Simon Porte Jacquemus otvorio nam je vrata svoje vile na jugu Francuske

Ne tako davno, na rođendanski ručak kod prijatelja u Parizu – banket u malom restoranu u komšiluku – stigao sam kasno i, kako sam seo, svi za stolom su počeli da me ispituju zbog čega sam došao u Francusku, u kojoj inače ne živim. S onom dozom neodređenosti koju pisci nauče da razviju kada treba da odgovore na pitanja o radu na delima koja su još uvek u nastajanju, rekao sam im da radim na tekstu o jednom modnom dizajneru. „Nadam se da je o Jacquemusu”, rekao je neko sa druge strane stola. „Da, Jacquemus!”, složio se drugi gost. Odatle, na moje iznenađenje, taj osećaj se proširio za stolom. Gosti za ovim stolom uglavnom nisu bili iz sveta mode; bili su filmski ljudi, poslovni ljudi, roditelji, advokati. Ali imali su mišljenje o ovom brendu. „Jacquemus je stvarno uzbudljiv”, neko je insistirao. „Uvek imaš osećaj kao da stvaraju nešto novo.” 

Strogo govoreći, nema mnogo novog kod Jacquemusa, koji je osnovan pre petnaest godina – što je u modnim krugovima jednako jednom veku – od strane tada devetnaestogodišnjeg Simona Portea, koji je, nakon smrti svoje majke u saobraćajnoj nesreći te godine, brendu dao njeno devojačko prezime. Ipak, nedavno je kuća postigla takve sjajne uspehe, rast i pažnju javnosti da je dostigla nivo autoriteta koji je retkost i među luksuznim brendovima koji postoje dugi niz godina. Pre samo deset godina, Jacquemus je imao posvećenu, ali malu publiku i uglavnom je prodavao svoje proizvode – vedre, pažljivo uređene kolekcije u smelim, živim bojama – preko interneta. Pre pet godina, nakon što se upustio u mušku modu, prešao je 10 miliona dolara prihoda i razmatrao mogućnost otvaranja prodavnice u Francuskoj. Trenutno to izgleda kao manji uspeh. Jacquemus prodavnica danas je otprilike duplo veća nego prošle godine, a najambiciozniji planovi ekspanzije ovog brenda tek su u začetku. Na proleće je otvorio prodavnice u Dubaiju, na Kapriju i u Sen Tropeu. Ove jeseni otvara prodavnice i u Njujorku i Londonu; Los Anđeles je planiran da se pojavi na mapi sledeće godine. Bez odstupanja od svoje posebne i neuobičajene privlačnosti, Jacquemus je možda bliži nego bilo koji brend u novoj luksuznoj modi da postane poznato ime u svakom domaćinstvu. Biti obožavalac obično znači biti opsesivan, sa ulaskom u taj svet koji, kao i mnogi danas, počinje na društvenim mrežama, koje se fokusiraju na maštoviti život samog osnivača. 

„To je prvi put nakon dugo vremena da je brend napravljen u prvom licu”, kaže Loïc Prigent, dokumentarista i novinar koji prati Jacquemus još od početka. „Postoji more zaista zanimljivih brendova koji su samo logotipi, ali Jacquemus je jedan od onih koji su više od zanimljivog brendiranja – ljudi vide Simonovu ličnu priču iza svega.” (Takođe, u nekim slučajevima, do zapanjujućeg stepena, i iza javnog lica brenda: „Ako pošaljem DM na Jacquemus Instagram profil, dobijem odgovor za nekoliko minuta – od Simona”, kaže Prigent.)

Danas se Porte predstavlja kao Simon Porte Jacquemus: hibrid čoveka i brenda, i prikladno, promotivna igra reči (na francuskom Simon Porte Jacquemus znači „Simon nosi Jacquemus”). I on zaista i nosi svoju garderobu, ne samo na pistama i crvenim tepisima već i kroz glamurozan, naizgled jednostavan život. Ljudi imaju osećaj da ga poznaju sa njegovog ličnog Instagram profila sa 300.000 pratilaca (da ne pominjemo brendov mnogo veći, ali takođe intiman nalog), koji funkcioniše delom kao lični dnevnik, delom kao globalna marketinška platforma, i delom kao izlog za, kako on kaže, „Jacquemus svet”. „Modeli, fotografi, sve sa čim radimo može biti veoma uzvišeno”, kaže Marko Maestri, njegov muž, viralni marketar koji radi kao konsultant za brend. „Ali svako može osetiti da je deo priče o Jacquemusu.” Dizajneri se tradicionalno predstavljaju u javnosti kao uobraženi polubogovi ili sitničavi, teški ekscentrici, ali ni jedno, ni drugo nije osećaj koji Simon Porte Jacquemus ostavlja. Odrastao je na jugu Francuske i na svojim platformama deluje opušteno, osunčano i osnaženo neverovatnim šarmom. Jedan arhitekta koga poznajem, takođe ne naročito zainteresovan za modu, rekao mi je da je postao svestan brenda nakon što su ga na Instagramu impresionirale „vrlo maljave grudi” Portea Jacquemusa. 

