Jelena Djokovic i Gordon Neufeld o vraćanju sebi i porodici u ubrzanom vremenu sadašnjice

Većina ljudi bi se složila oko toga da je zajednički cilj društva društvo koje brine – ono u kome uvažavamo jedni druge, imamo razumevanja, ne povređujemo, nismo grubi. Briga je ključna za stvaranje i održavanje ličnih i društvenih veza koje zauzvrat omogućavaju funkcionisanje. Potrebna je za podizanje dece, zaštitu ugroženih ljudi i podršku starijima. Održava veze između prijatelja, porodice i zajednice. Održava ljude zdravim, obrazovanim, povezanim. Briga je osnova svakodnevnog života, a istovremeno i jedna od najtežih lekcija koje treba da savladamo. Komplikovana, podložna greškama iz najbolje namere i kolektivno moramo još mnogo toga da naučimo, provežbamo, a nekada i pogrešimo.

Suosnivačica i globalna direktorka Fondacije Novak Djokovic, Jelena Djokovic, prepoznala je mogućnost ostvarivanja tog cilja i doprinosa dugoročnom boljitku čitavoj zajednici, ne samo deci, ulaganjem u rani razvoj. Povodom serije razgovora sa doktorom Gordonom Neufeldom, liderom u oblasti razvojne psihologije, koji će se održati u oktobru širom regiona, Jelena i Gordon razgovarali su o konceptu kaskadne brige, vraćanju sebi i porodici u ubrzanom vremenu sadašnjice i zašto je samodovoljnost neodrživ koncept. 

Gordon Neufeld: Drago mi je što te vidim i čestitam!

Jelena Djokovic: Vidim da ste počeli više da pratite tenis? (smeh)

Gordon Neufeld: Pratio sam Olimpijske igre i bio sam apsolutno oduševljen ishodom i načinom na koji su se stvari odvijale. Pomislio sam: „Bože, Jelena, sigurno je bilo potrebno mnogo truda da se isprati ovakvo postignuće.”

Jelena Djokovic: Novak obavlja najveći deo posla, to je sigurno, ali se međusobno podržavamo i bilo je neverovatno prisustvovati ovoj pobedi, nakon toliko godina pokušaja i prepreka.

Gordon Neufeld: Bilo je interesantno videti te tamo na stadionu sada kada te poznajem. Videti da si zaista prava javna ličnost.

Jelena Djokovic: Da, drugačije je kada poznaješ ljude, zar ne? Dakle, pripremate se za odmor? Putujete u Francusku?

Gordon Neufeld: Da, u Provansu, i većina moje porodice će nam se pridružiti.

Jelena Djokovic: Nekim ljudima to možda ne zvuči kao odmor (smeh). Recite mi kako izlazite na kraj sa tako velikom porodicom na okupu, a da uspete zapravo da se odmorite?

Gordon Neufeld: Petoro dece, sedmoro unuka, svi njihovi partneri, komplikovano je. Ali to je srž onoga što cela porodica predstavlja, zar ne? Kada shvatiš da to nikada zaista ne prestaje, to je zamišljeno kao kaskadna briga. Moja uloga je da brinem o svojoj deci kako bi ona mogla da brinu o svojoj. Ako sačuvam jednostavnost svoje misije i zapamtim da je to ono što je najvažnije, postaje vrlo ispunjavajuće a to je ono što mnogi ljudi ne shvataju. Naravno, rad i trud se podrazumevaju. Uvek moramo raditi na stvarima koje nam znače, ali ispunjenje koje osećamo i koje možemo osetiti je fenomenalno. Kada govorim o tome, pitam se: kako se ti odmaraš i puniš energiju kada stvari postanu teške, a stvari mogu biti teške? Sigurno ima puno stvari sa kojima se treba izboriti?

Jelena Djokovic: Pa, zapravo imam mnogo besplatnih zagrljaja ovde u porodici (Novak se pojavljuje na ekranu).

Novak Djokovic: Zdravo!

