Long read
„Kritikovati modne revije iz kreveta, preko fotografija i livestreama, može biti vrlo nezahvalan način da se proceni nečiji kreativni rad,“ napisao je Edward Buchanan početkom meseca na Instagramu. Dodao je i: „Molim vas, pazite na reči koje birate… i svakako se malo podsetite istorije mode i kulture pre nego što krenete da kritikujete sadašnjost samo zbog klikova.“
Nije bilo slučajno što je Buchanan, uvek razuman i dobronameran, to objavio dan nakon debitantske ready-to-wear revije Durana Lantinka za kuću Jean Paul Gaultier. Do tada je revija već izazvala talas burnih reakcija na mrežama, najviše zbog bodija sa odštampanom (dlakavom) fotografijom potpuno nagog muškog tela koji je nosila manekenka. Čak su i neki prisutni na samoj reviji Lantinkovu prvu non-couture kolekciju za kuću, prvu posle gotovo decenije, doživeli kao previše izazovnu za sopstveni ukus. Kako je u svojoj recenziji napisala Nicole Phelps: „Posle revije, čulo se kako jedan urednik u neverici pita: ‘Šta smo to upravo videli?’“
Ovo je bila revija o kojoj su svi imali mišljenje, od „kritičara“ sa društvenih mreža do iskusnih ljudi iz industrije koji su se prilično uznemirili. Ipak, u Vogue Runway redakciji postojao je samo jedan glas koji smo zaista želeli da čujemo: onaj Jean Paula Gaultiera. Dizajner, sada 73-godišnjak, bio je prisutan na reviji i delovao je oduševljeno, ali se povukao u gužvu pre nego što smo stigli da ga uhvatimo za komentar. Ipak, nekoliko dana kasnije pristao je na razgovor koji je počeo pričom o kontroverzi, a zatim se razvio u mnogo širu diskusiju. U nastavku, skraćeno, prenosimo šta je imao da kaže.
Duran Lantink i Jean Paul Gaultier se grle nakon revije.
Foto: Justin Shin
Delovalo je da te je revija prilično dirnula, gotovo emotivno.
Da, istina je, bio sam vrlo osetljiv na ono što je Duran predstavio. Kao da mi je dao injekciju mog sopstvenog početka, onog vremena kada sam tek počinjao. Te energije, tog pogleda na odeću. Mislim da je zanimljivo što današnja publika uglavnom poznaje moj couture rad, ali ne razume u potpunosti kako sam zapravo bio enfant terrible u svojim ranim danima. A za sve one koji su posle njegove revije rekli: „Ovo nije Gaultier“ – velika greška! Na kraju sam bio vrlo dirnut, ali i srećan u isto vreme, jer je to za mene bilo kao neko ponovno rođenje, znaš. Kao da sam ponovo osetio onu svoju staru energiju.
To je dobar osećaj!
Da.
Negativne reakcije su, čini se, dolazile s dve strane – jedni su bili uvređeni jer im se činilo da to „nije Gaultier“, a drugi su bili zgroženi generalno, smatrajući kolekciju previše provokativnom i „previše za svariti“.
Da, ali znaš, i ja sam na početku bio vrlo provokativan, i ljudi su tada isto odbacivali ono što sam radio. Sećam se svojih samih početaka, na prvu reviju niko nije došao. Na drugu su se pojavili Britanci i Japanci, i neki su čak pisali pozitivne kritike. Ali Francuza nije bilo ni jednog.
To je ona revija na kojoj si prikazao nakit od konzervi za mačju hranu?
Upravo ta. Jednog dana otvarao sam konzervu za mačku, one koje se otvaraju ključem, i bila je prilično velika. Pogledao sam je i pomislio – pa ovo izgleda kao narukvica! A znaš one metalne kugle za čaj? Od njih sam pravio minđuše i slične detalje. Cela kolekcija je, u šali, bila „visoka tehnologija“. Sećaš se i onih automatskih pepeljara? Njih sam koristio kao torbice ili kaiševe. Možda nije bilo praktično, ali je bila ideja.
To je bilo baš na samom početku, zar ne?
Da. Nisam imao novca, nisam imao ništa, pa sam koristio ono što mi je bilo pri ruci – čak i đubre. Napravio sam haljinu od kesa za smeće. Koristio sam stari teksas da bih sašio haljinu, tako da sam, na neki način, već tada radio reciklažu. Predmete sam pretvarao u nakit.
Duran je rekao da nije gledao tvoj arhiv, već je želeo da napravi više impresionističku interpretaciju tvog rada. Ali delovalo je kao da se u kolekciji vidi dosta strelica koje upućuju na tvoje početke.
Mislim da jeste. Hajde da kažemo da je inspiracija možda bila Gaultier, ali to je istovremeno bilo i njegovo autorsko delo. On je sve to protumačio na svoj način. Na primer, telo – bilo je vrlo dlakavo. Ja sam se svakako bavio golotinjom, ali ne sa toliko dlaka! On je sve to naglasio, dodao svoj sloj. Nije to kopija, ni najmanje, već više nadogradnja, interpretacija.
