Snažna autentičnost Jasmile Žbanić

U Nemačkoj, pošto ne govorim jezik, ja gledam nemački film. Ako je dobar, ne moraš da razumeš jezik, reči. Sve ti je jasno.

Skoknuti u Sarajevo na jedan dan i razgovarati sa jednom od najtalentovanijih i najuspešnijih umetnica iz regiona, ako ne i Evrope? Može. A dan ne može biti bolji nego promatrati je i upijati njenu neposrednost, pamet i iskustvo dok je šminkerka, frizer i fotograf pretvaraju istovremeno u aliena i mitsko biće. Biće van ovog sveta, a opet toliko blisko nama da je istovremeno osećam prijateljski bliskom, a i sledim bespogovorno jer prenosi poruke veće od života.

(De)Blokada

Jasmila Žbanić je visoka žena sa zanimljivim eteričnim licem i zaraznim osmehom. To je moj prvi fizički utisak o njoj. Drugi je beskrajna toplina koju širi dok govori, gestikulira, smeje se i usred nekih od najtežih životnih priča širi mir. Ona istovremeno probija granice koje postavljaju ljudske ruke sa lošim namerama i podiže one koje čuvaju i štite. „Vidi, moja produkcijska kuća se zove Deblokada.“ Jasmila govori i objašnjava mi ono što ja nesvesno osećam. „Imala sam sedamnaest godina kada smo bili zarobljeni, tri i po godine smo bili bez struje, vode, hrane. Taj osećaj zatvorenosti, blokade produžio se i nakon što je rat prestao, ostao je u mislima mnogih ljudi. Imali smo i nametnutu blokadu; do skoro nismo mogli jednostavno da putujemo po Evropi. Granice su stalno prisutne, postoji ta blokada u mom opredeljenju i ja je stalno rušim i idem dalje. Ja vidim sve te granice, blokade, one su veoma prisutne, stalne, tim mi je veće zadovoljstvo kada ih pređem!“

„Mi smo veoma nesrećan narod i zato se mnogo smejemo!“

Naravno da ih prelazi, iz žene izvire snaga i smirenost. A samo mudri ljudi to imaju. Mudrost i iskustvo je nešto što trenutno nedostaje našem svetu. (Pre)brzi život, napredna tehnologija, kratko pamćenje, apsolutna težnja ka kratkoročnim zadovoljstvima i potpuni izostanak učenja iz istorije učinili su većinu sadašnjeg zapadnog čovečanstva potpuno neosetljivim na tugu, bol, patnju, ali i one lepe stvari: ljubav i dobrotu. Nedostatak vrednosti u retkoj introspekciji čine ovakve razgovore još dragocenijima. Posebno ako usputno čuješ par mudrosti kao iz usta šminkerke dok je pretvarala Jasmilu u drugo biće: „Mi smo ti jedan jako nesrećan narod i zato se puno smejmo!“. Rečenica koja je istovremeno istina i ne, naterala me je na razmišljanje. Jasmila je mudro uporedila „našu“ poslovicu „Danas se smeš, sutra ćeš plakati“ sa situacijom kojoj je svedočila u Berlinu, svom drugom domu. Naime, ispričala je da je bila u isto vreme, u istom restoranu, kada se okupila skupina ljudi, lepo sređena, koja je kao prošireno društvo porodice i prijatelja došla na ručak da obeleži nešto. Isprva je izgledalo kao da su došli sa sahrane, da bi nakon mnogo buketa cveća koje je mladi par dobio, shvatila da se radi o venčanju. U Bosni, a i na celom Balkanu, bi to izgledalo potpuno drugačije! Radi se naime o psihologiji; smeh jeste odbrana od teških stvari. Možda je poslovica u pravu, samo obrnuto. Kako i priliči našem podneblju.