Gordon Neufeld: Drago mi je da te vidim i čestitam. Divim ti se ne kao teniseru već kao osobi. Bio sam vrlo nervozan dok sam te posmatrao jer nisam navikao da gledam tenis i nisam navikao da vidim karakter i postignuće zajedno. U tvom slučaju, to je bilo tako i pomislio sam: „Kakvo priznanje za tebe i kakvo priznanje za vaš odnos!” Bio sam veoma zadovoljan i ponosan na oboje.

Novak Djokovic: To je baš lepo čuti. Bio je to zaista prelep trenutak. Mogućnost da to podelim sa Jelenom i našom decom je neprocenjiva. Oduvek sam sanjao da će deca biti dovoljno velika da mogu da razumeju šta se dešava.

Gordon Neufeld: Čak i ako ne razumeju, bili su deo tvoje radosti. I to je važno – da oboje provodite što više vremena zajedno, deleći sve trenutke.

Jelena Djokovic: Da, biti zajedno i imati besplatne zagrljaje mi zaista pomaže da se napunim energijom. Čitanje knjiga i igranje je vrlo važno za sve nas. Novak je odličan u igranju sa decom, vrlo je razigran otac, što donosi radost porodici i pomaže nam sa svim stresovima. I srećom, preko vašeg Instituta i drugih istraživanja, zapravo smo dobili potvrdu da je to zaista nešto vredno, nešto što treba imati i raditi sa tim. To je intuitivno došlo do nas jer smo samo odgovarali na ono što našoj deci treba radeći te smešne stvari. Ponekad su najjednostavnije stvari koje radimo zapravo najvažnije.

Gordon Neufeld: Ti si zapravo sada govorila o izvorima odmora. Primarni izvori odmora su odnosi gde se osećaš zaštićeno, i to je veoma važno. Drugi izvor odmora je igra. Nova naučna istraživanja o igri dolaze do zaključka da kada je mozak u režimu igre, on je u režimu odmora. To je aktivirani odmor. Dakle, kada si u svojim pričama, kada si u prostoru igre, kada se zajedno igrate, doživljavaš obnovu. I treće, mesto koje većina ljudi ne smatra mestom odmora je tuga. Kada si tužan zbog nečega što ne funkcioniše, to ti pomaže da prestaneš da se boriš za to i tako se odmaraš. Kada napraviš prostor za te stvari u svom životu, puniš se energijom. Sreća je sa druge strane tuge, samo je još nismo doživeli. Ako pokušavamo da je direktno potražimo, ona nam izmiče, ali ako jednostavno napravimo prostor za nju, pronaći će nas. To je jedna od najvećih poruka za roditelje i za njihovu decu jer mnogi naši napori su usmereni na izbegavanje tuge umesto da shvatimo da uvek postoje stvari zbog kojih možemo da budemo tužni i da je to u redu.

Jelena Djokovic: Uvek postoji traganje za savršenstvom. Magično je slušati vas kako govorite o svemu ovome, posebno pošto dolazite iz dela sveta koji na neki način napušta model porodice. Mi smo sve bliže društvu u kojem roditelji nisu uključeni, gde se roditeljstvo zanemaruje, a odgovornost prebacuje na različite institucije za odgajanje dece, uključujući i tehnologiju. Ovde još uvek postoji otpor prema takvom modelu.

Gordon Neufeld: Da, i za mene je bilo veoma značajno da dođem ovde, iako sam bio neodlučan i uzdržan, ali si me ti, da tako kažem, nagovorila i, kada sam čuo koja je vaša misija, nisam mogao da odbijem. Voleo bih sada da je čujem ponovo.

Jelena Djokovic: Prvo sam se zaljubila u vaš rad kroz vašu knjigu „Hold On to Your Kids”. Ona jednostavno sumira sve što zaista verujem da je važno za svaku porodicu da zna. Za naš rad u regionu je veoma važno preneti poruku o tome kako je porodica danas ugrožena, jer ono što sam otkrila kao majka i kao osoba koja je veoma zainteresovana za razvoj deteta, i kroz naš rad u fondaciji posebno, jeste da porodica mora biti izvor svega i da treba da osnažimo porodicu. Zaista verujem da ćemo preneti najbolje moguće poruke kroz vaše predavanje u oktobru, koje će podržati porodice govoreći im da moramo da pronađemo način da se vratimo sebi. Ima toliko poruka koje se mešaju u modernom svetu, toliko knjiga, toliko videa, toliko programa, mnogo stvari se govori roditeljima i oni su zbunjeni. Ono što radimo kao fondacija je da filtriramo najbolje moguće informacije za njih i nema bolje osobe od vas koja bi došla i podelila svoja učenja i pomogla roditeljima da razumeju koje su jednostavne metode vraćanja snažnoj vezi. Jer, kao što ste rekli, nema kulture bez porodice, a mi želimo da očuvamo našu kulturu, samo nam nedostaju neke karike.