Kad je štampa, pa čak i francuska, počela redovno da dolazi na tvoje revije, i sam si izazvao dosta kontroverzi, zar ne?
Da. Postojali su magazini poput Le Figaro, koji su u početku, kada su počeli da pišu o meni, zapravo poručivali „nikad više“ ili nešto u tom tonu. Ali su kasnije počeli da pišu ozbiljnije kritike tek kad su čuli da je jedan japanski investitor uložio novac u moju firmu. To im je promenilo percepciju, odjednom sam postao „prihvatljiviji“. Na početku je taj efekat šoka najviše pogađao francusku štampu, koja je bila prilično konzervativna. Englezi i Japanci su, naprotiv, bili radoznali i voleli taj duh. U Francuskoj se ipak tražilo da sve bude više…
Le patrimoine?
Upravo tako! Sve mora da bude „nasleđe“, s poštovanjem. Znaš, još nisam razgovarao s Duranom nakon revije i svih komentara, ali želim da mu kažem da ne treba da se plaši ni da brine. Iako, sudeći po onome što je pokazao, ne deluje da se on ičega plaši!
Ako odbiješ ljude koji nemaju kapacitet da razumeju – to i nije tako loše…
Nekada se nismo toliko plašili kao danas – a možda danas i moraš ponekad da se plašiš. Kada sam ja počinjao, postojala je nova, mlada publika koja je aplaudirala i podržavala. Konzervativni sloj bio je potpuno izvan toga. Mislim da je sada situacija možda obrnuta.
Ko te prvi nazvao „enfant terrible“ modne scene?
Iskreno, ne znam odakle je to poteklo. Verovatno neki britanski novinar. Ali to nikada nije bilo uvreda – naprotiv! Bio je to ogrooooman kompliment! Danas bih možda mogao da budem „matori, unterrible“. Ali tada sam bio presrećan, très content. Nisam voleo da budem deo establišmenta.
Našao sam sjajan video sa tvoje revije Chic Rabbis iz 1993. Ta bi revija danas verovatno teško prošla…
Znaš, sve je počelo kada sam jednom prilikom bio u jevrejskoj četvrti u Londonu, mislim, i video grupu vrlo ortodoksnih Jevreja, potpuno odevenih u tradicionalnu odeću svoje zajednice i vere. Izlazili su iz hrama i prizor je bio prelep. Delovalo je tako snažno, ta zajednička slika, način na koji su svi obučeni isto. To je govorilo: „Mi smo to što jesmo i ne pokušavamo da budemo ništa drugo.“ Taj prizor me je duboko pogodio. Moja kolekcija nije bila provokacija, naprotiv. Bila je o osećaju da se dobro osećaš u sopstvenoj koži, da si svoj i da si na to ponosan. Bila je to kolekcija koja govori o otvorenosti, o raširenim rukama.
Revija je tada izazvala blagu polemiku, ali ne i skandal.
Znaš, nikada nisam imao nameru da budem kontroverzan ili provokativan. Samo sam hvatao duh vremena. To i jeste zadatak dizajnera, ne previše analizirati, već vizuelno upijati. Ali seti se da sam pre toga radio samo u klasičnim modnim kućama, Jean Patou, koji je bio izuzetno konzervativan, pun klišea: „Zlato je prelepo“, „Crna je prelepa na bež“. Ali šta to uopšte znači? Svaka boja može da bude i ružna i prelepa, zavisi kako je upotrebiš. Celo to razmišljanje, to što je bila visoka moda – oh là là là là! – delovalo mi je strano, nije pripadalo mojoj generaciji.
Uvek verujem da ono što stvaraš zapravo proističe iz raspoloženja vremena, samo što to tada ne shvataš. Mene su zanimale devojke koje su bile drugačije, po stavu, gestu, načinu kretanja. To je bilo vreme punka. Često sam odlazio u London, gde su ljudi bili mnogo izražajniji nego u Parizu. Svaka grupa imala je svoj izgled: Teddies, skins, i naravno punkeri – pravi britanski punk – i Vivienne Westwood, naravno, koja je bila izuzetno važna i duboko me je impresionirala. Englezi su zaista govorili odećom. Kad god bih bio tamo, osećao sam tu energiju.
Tvoje predstavljanje muškarca kao objekta želje bilo je prilično radikalno na modnim pistama. Mislim na reakcije na reviju Et Dieu Créa l’Homme iz 1985. Navodno je The New York Times tada preneo da je jedan kritičar kolekciju nazvao „odvratnom“.
Ta kolekcija je bila o égalité – ravnopravnosti između muškarca i žene. Jer je oduvek žena bila posmatrana kao objekat.
Ili, recimo, godina pre toga – Barbès…
Korset sam koristio zato što je to jednostavno lep komad odeće, estetski i simbolički. Ali on je bio i znak ženstvenosti. Žena koju sam prikazivao bila je savremena, moderna. Odeća je bila vrlo ženstvena, ponekad i erotična, ali je suština bila u tome da žena sama odlučuje da li želi da bude objekat ili ne. Ona odlučuje. Nije pod kontrolom muškarca. Nosila je tu odeću zbog sebe, iz svog zadovoljstva.
