Sa jednim od najvažnijih glasova savremene umetnosti pre izložbe u Francuskoj

Jedan od najvažnijih savremenih umetnika današnjice, Jean-Michel Othoniel, poznat je po svojim fascinantnim skulpturama i instalacijama koje spajaju lepotu, krhkost i snagu. Sa punim pravom ga svetska umetnička scena smatra jednim od najvažnijih savremenih glasova u svetu umetnosti, a njegov najnoviji fascinantni rad možete dožoveti na dve izložbi koje su se ovog leta otvorile; izložba Under an Endless Light Sara Hildén Art Museum u gradu Tampere u Finskoj i koja se može pogledati do kraja septembra i solo, intimna izložba Sur les Ruines du Prince Noir u Muzeju Ingres Bourdelle u Montaubanu, Francuskoj koja se može pogledati do januara 2025.

Njegov umetnički rad je drugačiji, specifičan i prepoznatljiv. Za razliku od mnogih svetski slavnih savremenih umetnika, Jean-Michel Othoniel koristi (sada već) tradicionalne materijale, staklo i metal, kako bi kreirao radove koji se bave temama poput transformacije, prolaznosti i ljudske emocije. On stvara dela koja pozivaju na razmišljanje i bez izuzetka uzrokuju emotivnu interakciju. U svim svojim raznim umetničkim projektima i kolaboracijama Othoniel istražuje granice između prirode i umetnosti, često stvarajući monumentalne instalacije u javnim prostorima koje izazivaju osećaj čuđenja, iznenađenja, ali i kontemplacije. Kao da publiku iznenadi smirenošću, meditacijom i pozivom na razmišljanje i osećanje.

Under Endless Light, Sara Hilden

Imala sam priliku da razgovaram sa njim o njegovim inspiracijama, kreativnom procesu i značaju umetnosti u savremenom svetu. Iskreno me zanimalo kako stvara umetnik koji je toliko sklon promišljanju i kontemplaciji, i to u svetu koji je većinu vremena hektičan, haotičan, agresivan i neuhvatljiv. Nekako mi se čini da je Othoniel otkrio tajnu kroćenja sadašnjosti i vremena, pročitajte šta mi je sve otkrio.

Ovog leta, Muzej umetnosti Sara Hildén prvi put u Skandinaviji priređuje Vašu samostalnu izložbu. Izložba Under an Endless Light prikazuje Vaša dela od ranih 2000-ih do danas, sa naglaskom na čudesa prirode. Kako se vaša dela nose sa drugačijim prostorom od onoga za koji su prvobitno bila namenjena, da li su možda postala – drugačija dela?

Obožavam arhitekturu muzeja jer je predivna, premda predstavlja potpunu estetsku suprotnost mom radu. Brutalizam betona naglašava i uzdiže dragocenost i lepotu materijala koje koristim. To je snaga suprotnosti koje međusobno pojačavaju jedna drugu: neprozirnost naspram prozirnosti, sivi monohromatski zidovi naspram bezbroj staklenih nijansi, mat površine naspram sjajne prozirnosti skulptura, težina struktura naspram lebdećih, visećih delova, prigušeni materijali naspram odjekujuće rezonancije dela.

Ali ono što najviše volim je kako je arhitekta omogućio svetlosti da prodre kroz debele zidove, i upravo tako se rađa dijalog između mojih dela i prostora. Sunčevi zraci koje ulaze kroz krovni prozor hvataju se za staklo i zlato mojih skulptura. Prozori nude uokvirene poglede na krajolik, a ja sam koristio prozore kao okvire za postavljanje svojih skulptura na otvorenom. Blizina jezera stvara treperavi efekat prirodnog svetla koje ulazi u prostorije, a fontane koje sam postavio u središtu muzeja odjekuju zvukom i pokretom vode. Umetnost unosi život u prostor. Prema francuskom filozofu Gastonu Bachelardu, mirna voda je simbolično ogledalo između svetova. Bilo stvarno ili magično, oko ovog velikog, mirnog oka razvija se poezija refleksija u velikom ogledalu od plavih cigli, sa dvadeset visećih staklenih skulptura koje bacaju beskonačne refleksije.

Verujem da je ovo vaša najveća samostalna izložba nakon pariske izložbe 2021./2022. Koja su ključna dela izložena i zašto?

Wonder Blocks je serija minimalističkih skulptura koja je zasnovana na ponavljanju jednostavnih oblika cigle koje oživljavaju kombinacijom materijala, stakla i senzualnosti njihovih refleksija. Ovi slojevi cigli su svi slični, a opet različiti, stvarajući apstraktni pejzaž kroz raznolike pozicije staklenih cigli, koji vas pozivaju da zakoračite unutar kolonade i divite se njenim metamorfozama; kretanje gledalaca među slojevima je neodvojiv deo dela. Gledaoc putuje kroz lavirint kao kroz vrt od ćilibara i zelenog stakla.