Gordon Neufeld: Sad razumeš zašto, nakon što sam ovo čuo, nisam mogao da odolim da budem deo vaše misije. Takođe, birate sjajne predavače, pre mene je bio Gabor Mate, i iskreno sam veoma srećan što ću imati priliku da razgovaram sa tobom u Beogradu.

Jelena Djokovic: Kada je Gabor Mate putovao sa nama kroz region, uvek je pominjao vaše učenje kao srž njegovih učenja. Šta god da se odnosi na razvoj deteta, govorio je: „Gordon me je to naučio”, i tako je bilo prirodno pozvati Gordona. Poslednji put smo razgovarali sa Gaborom o traumama koje je naš region doživeo kroz decenije rata i različitih ekonomskih problema, što nas je oslabilo i transformisalo naše društvo. Ali, onda sam želela da se vratim ponovo na dete, kako možemo da odgojimo sebe i rastemo kroz našu decu i da se odupremo svim tim traumama, negativnim uticajima i primerima, i pokušamo da se povežemo više…

Gordon Neufeld: I to sa vrlo dobrim razlogom! Ohrabrujem vas da nastavite da se odupirete. To je najgora stvar koju smo prihvatili – ideja da treba da budemo samodovoljni i da se brinemo samo o sebi. Ne, svi dokazi su suprotni, da je trebalo da funkcionišemo i kaskadne brige – tu se nalazi naše blagostanje. Dakle, ono što radite tamo je ispravno. Gde nema porodice, nema kulture; gde postoji kultura, ona podržava porodicu. Ljudi ulažu mnogo više snage nego što je zaista potrebno. Suština pristupa razvoju je da potencijal spontano izlazi, kao što ste recimo spomenuli sa igrom, ako su uslovi povoljni. To je mnogo lakše nego što mnogi ljudi misle i može se postići sa daleko većom efikasnošću, tako da je ovo poruka nade koju se nadam da ću doneti.

Jelena Djokovic: Mi smo generacija koja postavlja pitanja o mnogim prošlim praksama, jer, kao što ste i vi pomenuli, emocije se zanemaruju u društvu i dele na „one koje treba ispoljiti” i „one koje ne treba”, tako da su sve te stvari dovele do praksi poput fizičkog kažnjavanja koja ne promoviše povezanost. Ako je porodica izgrađena na taj način, niko ne želi da bude deo takve strukture. Tako da mi u Fondaciji, ali i generacijski govoreći, pokušavamo da sada radimo stvari drugačije.

Gordon Neufeld: Istina je da ne moramo da pokušavamo previše da „disciplinujemo” našu decu plašeći se da će se skrenuti s puta. Oni prirodno žele da budu dobri prema onima kojima su privrženi. Privrženost obavlja posao. Odnosi obavljaju posao. Ako je dete u dobrom odnosu sa onima koji se brinu o njemu, ono prirodno želi da bude dobro. Oni uzimaju signale iz tog odnosa. Teže da budu isti takvi. Teže da budu značajni. Naša uloga je da to očuvamo, a ne da narušimo vezu sa njima, a narušavali smo je. I kada to činimo, povređujemo dete. To nije sigurno mesto za osećanje ranjivosti. A naša osećanja su apsolutno neophodna za naš rast. Ona su pokretač sazrevanja. Ona su ono što nas čini ljudskim i humanim. Ako oduzmemo osećanja, oduzimamo najbolji deo nas. Porodica treba da bude utočište za osećanja, sigurno mesto. Uvek kažem da na vratima dobre terapeutske kancelarije treba da stoji znak „sva osećanja ovde su dobrodošla”. Tako bi trebalo da bude i u svakoj porodici, to bi trebalo da bude mesto gde su sva osećanja u redu, jer će osećanja kasnije brinuti o detetu. Naša uloga je da učinimo da se osećaju sigurno. Dakle, kada se brinemo o odnosu deteta prema nama, kada se brinemo da imaju dovoljno prostora za igru, kada se brinemo o njihovim emocijama, sve će se to brinuti i o odraslima. Pitanje je kako samo možemo da funkcionišemo kao tim? Jer ne možemo to sami.

