim izrazom, pomislila sam. Elem, decenijama starije istraživanje, od strane psihologa Dimberga i Lundquista, pokazalo je da kada je žensko lice besno, taj izraz ocenjuje se više neprijateljski u odnosu na muški, kao da kršenje društvenih očekivanja čini da ovaj bes izgleda ekstremnije, povisujući njegov intenzitet iznad granice koja se može tolerisati. Kada se nađem sa Jennifer Cox, psihoterapeutkinjom i autorkom Women Are Angry, proglašenom za self-care knjigu 2024. godine, kažem joj da sam to nebrojano puta čula za sebe: da sam, u najmanju ruku, besna. Nikada nisam umela da oćutim, prećutim, zaćutim, niti da u nepravdi, gluposti ili nepočinstvu, budem letargična. Hodala sam čvrsto stisnutih pesnica, kao da iza ćoška uvek vreba neka nova borba, dok vremenom nisam pronašla pravu, zdravorazumsku ravnotežu (da se razumemo, nije mi u prilog išla ni nimalo pitoma fizionomija lica).

Ono što ovde treba normalizovati zapravo nije ispoljavanje besa, već otvoreno priznanje i raščlanjivanje istog, kako bismo mogli da se fokusiramo na rešavanje onoga što ga uzrokuje. U svemu tome, usađeni stereotipi koje imamo o „besnim ženama“ ostaju neprihvatljivi. Koliko puta ste čuli da ona stroga profesorka – verovatno nema decu, ljuta koleginica – partnera. Devojčica može da plače, ali vikanje nije ženstveno. Ako si se naljutila – nisi razumela šalu. Ako si viknula – gubiš kontrolu. Patrijarhalno društvo ogrizlo je u ovakvim konstrukcijama, koje, kao i mnoge druge, nemaju pandan u muškom obliku. O čemu se tu radi i kako se protiv toga bori, pitam Jennifer odmah na početku našeg razgovora uoči Forbes Adria konferencije. Ono što se zapravo dešava jeste da se naš bes potiskuje i umanjuje na sve moguće ponižavajuće načine. Čak i kada osećamo kako nas bes preplavljuje, primorane smo da osećamo sram zbog njega. Patrijarhat ima čitav niz alata da osigura da se to dogodi. Isticanje našeg single statusa je ključna tehnika da nas drže u tišini. Isto važi i za pogrdni naziv „žene koje vole mačke“ – ili sugestiju da je naš bes proizvod hormona jer očigledno smo „emotivnije“ od muškaraca – kakva šala. Borba protiv ovih stereotipa iscrpljuje, jer u suštini upadamo u sve zamke koje su nam postavili. Umesto toga, ključno je da sebi obezbedimo da ne nosimo potisnut bes u telu i umu, odakle bi mogao da nam nanese veliku štetu. Jer ako ga ne izbavimo iz tela, oni su nas pobedili, gotovo je s nama.

Courtesy of Jennifer Cox

Činjenica je da situacija u svetu dodatno otežava. Masovni protesti, tragedije, ratovi, sve veće ugrožavanje osnovnih ženskih prava, postali smo hronično kivni zbog političkih i društvenih nepravdi, a institucije samo rasplamsavaju taj osećaj. Jennifer je započela pisanje nakon ubistva Sare Everard u Londonu, od strane policije, a od tada, svet je zaokrenuo još većom stranputicom. Ovih dana u Srbiji se vodi rasprava o tome kako zakonski razlikovati „lakši“ od „težeg“ oblika silovanja. U Hrvatskoj se zalaže za zabranu abortusa. Negde drugde žene se i dalje smrtno kažnjavaju. Čovečanstvo nedvosmisleno ide unazad. Kako disati, ostati trezven u tim borbama, a potpuno ne izgubiti sebe i radost u sebi? Ovo je odlično pitanje, i postavljam ga sebi skoro svaki dan. Moramo da se borimo kada su naš svet, naši izbori i naša sloboda ugroženi. Ali kako to učiniti na način koji nam omogućava da živimo ispunjenije i zdravije?

Dawn Laguens, potpredsednica Planned Parenthood u Americi, jednom mi je rekla da žene treba da budu „radosne ratnice“. Trudim se da živim po tom savetu, jer mislim da sažima vrednosti koje i ja smatram svetim. Ne prestajemo da se borimo, ali u svetu koji se gotovo raspada od mržnje, činimo to sa ljubavlju.

Photo: Hans

Knjiga Women Are Angry zasnovana je na studijama slučaja, anonimnim ispovestima pacijentkinja koje je Jennifer lečila, podeljena po životnim fazama, od detinjstva do starosti. Ona sabira sva ona iskustva koja tokom života mogu da nam izazovu bes: od nerešenih osećanja zbog pobačaja i gubitaka, iscrpljujućeg majčinstva, osećaja omalovažavanja na poslu, partnera koji ne doprinosi, seksualnog uznemiravanja i nasilja. Ključna tvrdnja je da je naš bes opravdan, ali ako se ne kanališe, možemo postati izuzetno destruktivne, kako po druge, tako i po same sebe. Naime, potisnuta ljutnja uzrok je najvećeg broja oboljenja kod žena – migrena, anksioznosti, depresije, autoimunih, pa i najtežih bolesti.