Minus-Sarajevo-Berlin

Zanimalo me dali je uspela da pređe sve te blokade kada je počela da živi na relaciji Sarajevo-Berlin. Kako je kada ode iz Sarajeva u Berlin ili kada ide iz Berlina u Sarajevo? „Mentalna granica je najvažnija. Nije granica samo geografska, postoje mnoge u poslu. Kada razgovaram sa holivudskim producentima ja dolazim iz takvog minusa, sa takve margine.“ Da, to govori ova najuspešnija i najtalentovanija režiserka u regionu, jedna od najboljih u Evropi… i nastavlja: „Engleski nije moj materinji jezik, ja nisam pohađala i završila škole koje su oni završili. Ja sam žena. Sve je minus. Ali zabavnije je prelaziti te mentalne granice, nego fizičke. Život u Berlinu me je mnogo toga naučio i još sam više zavolela Bosnu i Sarajevo. Mnoge stvari koje smatramo da su civilizacijska dostignuća zapravo ne funkcionišu na ljudskom nivou. I onda mi je zanimljivije da se vratim u Sarajevo, ali nikako ne bih volela da sam osuđena na Sarajevo.“ Razumem, Sarajevo je naspram Berlina malo i klaustrofobično, u kotlini, teško se diše ovde. Ali onda… „Kada sam u Berlinu, neviđeno mi nedostaje da vidim planinu, da vidim tu lepotu, tu gromadu koja se može čitati na nekom metaforičkom nivou“.

Gromada: „Grbavica“

Pa smo krenule od gromade, od samog početka, od Grbavice. Prvu verziju Grbavice napisala je sa dvadeset i pet godina. „Izučavala sam haške spise, knjige o silovanim ženama… Imala sam susret sa silovanom ženom kada sam ja imala sedamnaest, a ona šesnaest godina. Totalni užas. Strašno.“ U ovom trenutku bitno je napomenuti da se nalazimo u hotelu Holiday, iza kojeg je muzej, iza kojeg je Miljacka, iza koje je Grbavica. Toliko smo blizu, i prostorno, a neki i vremenski. Sve je u glavi. „Najstrašnija fobija bila mi je šta će se desiti ako pređu na ovu stranu? Sve sam izučavala, proučila, čitala. Napisala sam prvu verziju Grbavice koja je bila, rečju mog profesora, optužnica za Hag. To nije bio film. To je bilo toliko strašno da niko to neće moći da podnese i da gleda, kazao mi je tada: Vi ne pravite optužnicu, vi pravite film.“ Ozbiljno, duboko ga je shvatila i povukla je granicu. Sama je sebi rekla da ako uspe publici da prenese 0,0001% onoga što se žrtvama desilo, smatraće film uspešnim. Postoje granice do kojih se može ući u nečiju priču. Film je osvojio dvanaest međunarodnih nagrada, a među njima se ističe Zlatni medved na Berlinaleu 2006.

Treba da znate kako da prenesete priču koju znate do detalja, zareza, crtice, osećaja, nekome ko nema pojma i možda nije ni zainteresovan. Tu je Jasmila jaka. Ona sama sebe odmah stavlja u tu poziciju, poziciju posmatrača koji ništa ne zna i iz te pozicije počinje da priča, objašnjava, ne čineći da priče deluju banačno. Ona ne pojednostavljuje, poštuje lokalnu informisanu publiku, publiku koja je na kraju krajeva i proživela priču koju upravo ona priča. Važno joj je da film podjednako gledaju svi: žiri na festivalu, strana publika, i lokalna publika, maltene akteri priče. Tu je lepota njenog filma; univerzalan je, ljudi ga razumeju. Svi ljudi ga razumeju. To je jako važno.

„U Nemačkoj, pošto ne govorim jezik, ja gledam nemački film. Ako je dobar, ne moraš da razumeš jezik, reči. Sve ti je jasno.“ Usputno objašnjava svoju filozofiju i potvrđuje je ličnim iskustvom. Kod Jasmile je sve lično. „Nema šanse da se ne izložiš. Do kraja se izlažeš. Nema teorije da bilo šta zaštitim ili upakujem, idem do kraja.“ Ti njeni prelasci granica zvuče zdravo i donose punoću doživljaja. „Mnogo pričam sa terapeutkinjom. Naravno da idem na terapiju, znam da imam PTSP, to je sasvim normalno ako si tri i po godine bez hrane, vode, struje, pod stalnim granatama. Ali ja to procesuiram, to izlazi u neki produkt, u film koji onda ljudi gledaju. To je neka vrsta zadovoljenja koja mi omogućava zdrav odnos prema životu, i radostan odnos prema životu, na kraju krajeva.“