Jelena Djokovic: To je tačno. Ali zbog tako jake veze unutar porodice gde bi svi trebalo da imaju slobodu da izraze sebe i svoja osećanja, to može postati vrlo iscrpljujuće mesto jer uvek ima neke drame kod kuće, zar ne? (smeh) Gde zapravo puniti baterije ili koliko dugo drama mora da traje da bi želeo da se vratiš kući i pomisliš: „O moj Bože, srećna porodica”, umesto da sve stresove sveta doneseš kući?

Gordon Neufeld: Mi osećanja doživljavamo kao indikacije da treba da rešimo problem, ali većini osećanja jednostavno samo treba prostora za izražavanje. Ako ne bismo mislili da sve mora da bude rešeno, da treba da izbegavamo uzrujanost, ako ne bismo bili tako uplašeni od osećaja tuge i jednostavno shvatili da osećanja obavljaju svoj posao, bilo bi nam mnogo lakše da im damo prostor. Uvek mislimo da ne bi trebalo da se osećamo uzrujano. Ako bismo živeli kako treba, ne bi bilo uzrujanosti. Ne! Postoji određena količina tuge koja jednostavno ide uz život. Kako bismo mogli da ne osećamo tugu u ovakvom svetu? Nešto ne bi bilo uredu sa nama ako je ne bismo osećali kada treba. Kada bismo se otvorili za to i shvatili da to nije problem, onda bi nam bilo mnogo lakše da slušamo dramu i priče naše dece. Imam privilegiju da ponovo budem deka. Moja najmlađa unuka Odessa, koja sada ima oko 22 meseca, pokazuje kako apsolutno spontano mora da ponovi svaku modricu i razočaranje i kako se to prirodno dešava na nivou dvogodišnjaka kada joj je dozvoljeno da se desi. I to ponavljanje brine o njoj, a odatle se jednostavno vraća u sreću i veselost. Ali mora da se ponovi. Govoreći o sreći, osim porodice, šta vam trenutno donosi radost?

Jelena Djokovic: Pa, raduje me što ćemo imati vremena da putujemo po regionu i promovišemo vaš rad pre vašeg dolaska. Pripremamo panel diskusije i pozivamo roditelje da nam se pridruže, i takođe sam veoma uzbuđena zbog predavanja u oktobru. Kontinuirano radimo sa roditeljima kroz program pod nazivom „Podrška, ne perfekcija” – Support Not Perfection, i takođe imamo program pod nazivom „Put šampiona” – The Path of a Champion, gde pokušavamo da objasnimo roditeljima da trofeji nisu jedino merilo uspeha. Zapravo, ponovo, ističemo da veza između roditelja i talentovanog deteta nikada ne bi trebalo da ispašta zbog njegovog talenta. Ponekad se to dešava. Tako da pokušavamo da pokrenemo diskusiju. Ne nudimo rešenja, samo donosimo neka znanja, a svako će ih primeniti na način koji smatra da je najbolji, jer za nas kao Fondaciju nije reč o pružanju formule za uspeh. Nema formule, samo rad i znanje.

Gordon Neufeld: Neverovatno je koliko je vaša Fondacija edukativna, i ljudi zaista mogu da kristališu i bolje upoznaju svoje ideje o roditeljstvu, uspehu, emocijama i zaista cenim što svaka kupljena karta za predavanje zapravo ide ka programima koji će uključiti više ljudi besplatno.

Jelena Djokovic: Da, odlučili smo da ovu priliku koristimo kao alat za finansiranje besplatnog znanja koje ćemo širiti ljudima koji to sebi ne mogu da priušte. Uvek mislim da je bolje davati nego primiti i nekako to funkcioniše.

Foto: Lucas Lehmann
Moda: Roberto Piu