Jean Paul Gaultier i Ludovic de Saint Sernin u ekskluzivnom razgovoru za Vogue
Amy Verner
Septembar 24, 2024
Amy Verner
Septembar 24, 2024
Ludovic de Saint Sernin biće osmi gostujući dizajner Jeana Paula Gaultiera. On je također i najmlađi. Kada je rođen, 1990. godine, modni enfant terrible, tada star oko 38 godina, predstavio je svoju raskošnu kolekciju „Adam and Eve, Rastas Aujourd’hui“, koja je prikazivala muške i ženske modele koji su hodali kao parovi; a među njima su bile Helena Christensen i Rossy de Palma u šarenim odelima, cvetnoj korsetiranoj odseći i kreacijama za noćne klubove. Bilo je tu humora, performansa i aluzija na nivou koju retko vidimo danas.
De Saint Sernin, koji je pokrenuo sopstveni brend 2017. godine i prošle godine vodio Ann Demeulemeester za jednu sezonu, dizajnira iz provokativne perspektive. Njegov nekonvencionalan pristup polu i seksualnosti rezultira odećom koja je ponekad minimalistička, ponekad glamurozna, a često otkriva telo. Lako je zamisliti ga kako istražuje kultne kreacije Jeana-Paula Gaultiera. Ovo će biti njegov prvi iskorak u svet haute couturea, a iako će prolećna revija biti održana tek u januaru, opsežne pripreme objašnjavaju zašto preskače nedelju mode.
U ekskluzivnom razgovoru za Vogue iz sedišta Jeana Paula Gaultiera, dizajneri su sa lakoćom prihvatili generacijske razlike među sobom, zračeći opuštenošću koja sugeriše zajednički način razmišljanja—bilo da se osvrću na prošlost ili gledaju prema budućnosti.
Jean Paul, kako ste otkrili Ludovicov rad?
Poznavao sam samo njegov rad, ali ne i njega lično. Uvek me zanima šta rade novi dizajneri. Sećam se da sam bio vrlo iznenađen kad sam video jednu od njegovih prvih kolekcija, jer je u njegovom radu sa muškom modom postojala ta smela nota. Sviđa mi se što unosi provokaciju, ali na način koji je istovremeno zanimljiv, lep i upečatljiv. Tada sam pomislio: „Ovaj će biti dobar.“
I Ludovic, kakav je osećaj znati da ste na radaru velikog Gaultiera?
Mislim da je to neverovatno. Prvi put smo se sreli uživo iza pozornice na koncertu Dua Lipe. Bili smo kao dve devojke koje uživaju u fantastičnom koncertu. Rekao sam mu koliko ga cenim, i odmah smo ostvarili neverovatnu povezanost. Ono što mi je najdraže u modi jeste to što odrastate gledajući ikone i crpeći inspiraciju iz njih, a onda jednog dana upoznate tu osobu i počnete da radite zajedno! To je najneverovatniji osećaj—znati da smo u tome zajedno i da imam njegovu podršku.
Kada ste počeli da razgovarate o projektu?
Imali smo divan ručak pre leta i vodili sjajan razgovor. To mi je ulilo poverenje da mogu da ostvarim ovaj cilj i da je ova neverovatna modna kuća mesto gde mogu da dam svoj doprinos.
Kako se proces zapravo odvija? Ludovic, da li ste već počeli?
Da, jesam. Bio sam jako uzbuđen kad smo potvrdili da će se to dogoditi, pa sam odmah počeo da skiciram. Volim da crtam i uvek sebi dam dovoljno vremena da se posvetim tome. Uživam u tome da se potpuno unesem u kreativni proces. Puno sam istraživao, a onda, jednog dana dok sam bio kod kuće i skicirao, pomislio sam: ‘Znam kako to želim da uradim.’ To je najbolji osećaj, kada osetiš ono uzbuđenje kao: ‘Ovo će zaživeti, ovo je priča koju želim da ispričam.’ U julu sam predao skice ateljeu i sada već vidimo prvih 12 kreacija.
Da li je to, mogu li da pitam, delimično razlog zašto ste odlučili da ne organizujete reviju ove sezone?
LdSS: Mislim da sam želeo da dam najbolje od sebe. To je povezano sa onim što smo radili za ovu sezonu. Ipak, postoji i kolekcija [Ludovic de Saint Sernin], i jako sam uzbuđen jer je to za mene nešto potpuno novo; isprobavam nove pristupe.
Jean Paul, sada nakon osam gostujućih dizajnera, da li biste rekli da ovaj koncept funkcioniše?