Uživo, Porte Jacquemus na prvi pogled deluje veran svojoj Instagram personi. Srednjeg je rasta i građen kao gimnastičar, sa braon bradom, širokim osmehom, i, čak i u Parizu, gde radi, prati ga atmosfera mora i povetarca. Kada sam ga prvi put upoznao, u novom sedištu Jacquemusa u 8. arondismanu (geometrijska minimalistička zgrada, čiji unutrašnji dizajn potpisuje sam Simon, sa podovima od terakote i drugim simbolima toplog juga Francuske), odveo me je do privatne terase ukrašene limunovim drvećem. „Ponekad sam ovde na terasi”, kaže Porte Jacquemus, „i pomislim: ‘Oh, Simone, uživaj u ovom trenutku, jer nikad ne znaš šta će se sledeće desiti’”, kaže, gledajući u drveće. U vremenu kada se pariska moda i francuska moda često smatraju sinonimima, sa izlozima na Place Vendôme koji predstavljaju ukuse nacije, Porte Jacquemus insistira na nečemu drugačijem. Umesto trgovanja šik parfemima i moćnom garderobom, brend simbolišu prugasti peškiri za plažu i torbe u nijansama Jacquesa Demyja. Porte Jacquemus je danas obučen u ovesized belu majicu, crni šorts i Chuck Taylor patike u limun žutoj boji, kao da je spreman da zgrabi peškir i krene – pa, gde? „Sous les pavés, la plage” glasio je stari slogan iz maja ’68: ispod kaldrme je plaža. U Jacquemusovom Parizu biste zaista mogli poverovati u to.

Da bi kreirao svoju prvu kolekciju 2009. godine, kupio je nekoliko metara tkanine i otišao kod lokalne krojačice. „Rekao sam, ‘Koliko košta da mi napraviš suknju?’ Ona je rekla: ‘Sto pedeset.’ Ja sam na to rekao: ‘Sto, i dolazim sutra’.” Dizajnirao je svoj veb-sajt i, voilà!, ležerna privlačnost brenda je bila uspostavljena. Jedno vreme je vodio svoj brend dok je radio u Comme des Garçonsu – ne kao dizajner, već kao prodavac, izbliza posmatrajući kako roba povezuje kupce. Kako mu je profil rastao, Jacquemus i njegov tvorac, sa svojim opuštenim stavom i razmetljivim košuljama sa Fauve printom, opisivani su kao „himbo”; u karikaturi, brend je sinonim za ljubitelje izležavanja na suncu, skakače sa stena, hedoniste i one koji prave žurke na brodovima, dok je osnivač pravi vođa tog karavana: „On je jednostavno uvek tu za dobar provod i veoma je slobodnog duha”, kaže Dua Lipa, jedna od bliskih prijateljica i muza Porte Jacquemusa otkako su se upoznali u francuskoj TV emisiji 2018. godine. „On je neko na koga znam da mogu da se oslonim u svakodnevnom životu – ali i na plesnom podijumu.”

Opušteni, osunčani duh brenda Jacquemus je toliko pažljivo izgrađen kroz sve njegove javne nastupe da može delovati iznenađujuće kada otkrijete da je, van interneta (i van plesnog podijuma), Simon Porte Jacquemus fokusiran i neumoran poslovni čovek, pomalo zabrinut zbog promašivanja ciljeva za rastući brend. 

„Moram da dignem pompu. Ne svakih šest meseci, već na svakih 15 dana, svake nedelje, sa nečim što će privući pažnju ljudi: dobra kampanja, novi pop-up, oblačenje poznatih ličnosti”, kaže mi u kancelariji, zavaljen u fotelju koja je prekrivena žutim platnom. „Mnogo novih brendova je nestalo posle dve godine jer je teško biti konstantno prisutan.”