Jedan moj prijatelj, koji je tada često izlazio po pariskim klubovima, rekao mi je – parafraziram – da ako bi video nekoga u Gaultieru, odmah bi znao da su „na istoj talasnoj dužini“.
Pa to je lepo, zar ne?
A pomenuo je i Fassbinderov film Querelle kao savršenu sliku tog duha.
Sjajan film! Zaista sjajan! I to sam hteo da pokažem, da. Zato što su ranije muškarci morali da imaju moć ili novac, a žene su morale da budu zavodljive, samo objekti. Pa sam pomislio: u redu, onda će moj muškarac biti muški objekat. Ako su žene objekti, mogu to da budu i muškarci. I žene imaju pravo da vole muškarce koji izgledaju privlačno, to nije privilegija rezervisana samo za muškarce.
Da li je istina da si poslao živu ćurku urednici koja ti je dala lošu kritiku?
Ne! To je bila loša šala koju su pogrešno shvatili. Svakog Božića modne kuće su novinarima slale male poklone, kolače, ukrase, šampanjac. I ja sam jednom pomislio: zašto ne bih poslao ćurke? Tako sam naručio nekoliko živih ćurki da ih pošaljem svakom magazinu. Tek posle sam shvatio – aha! – sve te ćurke bile su divne, ali ogromne. Mogu da razumem da se neko nije baš oduševio kad je u kancelariji otvorio paket i zatekao živu ćurku.
To me podseća na tvoju poslednju reviju za Hermès, s konjima. Sama činjenica da si dizajnirao za jednu od najtradicionalnijih francuskih kuća bila je prilično radikalna, zar ne?
Oui! Hermès je bilo iskustvo koje sam obožavao. Sve je počelo kad je Martin Margiela, koji je ranije bio moj asistent, prešao u Hermès. Odlazio sam na njegove revije i zaista sam cenio ono što je tamo radio, bilo je savršeno. Usput sam i sam razmišljao kako bih ja zamislio Hermès. U to vreme Hermès je kupio deo moje kompanije (35%), pa sam upoznao predsednika, divnog Jean-Louisa Dumasa, neverovatno kreativnog čoveka. Jednom sam bio na Martinovoj reviji – bravo, bila je géniale – i posle toga mi je Dumas rekao da Martin odlazi i pitao me koga bih predložio kao naslednika. Nabrojao sam nekoliko imena, poput Ann Demeulemeester, koja bi bila sjajan izbor, a onda sam, posle kraće pauze, rekao: „A zašto ne ja?“ Bilo je to više kao igra, izazov za mene, da radim u nečemu što je potpuno suprotno od mene. Ali znao sam da je Martin to postavio odlično. I iako je to bio rizik, uživao sam u svakom trenutku. To je kuća poput prave maison couture, kvalitet je izvanredan, sve se radi ručno, s neverovatnom pažnjom i diskrecijom… Ta diskrecija mi je bila prilično neobična!
Radio si s Pierreom Cardinom, koji danas nije toliko slavljen, ali je tokom šezdesetih i sedamdesetih bio jedna od najvećih zvezda francuske mode.
Cardin je bio neverovatan. Počeo sam da radim kod njega na svoj dvadeseti rođendan, 24. aprila 1972. U to vreme su postojala samo dvojica velikih, on i Saint Laurent. Courrèges je već bio pri kraju, ali je bio sjajan, revolucionaran, doneo je tri nove forme. A kod Cardina je sve bilo moguće. On mi je pokazao šta znači sloboda. Sečem haljinu bez poruba, i to pre Japanaca! On je stalno izmišljao, pravio „greške“. Ja sam samo gledao i mislio: Bože, šta on to radi? Bio je fantastičan jer je bio slobodan. To mi je bila prava škola, lekcija od majstora. Pokazao mi je da možeš stalno da iznova izmišljaš stvari i da je moda, u suštini, igra.
A sada, kad si i dalje pomalo terrible, ali više baš i nisi enfant…
…Pa da, baš i nisam više, ne!
Ako uporediš današnji svet mode sa onim iz 1972. godine, šta vidiš?
Mislim da uvek postoje dizajneri koji imaju nešto da kažu i da dokažu, često, pre svega, sami sebi. Svima nam je potrebna kreativnost. U redu, danas postoje veliki modni konglomerati, ali i oni znaju da bez kreativnosti ne mogu. Moda više nije ista kao kad sam ja počinjao, jer danas svako može da bude „pomalo modan“, što možda znači da više i nije toliko važno biti „modan“, zar ne? Danas je uloga umetničkog direktora modne kuće važna, ali manje zbog same odeće, a više zbog stvaranja celog univerzuma i identiteta brenda.
Duran deluje kao neko kome je važno da izrazi stav, ali kroz same komade odeće.
Da! I kao što sam rekao, njegova Gaultier kolekcija me je dirnula jer me je vratila u onaj mlađi deo mene, u duh mojih početaka, koji, čini mi se, još uvek negde postoji. Postajemo stariji, ali unutrašnji glas ostaje isti, onaj koji je uvek bio tu…
Upravo tako!
VOGUE RECOMMENDS