Ulazak u pukotinu koju je netko zacementirao

Ratni triler „Quo Vadis, Aida?“ premijerno je prikazan u Bosni u Memorijalnom centru Srebrenica, a prikazan je i u sudnici u kojoj je Mladić osuđen. „Prvo smo ga prikazali gde se priča odigrala, i na kraju u sudnici. Po meni, to nije bilo prelaženje granica, već zatvaranje kruga. Bilo je užasno emotivno. Prva premijera bila je za mlade ljude koji nisu ni rođeni tokom genocida. Na premijeri su bili ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne. Oni nemaju nikakve veze sa ovim genocidom, oni nisu ni žrtve ni počinioci. Tada se nisu rodili.“ Premijera je bila na istorijskom mestu, ali za Jasmilu je to premijera – za budućnost. Može se ići napred samo kada se procesuira, obradi, prizna i probavi. Njeni filmovi koliko god bili teški, mučni, ozbiljni, emotivni, oni gledaju unapred. I upravo to se dogodilo na pomenutoj premijeri: „Zaista je bilo neverovatno da je film, između ostalih, gledao mladić iz Istočnog Sarajeva, Republike Srpske, koji je rekao da bi voleo da prikaže film svojim prijateljima, kako bi znali šta se zaista dogodilo. Plakao je. To me je toliko potreslo. To mi je važnije od bilo kog Oscara ili bilo koje druge nagrade. Zato snimam filmove. Da pomera granice.“ Tih sto minuta filma je uspelo da „uđu u pukotinu koju je neko zacementirao“. Dobijala je pisma od mladih ljudi, reakcije na film. Ljudi osete ako nešto ne valja, osete ako je nešto autentično, istinito i zato je moćno.

Uz toliko teške istine na filmu, davanju sebe, odlaženja do kraja, zanimalo me u čemu Jasmila uživa. Odgovor je bio predvidiv, iskren i isto tako podsticajan: „definitivno uživam u malim stvarima, srećna sam sa malim stvarima. Nekako znam da mogu sutra nestati. I OK sam sa time. Puno mi je važnije da budem sa ljudima. Rizikujem. Radim stvari u karijeri koje drugi možda ne bi radili. Bili bi „pametniji“. Ništa od toga ne bi bilo da sam odrasla u sređenoj sredini.“ Jasmilina matematika nije 2+2=4, njena daje 5. Svaki put. Ona donosi i dobija ono nešto više, bitnije od pukog nabrajanja. I tu, u razgovoru, Jasmila uleće sa – Malnarom. Željko Malnar, hrvatski pustolov, putopisac, autor dokumentarnih filmova, kontroverzni TV-voditelj kao da „spaja“ ljude i posthumno. Moja, Tenina Biblija je „U potrazi za staklenim gradom“, odmah pored „Žene koje trče sa vukovima“. Nekako knjige idu ruku pod ruku. Jasmila je mislila da će poput Malnara putovati čitav život (OK to joj se donekle ostvarilo kroz filmove), da će raditi reportaže, htela je poput njega – samo da ode negde. I važno, Strelac je u horoskopu, poput nje (ja ću se sa svojim Mesecom u Strelcu tiho ušunjati do njih jer osećam da mogu, smem, ipak sam svojevremeno živela ulicu do njegove na zagrebačkoj Volovčici). To su te duše, aktivne duše koje krenu i – idu. Malnarov rođendan, uz onaj Davida Bowieja, su jedini koje obilježim na društvenim mrežama. To su jedine slavne osobe za kojima sam plakala kao da me je bliska osoba napustila, nisam to mogla nikome, pa niti sebi da objasnim. Odrasla sam sa njima, usadili su mi neke neraskidive vrednosti. A to prepoznajem i kod Jasmile. Možda nam zato nije problem tako javno da pričamo ne o idolima, već o ljudima koje lično ne poznajemo, ali su nas odgajili, usmerili, koji su nas učili da ne živimo unutar granica, bilo kakvih i kojima smo na tome zahvalni.

The Last OF Us

Skok u vremenu i prostoru zasigurno je prošle godine bila serija „The Last Of Us“. Serija nastala prema video igrici, koje ja osvojila ceo svet, svi, ali svi su je gledali! Naravno, i ja. Znala sam za igricu, znala sam o čemu se radi i istražujući seriju pre samog gledanja (ne znam je l’ to dobro ili loše, ali to uvik radim, volim znati šta ću da gledam, ko je radio…) istovremeno sam se iznenadila videvši da šestu epizodu režiserki potpisuje Jasmila Žbanić. Ok, iznenadila sam se, i sledeća misao mi je bila – ima potpuno smisla da upravo ona to radi. „Kad su mene pozvali ja nisam znala da je to napisano prema igrici. Došao mi je projekt Craiga Masona koji je radio Černobil i meni je to bilo presudno. Ja sam htela da radim bilo šta sa tim čovekom. Pročitala sam treatment, ali imala sam covid, povišenu temperaturu i zapravo nisam shvatila da je prema igrici, već sam samo čitala o čemu se radi i to mi se svidelo. Održali smo sastanak, sa kreatorom igre, Neilom, sa Craigom i producenticom Carolyn Strauss koja je radila Game of Thrones i koju jako cenim. Oni su mi bili nešto kao trio fantasticus. Izvinila sam se što možda nisam baš naajrazumnija jer sam bolesna. Razgovor se završio i to je to. Od agenta sam dobila ugovor, a tamo je stajalo – tri epizode! Odlučila sam da stanem i prvo napravim jednu, pa ćemo videti za ostale dve. I dobro je da sam napravila jednu, da nisam sve tri. Iskustvo je bilo sjajno, ekipa je bila vrhunska. Čak je i moja kamermanka došla sa mnom, koja je radila sve moje filmove, što mi je bilo veoma važno.“