Tokom proteklih meseci Jacquemus je proširio svoje kolekcije i povećao cene, sa ciljem da obezbedi trajno mesto na tradicionalnom tržištu luksuza. Da li je bio zabrinut da će, sa ovim rastućim korporativnim poduhvatom – gde brend koji je nekad bio rad jednog čoveka, sada zapošljava 300 ljudi u pet zemalja – Jacquemus rizikovati da izgubi svoj prepoznatljiv pogled na svet? „To je”, kaže iscrpljeno, „moj neprekidni posao”. Više nego većina kreativnih direktora u Parizu, on učestvuje u kreiranju svih aspekata brenda, od umetnosti na zidovima kancelarije (kolekcija koja uključuje Miróa i južnofrancuskog umetnika Aristida Maillola, čiji je kolekcionar) do bilansa stanja i dnevne prodaje. Nedavno je Porte Jacquemus takođe postao izvršni direktor brenda. „Shvatio sam od početka da nije dovoljno biti dizajner; morao sam da postanem i preduzetnik”, objašnjava. Njegova želja za isticanjem je gotovo opipljiva u većini prostorija. Kada je pre nekoliko godina počelo da se stvara mišljenje da je Porte Jacquemus dokazao svoje sposobnosti, ljudi su se pitali da li bi želeo vodeću poziciju u jednoj od velikih francuskih modnih kuća. „Ja sam u velikoj francuskoj modnoj kući”, bio je njegov samouveren odgovor. „Ja sam u Jacquemusu.”

Ova vizija i samopouzdanje doneli su neverovatne rezultate. U proleće, Porte Jacquemus je postao najmlađi dizajner ikada imenovan za Chevaliera de l’Ordre des Arts et des Lettres, francuski kulturni viteški red. Širenje brenda u maloprodaji prati prihode koji su prešli 250 miliona dolara u 2022. godini: cifra koju niko osim Portea Jacquemusa ne bi mogao da zamisli pre deset godina. A tu je i njegov privatni život: On i Maestri, koji su se venčali 2022. godine (Instagram: „REKAO SAM DA”), u aprilu su proslavili rođenje svojih blizanaca, Mije i Suna, i započeli renovaciju grandiozne kuće na južnoj obali Francuske. („Mnogo kuća na obali je uništeno, svuda je mermer, klima uređaji i loše renovacije”, kaže. „Ova kuća je na neki način tako jednostavna – možete zamisliti Peggy Guggenheim kako tu provodi letnji odmor tridesetih godina, i ništa se nije promenilo. Ostao je taj miris. Čak i dok smo je renovirali, zadržali smo je takvom kakva je bila.”) Nekretnina je izjava o uspehu, ali je takođe negde između gradova gde su on i Maestri odrasli. „Ništa se nije promenilo, a mnogo toga ipak jeste”, razmišlja Porte Jacquemus. „Ono što trenutno živim je upravo ono o čemu sam sanjao, što sam oduvek želeo. Naš posao može biti težak, jer uvek želimo sve više i više, ali ponekad moraš sebi reći: Srećan si.” 

Iako je u Jacquemus svetu uvek leto, posebno je sunčano za vreme leta, što je za brend sezona visoke prodaje. Dugi dani 2024. obeležili su 15. godišnjicu brenda: priliku za retrospektivu i, za Portea Jacquemusa, nove ambiciozne ciljeve. Na prošlogodišnjoj Met Gali, on i Bad Bunny nosili su ista crno-bela odela bez leđa koja potpisuje Porte Jacquemus, kao omaž Karlu Lagerfeldu, sa kojim je radio 2015. godine, kada je osvojio specijalnu LVMH nagradu i dobio jednogodišnje mentorstvo sa Lagerfeldom i vlasnikom LVMH-a Bernardom Arnaultom. Za crveni tepih, Porte Jacquemus je odao intimnu počast dizajneru tako što je na svom sakou izvezao fotografiju koju je Lagerfeld snimio 1997. godine sa terase Case Malaparte, na Kapriju: ekscentrične crvene kuće u obliku klina na litici iznad Sredozemnog mora, najpoznatije po tome što se pojavila kao mesto za snimanje filma u filmu (u režiji Fritza Langa) u remek-delu Jean-Luc Godarda „Le Mépris” („Prezir”). Kuća, dizajnirana za povučenog dvadesetovekovnog pisca i intelektualca Curzija Malapartea, od tada je zatvorena za javnost. Ali Malaparteovi potomci su videli tihu aluziju Porte Jacquemusa na Casu na fotografijama sa te noći Met Gale i pozvali ga da je poseti. 