Iskreno, da. Definitivno funkcioniše. Kada sam otišao, rekao sam da želim da kuća nastavi bez mene. Ali pitanje je bilo: kojeg dizajnera odabrati? Ova ideja postoji u mojoj glavi već dugo. Sećam se kad je Christian Lacroix napustio Jean Patou [1987 .]. Pomislio sam da bi trebao da postoji jedan dizajner za svaku kolekciju. Otišao sam tamo kao asistent 1972. godine i predložio tu ideju: možda Vivienne Westwood, Romeo Gigli—ljudi tog vremena. I znate kako su reagovali, na francuski način: “Preskupo.” U svakom slučaju, nakon toga sam zadržao tu ideju jer vam daje različite interpretacije, evoluciju.
Mislim da se to može ostvariti samo u kući koja ima tako prepoznatljive kodove. Potrebno je imati istoriju kako bi dizajneri mogli zaista da razumeju brend, ali istovremeno je važno pružiti dovoljno prostora za igru i kreativnost.
JPG: Tačno. Možda je ta ideja bila pretenciozna, ali zaista je san raditi sa nekim ko ima jaku ličnost. Ludovic će nastaviti da radi ono što već radi, ali sada u okviru Gaultierovog sveta.
Da imate priliku za jednokratni angažman, koju biste kuću odabrali?
JPG: Voleo bih da to uradim za Saint Laurent. Sada je prekasno. Ali čak bi i Chanel bio opcija. Važno je imati nešto što već nosi određenu poruku. Sada je zanimljivo posmatrati kako se različiti univerzumi spajaju.
Ludovic, koja su vaša prva sećanja na Jeana Paula Gaultiera?
Mislim da su moja prva sećanja vezana uz parfemske reklame. Odrastao sam sa mišlju: „WOW, to je neko ko zna da ispriča priču.“ Moda postaje deo kulture. Ono što najviše cenim kod Jeana Paula je to što je on ne samo dizajner, već i značajan deo kulture, pop kulture, što je učestvovao u stvarima u koje je verovao. Iskoristio je svoj glas. Mislim da danas mogu da uradim isto samo zato što je on to uradio pre mene. Otkriti da možete da budete svoji u modi, imati svoj glas, jedinstvenost i biti ponosni na to, to je zaista važno. On je izgradio zajednicu oko sebe mnogo pre nego što su Instagram i društvene mreže postali popularni.
To je dobar zaključak.
LdSS: Zaista je zanimljivo izgraditi takvu povezanost, on je lice svoje marke i ima direktnu komunikaciju sa ljudima. Dok smo bili napolju, ljudi su mu jednostavno prilazili kao da ga poznaju. Mislim da je to vrlo velikodušan način pristupanja ulozi modnog dizajnera. Pokušavam da uradim isto; pokušavam da oponašam taj osećaj. Smatram da imamo mnogo toga zajedničkog.
Jean Paul, da li vam svaki dizajner otkriva nešto novo?
Definitivno, da. Sacai je japanski brend, pa naravno da ona donosi nešto drugačije. Uzimala je neke od mojih stvari i dekonstruisala ih. Glenn Martens je stvorio predivnu kolekciju, ali bila je stroža. Svaki dizajner donosi svoju jedinstvenu viziju, baš kao što će i Ludovic doneti nešto novo.
Da li ste već podelili skice?
LdSS: Ne…
JPG: I tako je bolje. Želim da budme iznenađen. Da sam radio za gospodina Saint Laurenta i da je on bio prisutan, osećao bih se slomljeno, mislio bih: ‘Bože, ne mogu ovo da uradim, možda mu se to neće svideti,’ umesto da razmišljam o svom ličnom pogledu na njegov stil. Želim da se oseća slobodno i da veruje u sebe.
Ludovic, sada ćete se oprobati i na visokoj modi.
Volim da radim sa ateljeom. Obožavam ručno da izrađujem komade i cenim ceo zanat. Ova strast traje još od vremena kada sam bio u Balmainu sa Olivierom [Rousteingom]. Modna revija će biti neverovatno uzbudljiva; već mogu to da vizualizujem i maštam o tome. Osim toga, znaš da će to nositi neverovatni ljudi. Ovi komadi će zaživeti, inspirisati i postati deo istorije kuće. Takođe, stvaranje custom komada za zvezde je izuzetno uzbudljivo. Već imam jednu takvu ideju na umu; to je moj cilj koji manifestujem za nakon revije.
Kada razmišljam o preklapanju između vas i Jean Paula, a posebno zašto vas je privukao Ludovicov rad, mislim da delite sličan pogled na telo. Šta je obojici privlačno u nečemu što se čini subverzivnim, pomalo fetišističkim?