Kako je bilo porediti iskustvo te velike produkcije sa našim, regionalnim produkcijama? „Deblokada je moja producentska firma sa kojom radim sve. Naše produkcije su prema njihovima ‘low budget’, čak i kada prema našim uslovima nisu. Lawrence Bender, Tarantinov producent, čudio se kako uspevamo da napravimo film za tako mali iznos, a da smo platili sve ljude.“ Produkcija na seriji je na zavidnom nivou, to smo svi kao gledatelji i gledateljke videli, nemoguće je ne primietiti to. „To je mašinerija, tu je hiljadu ljudi, samo za scenografiju su dva sprata zgrade…“ – prepričava Jasmila. Zanimalo me kako da pristupim takvoj temi, kako da je obojim kao intimnu temu, kada se radi o zombijima? „Kada je Craig pisao epizodu, svi smo bili u kontaktu i zapravo je tražio stvari i momente, motive, koji su bili „moji“. Naime, tu se radi o gradu koji je zatvoren, uskoj zajednici pod pretnjom od napada više i jače sile, meni poznatim stvarima. No bilo je jako zanimljivo biti u nekoj novoj perspektivi i istovremeno gledati drugu, isto novu perspektivu. Sada je ta priča trebala da „uđe u mene“ kako bi „iz mene izašla“.

Lakše joj je sa njenim, nego tuđim scenarijom… „Ne moram da ponesem parče papira na set ako radim sa svojim scenarijom, dok sa tuđim, moram da razmišljam o mnogim stvarima koje su kulturološki uslovljene, ali tu smo mnogo pomagali jedni drugima.“

Koliko zapravo poznajemo svoju decu?

Prošle jeseni sam pogledala seriju „Znam kako dišeš“, Jasmilinu autorsku priču o vršnjačkom nasilju. Ona je pre nekih sedam godina napisala scenario na koji su je inspirisala ubijstva u Sarajevu i razgovor koji je vodila sa ćerekom, tada tinejdžerkom. „Razgovarala sam sa ćerkom o tome i molila je da mi kaže ako se tako nešto njoj desi i tada je njena ćerka rekla rečenicu koja će kasnije i „ući“ u seriju: „Ja ti to ne bih nikada rekla, ja imam svoje dostojanstvo.“ Tada se Jasmila zaledila jer je mislila da ne postoje granice između nje i ćerke, da jedna drugoj govore sve. No to nije rušenje privida bliskosti između majke i kćeri, bliskost je tu. Ali joj ćerka pokazuje gde počinju, a gde se završavaju njihove granice. Možda bi to neko sa psihološkog stajališta objasnio pojmovima identiteta i integriteta. Još je jedna rečenica „ušla“ u seriju, ona „Pupčana vrpca je davno pukla, samo ti to još nisi shvatila.“ Tu se postavlja pitanje koliko zapravo poznajemo svoju decu? „Ja sam bila uverena da sam mama koja apsolutno zna sve o svome detetu, imena svih prijatelja, koga voli, koji su problemi, koju je ocenu dobila prema glasu koji čujem kada pozvoni na interfon i onda sam shvatila da nemam pojma i to me podstaklo da napišem tu priču. Isprva je to trebao da bude igrani film koji nije prošao na Fondaciji za kinematografiju. Otišla sam dalje, radila druge filmove, ali onda je BH Telekom objavio konkurs za tv serije i odlučili smo da tu priču pretvorimo u seriju, materijala smo imali.“

