Noćni klubovi postaju stvar prošlosti, gen Z bira novi način izlazaka

Bila je 2012., pamtim da smo zakucali prilično kvalitetan izlazak u New Yorku, i sve posledice toga osetili dan kasnije. Prilično umorni, promukli, i siromašniji za koji dolar (New York nikada nije bio nežan prema novčanicima), zaključili smo da bi vredelo da se negde dobro oznojimo i pokušamo da izbijemo iz tela sve ono što je ostalo od sinoć. Turski hamam bio je nadohvat ruke, usred East Villagea, dostupan i pristupačan, a nikakva posebna najava nije bila potrebna. Do tada sam saune vezala uvek za ekskluzivnost hotela i hotelske spa odeljke, a ovo u New Yorku bilo je jedno prilično javno i društveno iskustvo. Bez neke posebne pripreme i pakovanja, pojavili smo se na vratima tog gradskog kupatila, dobili svu potrebnu opremu i pošteno se oznojili, okupali, odležali i odmorili. Par sati kasnije imala sam sasvim novi pogled na toplice i nekoliko prijatnih razgovora iza sebe, koji su se prilično neočekivano i nenajavljeno dogodili na tom mestu dok smo razmenjivali različite saune sa toplo-hladnim kupeljima.

Bathouse Williamsburg

Unazad nekoliko godina svet je ponovo počeo da govori o gradskim kupatilima koja su dospela u centar pažnje, kao deo šireg fenomena – naglog rasta wellness turizma, industrije koja je, posebno nakon globalne popularnosti serije White Lotus, dostigla vrednost od neverovatnih 814,6 milijardi dolara. Istovremeno mlađe generacije više nisu toliko zainteresovane za klasične izlaske i konzumaciju alkohola. Generacija Z sve više preferira aktivnosti usmerene na relaksaciju i povratak sebi – često na mestima gde mobilni telefoni ostaju izvan dometa. Intrigirana tim trendom, odlučila sam da istražim šta se sve promenilo u New Yorku u poslednjih desetak godina – i mogu vam reći, scena javnih kupatila doživela je pravi procvat. Manhattan kao da je preplavljen novim prostorima za opuštanje – niču jedan za drugim, doslovno kao pečurke posle kiše. Kao najbolja underground tajna New Yorkom se proširio brend kupališta Bathouse, a njegovo radno vreme je čak do ponoći sedam dana u nedelji što govori o smeru dostupnosti kojim žele da idu. Takođe, pre koju godinu otvoren je Elahni, prvi wellness speakeasy u New Yorku gde vam pripremaju bezalkoholne koktele prema vašim željama. Mindfulness, masaže, saune i tako preko potreban trenutak krađe vremena za sebe, zapadni svet je lepo zapakovao u društveni izlazak, pri čemu dobijate oboje – vreme za opuštanje i čašicu potencijalno zanimljivog i za budućnost korisnog razgovora (ako vam je do toga).

Bathouse Williamsburg

Međutim, New York je samo novije poglavlje. Širom sveta postoje duboko ukorenjene tradicije termalnog kupanja, od rimskih termi i turskih hamama do japanskih onsena i finskih sauna. Kombinovanjem tih tradicija sa dokazanim dobrobitima za zdravlje, tehnologijom i modernom kulturom, one u svojim verzijama žive i danas. U ovom me kontekstu zainteresovala nova knjiga Towards a Nude Architecture, dizajnera, arhitekta i autora Yuvala Zohara (izlazi 27. maja), koji je proteklih 13 godina putujući Japanom posetio različite vrste toplih lekovitih izvora vode (hot springs). “Od slikovitih prizora tradicionalnih japanskih građevina i rotenburoa (kupki na otvorenom), do zvukova prirodne okoline, pa sve do teksture i čak ukusa vode u određenim izvorima gde se može piti direktno sa izvora — onsen predstavlja potpuno senzorno iskustvo i (barem za mene) najdirektniju poveznicu između arhitekture, prirode i ljudskog tela.”

The House of Light, bath by James Turrell, photo: Yuval Zohar

Dok mi govori kako se cela istorija Japana može ispričati kroz onsene; „drevne religije, ratnička carstva, medicinska otkrića, posleratni turizam i moderna pop-kultura – svi se na neki način isprepliću sa istorijom toplih izvora“, ističe kako razlikujemo dve glavne vrste zajedničkih kupališta; „onsene (prirodni topli izvori povezani sa ryokanima ili smešteni u divljini, a ljudi ih posećuju iz rekreativnih razloga) i sento (nastali iz lekovitih biljnih kupelji, koriste se za svakodnevnu higijenu i smešteni su u gradskim četvrtima) te mi objašnjava njihovu suštinu. „Uprkos različitim funkcijama, oba ova iskustva dele koncept hadaka no tsukiai (裸の付き合い), što znači naked friendship (op.a. ogoljeno prijateljstvo, u nekom slobodnije prevodu) — ideju o razbijanju društvenih hijerarhija kroz zajedničko kupanje, gde nestaju i odeća i status. Iako to možda nije svesna misao svakog posetioca kupališta, čin zajedničkog kupanja nesumnjivo donosi suptilan, ali važan društveni doprinos specifičan za japanski kontekst.“

Autor Yuval Zohar u Kita Onsen Tengunoyu

S obzirom na trendove koje smo ranije spominjali, i japanska kultura javnih kupatila doživljava promene. „Nakon posete više od stotinu onsena i senta širom Japana, primetio sam zanimljivu generacijsku podelu. Sento već godinama beleže pad popularnosti, delom zbog smanjenog interesa među mladima, pa im je klijentela uglavnom starija populacija koja ih posećuje iz rutine i nostalgije. Međutim, modernizacija starih senta — od kojih su mnogi blizu stogodišnjice — udahnula je novi život u ovu praksu. Dodavanjem sadržaja privlačnih mlađoj publici, poput sauna i točionika za pivo, postali su zanimljivi mlađim generacijama“, govori mi Yuval pri čemu su mi odmah na pamet pale naše toplice kao oblik modernih druženja u ovim krajevima – možda nismo članovi social wellness clubs (u New Yorku se mesečne članarine plaćaju i po nekoliko hiljada dolara), ali toplice se čine kao prilično dobar izbor za weekend gateway.

„Iskustva i javnim kupatilima se sve više pretvaraju u nešto nalik tematskim parkovima, gde se masovna pristupačnost i komercijalizacija često događaju na štetu autentične tradicije.
Međutim, postoje i pozitivni primeri modernizacije — poput preuređenja kupatila Koganeyu i Komaeyu u Tokiju pod vođstvom Schemata Architects — gde se pažljivo naglašavaju autentični kvaliteti izvornog prostora“, objašnjava mi Yuval ugroženost japanske tradicije izvora tople vode spram novih tendencija. Ok, ima nade zaključujem da tradicija ostaje prisutna i mislima se automatski odvedem u Budimpeštu koja je izgradila prilično prepoznatljiv vizualni potpis na javnim kupatilima. S obzirom na to da leži na vrućim izvorima koji ključaju iz zemlje, brojna istorijska elegantna kupatila vredna su divljenja, kao neki portali u prošlost, raj za one koji traže opuštanje i malo autentične lokalne kulture. Ako se uputite prema Széchenyi Baths ili Gellért Baths, pripremite se na gužvu, ali i jedinstveno umakanje u drevnim kupeljima, okruženi istomišljenicima. Ima nešto jako zanimljivo u tom društvenom fenomenu javnih kupatila, koji čini se, zapravo nikada nije ni iščeznuo, samo smo mu dodali neke modernije začine.