Stariji sam od njega, pa su moji razlozi drugačiji. Kada sam prvi put video korset svoje bake, nisam znao šta je to. Boja kože, saten, vezivanje. Ispričala mi je kako je uzimala malo sirćeta da bi smanjila stomak i imala manji struk, i to mi je ostalo u sećanju. Sećam se jednog mjuzikla u New Yorku smeštenog u 1920-ima ili 30-ima, gde su svi nosili donje rublje boje lososa. [Promatrao sam] mlade devojke kako uživaju u tome, i pomislio sam: ‘Možda je dobra ideja napraviti haljinu od grudnjaka ili korseta.’ Kada kreirate, morate biti odraz onoga što se dešava i onoga što ljudi žele. Nisam želeo da pate, ali to je takođe bio trenutak nakon uniseks oblačenja, hteo sam iznova da predstavim oblik žene. Beatrice Dalle i Madonna su to želele da nose.
Ludovic, palo mi je na pamet da možda manifestujete Madonnu za ovo…
LdSS: Možda i jesam. Da li ste primetili da sada imam plavu kosu? Zanimljivo je da je Jean Paul postao poznat po korsetu, a ja po svojim gaćicama sa rupicama. Vrlo brzo smo pronašli komad koji je bio odmah prepoznatljiv, od kojeg smo oboje mogli da izgradimo ceo svet. To je proizašlo iz iskrene strasti da izrazimo modu na nov i drugačiji način. Prvobitno sam studirao žensku modu i mislio sam da ću se isključivo time baviti. Međutim, shvatio sam da moda može biti i lična priča, što je za mene bio ogroman proboj. Odlučio sam da će moja prva kolekcija biti momci u ženskoj odeći—ali da to ne izgleda kao da se preoblače. Oni su zapravo bili uverljivi u tim komadima, što je inspirisalo muškarce i žene da nose iste komade. Tako da sigurno pratim Jean Paulovu perspektivu.
JPG: Suknja za muškarce. Pokušao sam da ih dizajniram na način da budu muške, ali to je ipak nešto što nosi pomalo ženski prizvuk.
LdSS: Mislim da je to povezano sa time kako smo tada doživljavali rodne podele. Iz mog iskustva, odrastao sam u pomalo konzervativnom 16. arondismanu. I uvijek sam razmišljao: „Ali ova tipična muška odeća ne pristaje mojoj silueti, a želim da pokažem svoje telo.“ Sva odeća koja mi se kao tinejdžeru zaista sviđala nosile su žene kojima sam se divio. Ali smestiti ih na muškarca nateralo me na pomisao: „Wow, nisam znao da i može da izgleda tako dobro.“
Ludovic, da li mislite da će to definisati i vaše kolekcije u budućnosti?
Zanimljivo je jer sam počeo da radim na trenutnoj kolekciji pre nego što sam znao da ću raditi visoku modu u januaru. Ali sada radim na oboje istovremeno. I gledam mnogo Gaultierove istorije. Pitam se da li će ljudi pokušati da vide sličnosti. Kada uđete u drugu kuću, učite drugačiji način gledanja na odeću, konstrukciju odevnih predmeta, razmišljanje o dezenima koji su jedinstveni za Jeana Paula. I to će zasigurno uticati na to kako ću raditi u budućnosti, bilo da to znam ili ne.
Između vašeg vremena u Ann Demeulemeester i sada u Jean Paul Gaultier, premošćujete dve potpuno različite estetike.
Da, mislim da imam svoj pogled. Odrastao sam obožavajući modu i ove kuće znam napamet. Kada mogu da dođem do arhive, isprobam odeću i vidim kako se osećam, brzo to shvatim i ulazim u to sa iskrenom strašću. Želim odati počast tome. Bilo da se radi o Ann ili Jean Paulu, način na koji to vidim je: „Šta bi oni radili danas da su u mojim godinama i sa vremenom kroz koje trenutno prolazimo?“
Možete li nam dati hint?
Ne, ne, ne! Postoji nešto što ne mogu da verujem da niko još nije koristio kao referencu. To je za mene, kao Francuza, važna referenca. I zaista se radujem tome.
Da li ste stvarno postali plavušan samo za ovaj trenutak?
LdSS: Hteo sam da imam plavu kosu do trenutka kada smo snimali zajedno. Počeo sam pre dva meseca, a plavušan sam već nedelju ili dve.
JPG: Kako se osećaš sa plavom kosom?
LdSS: Obožavam to. Mnogo sam radio, pa se još nisam zabavljao. Ali nadam se da hoću.