Seriju su režirali Alen Drljević i Nermin Hamzagić, a ne Jasmila. „Baš sam sa „Last Of Us“ došla da radim „Znam kako dišeš“ i tu je situacija bila zanimljivo – obrnuta. Ja sam radila sa showrunnerom koji je napisao sve, radio sve, a tu sam došla uverena da ne moram da budem na setu svaki dan jer ljudi znaju šta rade, već smo sarađivali pre, producirali smo (stvarno prekrasan) film „Muškarci ne plaču“ i ja sam mislila da je moj posao tu gotov. Međutim. Već prvog dana snimanja, shvatila sam da je priča za mene tako lična, tako ženstvena, i da koliko god da su njih dvoje osetljivi, da postoje neki detalji koji moraju biti onako kako sam ih ja zamislila. Pričali smo i dogovorili se. Mislila sam da je biti režiser pod showrunnerom nešto što nikako nije jednostavno, da bi na kraju ispalo da mi je biti showrunner gore, jer sam režiserka i imam svoju viziju. Ali sve je ispalo sjajno, našli smo zajednički jezik i oni su apsolutno poštovali materijal, emocije, tu ženu i sve kroz šta je prošla. Ali moram da kažem da mi je bilo veoma nezgodno da sedim na snimanju i – ne režiram. To mi je bilo stresno. Apsolutno sam zahvalna Alenu i Nerminu jer su uradilii sjajan posao.“

Raditi sa najboljima

Jasmila je uvek okružena vrhunskim profesionalcima i talentima čak i u ovim iznenađujućim i stresnim situacijama za nju. Tako se u seriji ističe i Jasna Đuričić, sjajna glumica. „Uvek se trudim da radim sa najboljima. Šta god da radim, zaista se trudim da radim sa najboljima i to je dobra stvar još od Grbavice. Naime, scenario Grbavice, sa strahom, dala sam Mirjani Karanović. Slučajno je u to vreme bila u Sarajevu sa pozorišnom predstavom i ja sam joj prišla, ali sam istovremeno pomislila – Ko sam ja da joj bilo šta dajem? Tema je politička… Bilo je mnogo stvari koje nisu smele da se dese. Ona je pročitala scenario i rekla da je fenomenalan. Sećam se, prva stvar koju mi je rekla jeste da ne smem da joj persiram, da smo mi sada koleginice i ravnopravne. Ja još nisam imala ništa iza sebe, a ona celu karijeru. Raditi svoj prvi filmI sa takvom jednom ženom to je stvarno bilo neverovatno iskustvo. Od tada nastojim se uvek okružiti sa najboljima. Jer to i tebe čini boljim.“

Sve je stvar perspektive

Zadnjih godina radi dosta sa Amerikancima na filmovima, sa poznatim producentima. Svet se zadnjih godina jako promenio, i dalje se menja i sam bi trebalo da se menjamoi. U tom duhu vremena promene zanimalo me šta Jasmila gleda u slobodno vreme. „Zone of Interest. Taj film donosi potresnu priču. Priču kojoj (opet) svedočimo u Gazi danas. Taj film govori o nama danas. To je ono što je suština, po meni.“ Slažem se sa njom. Svi bi trebali pogledati film „Zone of Interest“, možda bi vesti i objave na društvenim mrežama drugačije posmatrali. To jeste njen interes od samih početaka. Pročitala sam negde u bespućima interneta da je Jasmila bila sa svojim ranim, prvim filmom na takmičenju gde je jedan od takmičara bio film koji se bavio međuljudskim odnosima stanara u zgradi, a koji nisu mogli da se dogovore oko gelendera u hodniku. Tu se životni problemi stavljaju u perspektivu. Film o ženi koja traži dvoje dece u masovnim grobnicama i problem gelendera u hodniku. Točno postaje jasno bitno od nebitnog. No gde Jasmila povlači liniju kako teško i ozbiljno ne bi zavladalo životom? „Pa ne znam, ozbiljno je sve, ali ne mora biti teško. S jedne strane, bavim se nekim teškim stvarima koje mi opet daju nazad toliko jaku energiju, da mi omogućavaju da živim život punim plućima. I u svom svakodnevnom životu prilično mislim da sam radosna osoba. Da, imam neke prijatelje, imam muža kojeg volim, sa kojim radim zajedno, što je isto super, zato što smo stalno zajedno i stalno kreiramo zajedno. Vrlo često ne znamo čija je ideja, jer toliko pričamo da nema šanse da odvojimo što je ko rekao. Od jutra do mraka smo zajedno. Osećam se kao ispunjena osoba. Imam ćerku koja je isto jako smešna, duhovita, zabavna. Imam prijatelje, čak iz osnovne škole, to su mi bitne stvari. Umetnost koja mi je svaki dan zadovoljstvo i lepota. Kad sam rekla da mogu bez svega, ne mogu bez umetnosti.“