Sva ova dela, kao da su deo jedinstvenog jezika koristeći materijale i boje. Da li svoja dela doživljavate kao jezik ili elemente jezika koji se koriste za komunikaciju? Ako da, šta biste želeli da prenesete?

Da je boja je neodvojiva od materijala. Ona je otelotvorenje materije. Kada se pesak i minerali rastope, transformišu se u obojeno staklo, a dah duvača stakla daje im oblik koji sam zamislio – dolazi do transmutacije i metamorfoze vođene konceptom. Giacometti to dobro objašnjava u svojim opažanjima o prirodi materije. Boje takođe često daju oblik prvim slikama koje mi padaju na um. Slikam u boji, a fluidnost akvarela privlači me jer je poput puštanja uma da teče poput vode na papiru, a prvi potez uvek ostavlja trag otkrivenja.

Da li možete da objasnite teoriju refleksije koju ste razvili u dijalogu sa matematičarom Aubinom Arroyom? Radite li još uvek na njoj i gde vas je dovela do sada; gde ste sada sa tom temom, dve godine kasnije?

Ono što me zanima kod figure Narcisa je trenutak u detinjstvu kada prepoznajemo ja u ogledalu i svet i druge oko nas, ali postoji i generalizovani narcizam koji sve ljude pretvara u cveće, dajući svakom cvetu svest o njihovoj lepoti. Ovde, u Tampereu, ono što želim da prikažemi je menjajući pejzaž, poetični pokret grana koje se lome na zlatnom listiću ogrlica obešenih na drveću. Lepota ovih dela ugrađenih u prirodu leži u njihovoj sposobnosti da nam pomognu da spoznamo jedinstvenost prirode – ogrlice postaju plodovi raja, transformišući finski pejzaž u novi Eden.

Muzej Ingres Bourdelle u Montaubanu, Francuska, ugostio je izložbu ovog leta, jednu od vaših najvećih dela, rad in situ, u zanimljivom prostoru i još zanimljivijoj prostoriji ispunjenoj istorijom. Ovo bi bio očigledan primer prethodno spomenutog povezivanja, posebno jer je to rad na kojem ste radili tri godine. Možete li da objasnite tri godine rada na ovom specifičnom prostoru ispunjenom istorijom i specifičnim kontekstom? O čemu se radi?

Sur les Ruines du Prince Noir u muzeju Montauban je izuzetna prostorija koja datira iz srednjeg veka. Obeležena je vrlo značajnom istorijom, jer je to razdoblje kada je Engleska dominirala Francuskom. Prince Noir tj. Crni princ je bio krvavi princ kojeg su se bojali u celoj regiji. Hteo sam da istaknem i ovu mračnu prošlosti jer sam počeo da radim na ovoj izložbi u vreme kada je započeo rat u Ukrajini. Ova izložba je osmišljena više kao instalacija u kojoj sam stvorio čitavu arhitekturu vrlo teatralnog crnog stakla, u čijem središtu izranja blok od krvavocrvenog kristala. Iz poda se uzdižu tri velika bloka od ogledala kao duhovi koji proganjaju prostoriju.

Mnogi vaši radovi izloženi su izvan muzeja i galerijskih prostora. Zašto vam je bilo važno da stvarate dela koja su dostupna široj javnosti? i da li je to uopšte važno?

Jako uživam u stvaranju radova u javnim prostorima. Nažalost, nemam često vremena za to, ali svaki put to je susret sa gradom, regijom, zemljom, i obogaćuje me mnogim iskustvima. Ali takođe je, za mene, to politička vizija umetnosti, da se dopre do ljudi koji nemaju nužno priliku da posete muzeje ili galerije. Verujem da je odgovornost umetnika da izađe na ulice kako bi dopro do najšire publike. Imao sam sreću da se susretnem sa umetnošću u vrlo ranoj dobi i čvrsto verujem u priliku koju umetnička dela u javnom prostoru mogu ponuditi.

Šta vas je prvobitno privuklo staklu kao mediju? I šta vas i dalje pokreće? Svakim novim radom, čini se kao da koristite ovaj medij prvi i poslednji put. I dalje nosi taj element iznenađenja i novosti, iako je očito da ga jako dobro poznajete.