„Imao sam 15 godina kada sam pogledao Le Mépris”, seća se. Do tada, objavljivao je popularni modni blog i povremeno odlazio u Pariz da kupi Vogue i priušti ono što je mogao na rasprodajama: komad iz Colettea, patike koje je dizajnirao Hedi Slimane. „Moja majka i otac su bili, kao, paysans – ako smem tako da se izrazim”, kaže. „Bili smo porodica poljoprivrednika. Bilo je nekonvencionalno biti zainteresovan za modu, ali istovremeno smo bili porodica koja je volela lepotu.” (Imao je podršku: „Niko u mojoj porodici nije rekao: Oh, to će biti nemoguće; moja majka mi je rekla: ‘Da – bićeš najpoznatiji’.”) Na kraju, njihov pogled na svet postao je njegov: „Želeo sam da pričam o Francuskinji – ne o klišeu Ajfelove kule i pariskog egzotizma, već o ženi na polju, ženi koja radi u fabrici, nečemu tihom, surovom, sirovom.” U njegovim naporima da pronađe jezik za ovu lepotu, Godardov film, sa nekonvencionalnim, provokativnim i smelim naslovima i glamuroznošću, bio je otkrovenje. „Ako pogledate trejler za Le Mépris, možete jasno videti potpunu Jacquemus viziju”, kaže. „Rekao sam vlasnicima Case Malaparte: ‘Opsednut sam ovom kućom već 15 godina.’ Kada sam otišao tamo, počeo sam da šaljem slike svom timu i rekao sam: ‘Želim da ovde napravim reviju.’”

Tako se desilo da se, jednog dana u junu, nedugo nakon što je Jacquemus otvorio malu radnju na Kapriju, odabrana grupa modnog sveta okupila tamo da ispuni mediteranski san Portea Jacquemusa. Revija je bila izuzetno intimna – samo 40 mesta – a gosti su do Case stigli morskim putem, čamcem oko ostrva do pristaništa. Na vrhu dugog, neravnog stepeništa do kuće čekale su čaše vode, suncobrani za hlad i Steadicam, koji se vrteo oko gostiju dok su stizali, snimajući njihov dolazak za reels.

„Benvenuto a Malaparte”, neko je rekao, dok se objektiv približavao. 

Unutra, hodnici vile odzvanjali su finalnim pripremama za reviju. Maestri je nadgledao improvizovani medijski komandni centar na vrhu stepeništa. U radnoj sobi samog Malapartea, sa bibliotekom francuskih knjiga, Giraudouxa, Hölderlina i Alphonsea de Châteaubrianta, koje se raspadaju na morskom vazduhu – Porte Jacquemus je govorio o svojim vizijama za brend. „Kada sam bio mlađi, samo sam pokušavao da uradim nešto novo, ali sada razmišljam o dugovečnosti”, rekao je nekolicini novinara. „Verovatno zato što sam postao otac.” Napolju, na stepenicama i krovnoj terasi vile, postavljena je filmska oprema, u tiktokerski aranžiranom prizoru koji podseća na završnu scenu Godardovog filma.

Jedna od poslednjih zvanica koja stiže je Gwyneth Paltrow, koju je pozvao Porte Jacquemus, iako je još nije upoznao. Tog vrućeg, vlažnog popodneva joj se nije baš posrećilo jer je nosila impresivno crno odelo sa dugim rukavima i dugim pantalonama do ispod kolena, dizajn Jacquemusa. 