To je nešto što se i u ratu pokazalo kao istina. „Mogli smo da preživimo na komadiću hleba, ali smo morali da odemo u bioskop, morali smo da odemo u pozorište i to je nešto što je bilo stvarno, tu shvatiš koliko je stvarno je deo tebe, deo života. To nije ništa što je odvojeno od ljudskosti.“ A sada? Kakav je život sada? Kakav je svet, stvarnost sada? „Ja često kad uključim okruglog robota da mi usisava kuću i stavim mašinu veša na pranje shvatim: čoveče, pre samo dve generacije, žene su prale veš u reci i onda kontaš koliko ti je dobro.“ Možemo li – bolje? „Opet s druge strane, mislim da živimo u vrlo, vrlo, vrlo čudnoj političkoj situaciji gde čitav svet ide u desno. Situacija sa Gazom je toliko strašna, što gledamo decu koju ubijaju svaki dan, situacija u Ukrajini je katastrofalna, u Evropi da se dešava rat nakon što smo rekli „nikad više“ i da niko nije mogao da zaustavi te ratove, da nema uopšte razgovora o miru, od kad je počela agresija na Ukrajinu, ko izgovara reč mir kao da je rekao nešto najgore na svetu, ili ne znam… ako neko kaže „ceasefire“, pre mesec dana je bio antisemita. To su tako strašne stvari da ne mogu da verujem u njih. Ali opet sa druge strane, nadu i ljubav daju ljudi koji su drugačiji. Kada se desio 7. oktobar stupila sam u kontakt sa osobom, sa Jevrejinom, čiji su roditelji ubijeni. On je plačući rekao par dana nakon užasa u Gazi da ne plače zbog svojih roditelja ubijenih u Hamasovom napadu. „Ja ne plačem zbog svojih roditelja, nego zbog dece u Gazi. Ovo moji roditelji nisu želeli. Oni nikad ne bi želeli da se na ovaj način njihova smrti osvećuje ili bilo što drugo.“ Poslala sam mu poruku zahvale što je drugačiji i što postoji. I takvi ljudi su stvarno neverovatni i daju ti nadu da će se ovaj svet osvestiti i da će biti bolji.

Smisao života

Za kraj me zanimalo ima li život smisla? Možda je pitanje i misao teška, preopširna, prefilozofska, možda čak i banalna nekome, no mene je stvarno zanimalo šta o tome misli (ili zna!) ovaj alien, ovo biće sa kojim sam razgovarala i odgovor me na neki način čak i utešio: „Ja sam ateista. Ja mislim da je ovaj život nama dat kao neka pozorišna predstava u kojoj ti kažu sad možeš da izađeš, otvara se zavesa, izlaziš i uradiš šta znaš i onda se zavesa zatvori. Ljude oko sebe možeš da učiniš nesrećnim ili ćeš im dati nešto lepo i od njih primiti nešto u tom svom nekom kratkom periodu na pozornici, to je do tebe. Bez obzira na raznorazne okolnosti, univerzuma, mislim da je puno stvari do nas. Tako da uživam u svakom trenutku, jer mislim da je, baš zato što znam da je kraj neizbežan, znam da život treba najbolje iskoristiti i nemam problema uopšte sa tim da će biti kraj. To je, kažem stvarno, kao zatvaranje pozorišne zavese i to je baš lepo, jer da nije toga – jao, ko bi trpeo sve ovo?“ A energija? „Ali i dalje verujem u transformaciju energije, ko zna gde će otići. Za svaki Božić idem kod mojih franjevaca, kod fra Mile Babića i on mi kaže da smo mi ateisti najbolji ljudi jer mi radimo dobro zato što mislimo da treba raditi dobro, a oni svi rade dobro da zarade za ono posle.“

Gledajući je našminkanu, u različitim outfitima, dok suvereno korača po prostoru kao profesionalan model, dok je snima kolega na hladnoj, sivoj i vetrovitoj ulici Sarajeva i u brutalističkom okruženju nisam mogla da se oduprem utisku da je Jasmila Žbanić ne samo uspešna režiserka čiji nas filmovi bude iz ignorancije i teraju na razmišljanje i potragu za istinom, već jedno kompleksno ovozemaljsko alienovsko biće koje ruši granice između ljubavi i mira.