Mnoge pacijentkinje sa kojima radim u početku ulaze u konsultacije sa simptomima koje, na prvi pogled, nemaju veze sa besom. Ali morate se zapitati zašto, odakle to dolazi. Opsednuta sam uzrokom, oduvek sam bila. Ne dajte mi samo dijagnozu, recite mi odakle potiče ta dijagnoza. Provodim život pitajući žene zašto, i ovo sam otkrila: ispod površine spoljašnjeg prikaza neke situacije često se krije duboko, neiskorišćeno osećanje. Osećanje koje deluje zabranjeno. Ako, umesto toga, pružimo telu i umu dozvolu za potpuno izražavanje – često koristeći jezik koji ranije nismo smele – efekat na te fizičke ili psihološke simptome može biti zapanjujući.

Photo: Eliano Davide

A kako da dođemo do tog uzroka u sebi – pitam je vrlo jednostavno. Moramo se vratiti u najranije detinjstvo kada smo, za razliku od naše braće, kao devojčice morale da budemo dobre, ljubazne, pažljive, nežne, brižne. Ta težnja ka brizi se zatim temeljno eksploatiše i prisvaja dok rastemo. Mi smo „umirujući faktor“, „odgovorne“, „razumne“. Ne postoji rečnik za bes dok odrastamo, a dečaci se ohrabruju da izbace sve iz sebe. Na nama je da umemo da kažemo pravu stvar u pravo vreme, smirimo svaku situaciju. Slušam je i sećam se kako sam od malena bila sve to što navodi, „spasiteljka“ porodice koja se urušava, dosledno uzorna i po pe esu, sa svim poželjnim ulogama za jednu devojčicu – od balerine do učenice generacije, uvek u senci problematičnog brata. Bes mi je bio dozvoljen, ali niko ga nije čuo. Ovo se nastavlja i u odraslom životu, kada postajemo emocionalni rešavaoci problema, diplomate i one koje umeju sve da poprave. U suštini, sunđeri za osećanja za koja niko drugi ne želi da preuzme odgovornost. Posle svega toga, nije ni čudo što ste ljuti. Ali taj bes je destruktivan. Za nas same. On sedi u našem telu kao neiskorišćeni adrenalin i kortizol, odakle pravi haos u našoj fiziologiji. Moramo to preokrenuti i usmeriti ovu energiju nakupljenu tokom života u nešto konstruktivno po nas.

Courtesy of Jennifer Cox

Nedavno sam sa vrlo inspirativnim ženama, uglavnom liderkama u svojim industrijama, sedela na večeri gde smo se dotakle teme kako smo neretko strah u poslu maskirale besom. Strah da nismo dovoljno dobre, da smo napadnute, da bismo mogle nešto da izgubimo. Jennifer mi kaže da je to i više nego česta pojava, zbog čega je dodatno važno da otkrijemo odakle potiče naš bes i budemo iskrene prema sebi. Ovo je zapravo savršena najava za sledeću knjigu na kojoj radim. Women Are Angry se bavila „fight“ stranom nervnog sistema, a naredna će biti usmerena na „flight“ stranu. Ona nas onesposobljava na svaki mogući način. To je druga strana medalje, ali su obe međusobno isprepletene u psihofiziološkoj dvostrukoj spirali.

Način na koji oslobađamo emocije može biti presudan. U svojoj knjizi predlaže najrazličitije fizičke strategije, od vrištanja pod vodom do udaranja u vreću. Većina žena, bez obzira na kulturnu pozadinu, ima poteškoće da se poveže sa osećanjima besa. Način na koji se te poteškoće izražavaju se razlikuju u zavisnosti od odgoja ili životnih iskustava. Ali generalno možete predvideti da neće biti lako ni jednoj ženi da se odmah poveže sa svojim besom. Zato dozvoljavam svakoj pacijentkinji da sama odredi svoju strategiju ili pristup koji smatra najprikladnijim. Za neke žene, to može biti da vrište u kolima sa zatvorenim prozorima, umesto da podlegnu napadu panike koji ih obično obuzme. Za druge, novi fizički treninzi, ili prilagođavanje starih s većim intenzitetom. Međutim, za sve njih, već to što mogu prvi put otvoreno da razgovaraju o stvarima koje ih besne, najmoćnija je stvar.

Courtesy of Jennifer Cox

Za kraj, postavljam joj gotovo afirmativno pitanje, kako bih dobila potvrdu onoga što želim da čujem. Može li ženski bes, kada se prepozna i izrazi, postati oblik kolektivne moći, a ne samo otpora? Čvrsto verujem da moj rad sa Women Are Mad podkastom predstavlja odličan primer žena koje se udružuju sa zajedničkim ciljem: da se međusobno podupiru i udruže svoje glasove u pozivu za bolju budućnost. Moj san da žene postanu sigurnije u prepoznavanju i izražavanju svog besa zaista se ostvaruje: svakodnevno primam poruke od žena širom sveta koje to uspevaju. Kada svaka od tih žena podeli svoja osećanja sa drugim ženama u svom okruženju, globalni pokret zaista počinje da se formira. Ovo je samo početak nekog boljeg sutra.