Revija počinje sat vremena kasnije. Upravo kada su svi seli i pomislili da će videti prvi outfit, Dua Lipa trči niz pistu u uskoj, svetloplavoj haljini i, sa širokim, operskim pokretom, baca se u zagrljaj Maestriju, koji se brzo diže sa svog mesta da je dočeka u kadru – režiran trenutak koji, pred publikom sastavljenom od urednika i uglednih zvanica, tihih i zadubljenih u svoje nokte i telefone, deluje pretenciozno, ali na društvenim mrežama izgleda savršeno prirodno i prelepo. Uz zvuke gudača i bledožutu haljinu inspirisanu bademantilom Brigitte Bardot iz Le Méprisa, kolekcija se konačno pojavljuje. Bledožuta haljina ustupa mesto Jacquemusovim prepoznatljivim casual jednobojnim odelima, a zatim providnim drapiranim haljinama. Tu su i prevrnuti reveri koji se nastavljaju u kapuljaču, animal printovi, peplum haljine, marame za glavu i košulje sa prepoznatljivim asimetričnim kopčama brenda. Kolekcija, na Jacquemusov način, prati neobičan put između klasične, luksuzne odeće koja ima fokus na kroj i užurbanog sportskog stila – koncept vrsnog poznavaoca street weara i ekstravagantnog lika u klubu – prati živopisna paleta boja iz Godardovog filma, čija uzvišena muzička tema prati završne lookove i reprizu parade. („Simonova odeća, torbe i cipele su toliko prepoznatljivi da ih možete na kilometar primetiti i momentalno znati da su njegovi”, primetila je kasnije Dua Lipa.) Nakon revije, Dua Lipa grli Gwyneth Paltrow, koja grli Portea Jacquemusa, koji zatim govori okupljenim influenserima i modnim novinarima: „Moja kuća je sagrađena pre 15 godina, a ne pre sto, i zato sam ponosan.” 

U stvarnosti, život na litici imao je mnogo prizemnijih aspekata. Casa Malaparte i njene kamene terase bili su poput rerne u vlažnoj atmosferi, pod surovim podnevnim suncem, koje je direktno pržilo, bez daška vetra – nepogodno vreme za one koji su još uvek osećali morsku bolest nakon nemirne vožnje brodom. Paltrow je veći deo vremena nakon dolaska provela zaklonjena ispod jedine grane bora, jednog od retkih mesta u hladu, a kada je Jacquemusov tim konfiskovao suncobrane i čaše vode – za koje se smatralo da ružno izgledaju na kameri – gosti su počeli da se osećaju kao statisti na snimanju u pustinji. Kako se masa razilazila, a ja žurio da pronađem slavinu sa hladnom vodom da se osvežim, primetio sam da nisam bio jedini član publike koji je brzo otišao. Lagan život, ispostavilo se, zahteva težak rad.

Mnogo pre nego što je Porte Jacquemus dizajnirao svoju prvu kolekciju, znao je estetiku onoga što će stvoriti. „To je, kao, paradajz i zalazak sunca, arhitektonska kuća – sve te stvari ponavljam nesvesno”, kaže on. Ali bio je iznenađen koliko je brzo njegova publika shvatila suštinu. „Čak i kada brend nije bio toliko poznat, ljudi su slikali automobil, zgradu ili pejzaž i govorili: ‘Ovo je baš Jacquemus’”, kaže jednog dana u Aubervilliersu, severno od Pariza, gde je nadgledao snimanje look booka. 

Sam Aubervilliers je na neki način mesto koje podseća na paradajz i zalazak sunca, ali nije konvencionalno romantično mesto u Île-de-Franceu: mešavina utilitarnih stambenih blokova i radničkih kućica, između kojih se nalaze obrasle parcele. Ali na vedar dan posle kiše, dvorišta i uske ulice mirišu na letnje jorgovane; visoka trava pored reke, gde ljudi iz svih krajeva zastaju da se odmore, povija se na prilazu visokom, zakrivljenom mostu; i svuda se pojavljuju iznenadni trenuci jarke, jednostavne lepote. Današnje fotografisanje se fokusira na četiri modela. Porte Jacquemus je bio zavaljen u uglu crne kožne sofe dok ga je ventilator hladio. Prethodno veče proveo je na koncertu Due Lipe u Nîmesu, a u Pariz se vratio jutarnjim vozom posle samo tri sata sna. 

„Ovo je upravo taj način života koji ne želim”, kaže. „To može da se desi jednom mesečno ili jednom u dva meseca, ali ne više.” Iako ima imidž ljubitelja zabava, on je čovek od navika: ustaje sa bebama do 7.30 ujutro, trenira, brzo ide u kancelariju i vraća se kući do večeri, kada prekoreva Maestrija kad mu je laptop i dalje otvoren. Svetla se gase do 10 sati. („Treba mi devet sati sna”, kaže – što mu omogućava pomoć porodice i dadilje.) Sada, okružen članovima osoblja, traži kafu. 