Otkriće stakla dogodilo se pomalo slučajno tokom putovanja na Eolska ostrva. Od 1997. godine, ovaj materijal je neiscrpan izvor čuđenja. Toliko je bogat mogućnostima, i svako istraživanje materijala otvara nove puteve za razmišljanje. Nikada nisam prestao da crtam da smišljam svoje izložbe kao priče koje treba ispričati, a ovaj materijal je na neki način nit koja ih povezuje. Tokom godina imao sam priliku da ga upznam, da njime ovladam radeći sa najboljim duvačima stakla na svetu. To me takođe dovelo do putovanja, u Japan, Indiju, Meksiko, Italiju naravno, sa kojom radim već mnogo godina, a takođe i u Švajcarsku. Ali to je materijal koji uvek iznenađuje, i toliko je privlačan da se mora biti malo oprezan sa njim.

Sur les Ruines du Prince Noir

Ova izložba sadrži više od devedeset dela, što je čak i više od sedamdeset izloženih u Petit Palaisu pre dve godine. Možemo li da govorimo o retrospektivi u nastajanju? Možete li da mi objasnite ceo proces promatranja i doživljavanja dela, od Wonder Blocks do Gold Lotus, Collier Or…?

U ovoj izložbi za Sara Hildén Art Museum priroda je središnja tema ovog projekta. Hteo sam da pokažem koliko je ova sveprisutna priroda važna tema za mene, ali i za celu planetu. I verujem da je taj osećaj lepote, čuda i kontemplacije vrlo važan u mom radu. Iako se ponekad, kao u Montaubanu, radi o prikazivanju možda tamnije i dramatičnije strane. U Finskoj me, sa druge strane, inspirisala lepota nove prirode koja eksplodira u proleće, toliko je zelena i živa. Verujem da je važno preneti taj osećaj nade i da je to važna uloga umetnika danas – vratiti poeziju u svet.

Vaša dela su intimna i monumentalna, premošćuju prostor između, jaz između istorije i inovacije. Karakteristične perle koje koristite za izradu svojih skulpturalnih ogrlica i skulptura, kao da su, ili prenose, kôd komunikacije između tih krajnosti. Koju poruku prenose?

Ove monumentalne perle koje koristim gotovo poput arhitekte, stvarajući skulpture često veće od ljudskog tela, su zajednički nazivnik u toliko različitih kultura, bilo u Indiji, Aziji, Africi ili Evropi. Za mene, one su otvoreni put koji omogućava mom radu da dopre do međunarodne publike. Verujem da oblik ogrlice, povezan sa ljudskim telom, često izražava ideju o vezi koja nas sve povezuje.

Sarađivali ste sa arhitektima na stvaranju umetničkih dela za pojedina mesta širom sveta. Koliko je zahtevno i izazovno sarađivati sa kreativcima iz drugih disciplina? Pogotovo s obzirom na to da prelazite iz jedne discipline, izraza, u drugu?

Obožavam da radim sa drugim kreativcima, posebno sa arhitektima, jer moj rad često vodi dijalog sa arhitekturom i prostorima. Saradnja sa arhitektima poput Petera Marina ili Jeana Nouvela pomera moje granice prema ovoj ideji kreativnosti, monumentalnosti i preciznosti, uvek je veliki izazov. Ali takođe uživam u radu sa drugim kreativcima poput koreografa, plesača i muzičara. Angažman sa drugim disciplinama je bogato iskustvo koje sam otkrio tokom rezidencije u Vili Medici u Rimu 1996. godine. Susret sa drugim kreativcima takođe znači otvaranje uma, širenje sopstvenog prosuđivanja i obogaćivanje razmišljanja kroz razmenu.

Čime ste trenutno fascinirani i kako se to uklapa u vašu umetničku praksu? Šta ćemo videti u budućnosti, koje će poruke prenositi vaša dela?

Trenutno radim na nekoliko velikih projekata, uključujući velike samostalne izložbe u Brazilu, u Muzeju Oscara Niemeyera u Curitibi, fokusirajući se na planete i konstelacije. Takođe spremam značajan projekat u Šangaju u Muzeju Long, čija je arhitektura veličanstvena, ali zaista monumentalna. Stoga će to biti napet dijalog između novih dela i ovog elegantnog betonskog prostora. Osim toga, pripremam dva velika projekta u Francuskoj za sledeće leto koja će biti povezana sa kosmosom, jedan u Cannesu tokom filmskog festivala i drugi u Avignonu. Sve ove izložbe, koje su mi vrlo važne, zahtevaju od mene da radim na ideji monumentalnosti i lepote i da razvijam međunarodnu i osetljiviju viziju svoje umetnosti.

Under Endless Light, Sara Hilden