„Samo me pogledajte”, žali se, sklupčavši se na sofi. 

Look book koji je u pripremi je za sledeću Jacquemusovu kolekciju, koja je već dizajnirana, ali neće biti predstavljena javnosti do januara – neortodoksan vremenski okvir u modnoj industriji, koja tradicionalno ne povlači kolekcije iz studija šest meseci pre nego što ih prikaže, ali je Jacquemus pre tri godine usvojio ovu inovativnu taktiku „see-now-buy-now”. Do trenutka kada se kolekcija prikaže prvi put, sva njena proizvodnja, distribucija i reklame su već spremne, što brendu omogućava da odmah počne sa prodajom odeće putem interneta i u svojim prodavnicama čim poslednji model siđe sa piste. (Ili čak i ranije – u danima koji su prethodili reviji na Kapriju, Jacquemusova prodavnica na ostrvu tiho je prikazivala odevne komade i torbe koji će zvanično debitovati u Casa Malaparte.) Dok model Long Li – visok, mršav, uredno ošišan mladić – šetka u crnom odelu i asimetričnoj beloj košulji, Porte Jacquemus se mršti. 

„Možemo li nešto da uradimo sa kragnom?“ pita.

Guillaume Semerciyan, šef kreativnih koncepata brenda, čiji je posao da brendu Jacquemus dâ dubinu i kulturnu sofisticiranost („Na primer, za reviju u Casa Malaparte predložio sam Simonu uticaje iz filma Le Mépris”), pregledava asimetričnu kragnu, pa je podiže. „Ovako?”, pita. „Zatvoreno”, kaže Porte Jacquemus uz odmereno odmahivanje glavom. „Jednostavno je bolje tako.  

Skoro od samog početka, Jacquemus je uživao u mogućnostima da se izdvoji u modnom svetu. Jedan od prvih velikih hitova daksesoara, 2019. godine, bila je mini-torba Le Chiquito – tašna jedva veličine novčanika koja je istovremeno bila i obožavana i ismevana. Brend neće prikazivati kolekcije u uobičajenim terminima i na uobičajenim mestima. „Nije želeo da na svojim revijama vidi ljude iz modne industrije, koji su na svim drugim revijama”, kaže Prigent. Umesto toga, Porte Jacquemus izlaže van Nedelje mode i poziva svoje idole iz detinjstva i svoju baku. „Nije baš ‘u trendu’”, dodaje Prigent. „Radi svoje, i postoji određena naivnost u tome – kao, ne plašimo se da budemo kič.”

Tokom pauze u snimanju, Porte Jacquemus šeta između polica sa kolekcijom, pregledajući stvari. „Prilično mi je teško da vidim proizvod u ovom okruženju”, kaže sa mrštenjem: studio nalik hangaru je slabo osvetljen i neprivlačan. Slegne ramenima i uzme još jedan komad muške odeće. 

Tokom protekle godine, demografija Jacquemusovih kupaca postala je starija i imućnija. „Zabavno je kako je naš kupac odjednom postao neko ko ne kupuje samo jednu torbu, već kupuje i odeću sa visokim cenama”, kaže Porte Jacquemus, zadovoljan, osvrćući se po užurbanom studiju. „To je velika promena za kompaniju.” 

Sledećeg jutra, subotom, Porte Jacquemus odlazi na buvljak u Saint-Ouen-sur-Seine, odmah pored nadvožnjaka koji označava spoljašnju granicu Pariza. Ove poznate buvlje pijace su kao selo za sebe, iscrtano beskrajnim redovima tezgi čija roba varira od dizajnerskih kopija (među njima i lažnih Jacquemus torbi) do retke vintage odeće i antikviteta. Za razliku od mnogih uspešnih i zauzetih ljudi, on ne koristi umetničke savetnike, niti zamenike za dekoraciju. Svakog vikenda sam istražuje pijace, sada se ograničava na otmenije koridore buvljaka, uvek prateći isti put: počinje sa vintage odećom, prelazi na nameštaj, zastaje na kapučino u Van Hoos & Sons, a zatim prelazi u zatvoreni prostor za kućne potrepštine. Zbog svoje redovnosti i sklonosti ka kolekcionarstvu („Moj problem je što volim toliko različitih stilova”) postao je neka vrsta zvezde buvljaka, koga prodavci zaustavljaju u prolazu – da ga obaveste o nekom komadu koji im stiže, da ga pohvale za nedavnu Jacquemus reviju, da mu daju poklone da ponese blizancima. Ponekad ga prepoznaju i slučajni kupci i zamole za fotografiju. 

„Toliko sam često ovde da me pijaca pozvala da napravim svoju radnju”, kaže. „Oh!” Njegove oči su se iznenada ozarile. „Obožavam ovu stolicu!”

Komad o kojem govori je čvrsta pletena fotelja sa jastucima sa žutim cvetnim dezenom: the most Jacquemus-y non-Jacquemus stvar ikada. Porte Jacquemus je obučen u svoje najbolje subotnje izdanje – bele brodske cipele, široke bele pantalone, i preko sivo-meliranog duksa lepršava bela trenerka sa plavim rubovima. Nekoliko minuta ranije, obavio je svoju prvu kupovinu: prugasti narandžasti dres, 65 evra. („Veoma skupo”, promrmlja sebi u bradu, odmahujući glavom. „Ali opsednut sam ovim prugama.”) „Moja najveća opsesija je sport, generalno”, objašnjava dok nastavlja da šeta između tezgi. „Mislim da su sportisti superzvezde ovog sveta.” Kroz napore da sportifikuje svoj brend, Porte Jacquemus je prvi put upoznao Maestrija, čijeg je brata Yoanna, francuskog ragbi igrača, Porte Jacquemus fotografisao za jednu od svojih kampanja 2018. godine. 

„Imali smo super konekciju, i pričao mi je o Marcu”, prisetio se Porte Jacquemus. „Tako da sam odlučio da pošaljem Marcu poruku i pitam ga: ‘Hej, hoćeš li da večeras jedemo pastu?’” Nije bila u pitanju dvosmislena ponuda: Porte Jacquemus voli da kuva i jede pastu. „Rekao je ne – bio je previše umoran. Onda, dva ili tri dana kasnije, rekao sam: ‘U redu, dođi ispred moje zgrade. Ješćemo pastu.’”

Desilo se da je tada kod Porte Jacquemusa boravio njegov 18-godišnji rođak iz drugog grada, pa je i on jeo sa njima. „Na neki način, to je pomoglo, jer je ta jednostavna konverzacija sa tinejdžerom stvorila nešto”, kaže Porte Jacquemus. Maestri se seća: „Znao sam da se bavi modom, i pomislio sam, u redu, ovaj tip će uvek biti napolju, stalno sa 90 ljudi na nekoj zabavi, nekako otmen. Zato sam se iznenadio koliko je jednostavan, vrlo povezan sa svojom porodicom i starim prijateljima. To je prva stvar zbog koje sam pomislio: ‘Sviđa mi se ovo.’” 

„Odrastao sam jedući svaki dan kod svojih bake i deke”, objašnjava Porte Jacquemus. „Moja baka, tetka, brat, sestra, otac i moji drugi baka i deka su svi u istoj ulici. Za sedam minuta mogu da se izljubim sa celom porodicom, i osim malog rođaka, koji nam se tada pridružio, niko zapravo nije napustio selo.”

To selo, Mallemort, opština na pola puta između Avignona i Marseillea, region je u kojem njegova porodica odavno pustila korenje. Porte Jacquemus i Maestri su od početka bili jasni u vezi sa svojom idejom o porodici. „Mislim da smo nedelju dana nakon što smo se upoznali razgovarali o tome da li želimo decu”, kaže Maestri. „Rekao sam: ‘To je moj san.’ On je rekao: ‘I moj.’”

Proces surogat majčinstva trajao je tri i po godine i završio se na jezeru Tahoe, gde su proveli proleće zbog rođenja svojih blizanaca. Dugačak put do roditeljstva učinio je Portea Jacquemusa i Maestrija simbolima određene vrste upornosti i roditeljske radosti – „Srce mi naraste deset puta kada ih vidim sa decom”, kaže Dua Lipa.

„Vratili smo ih kući i spavali 28 sati”, kaže Porte Jacquemus. „Shvatiš koliko se brzo menjaju.” U teoriji, teško je brinuti se o bebama u najzauzetijoj profesionalnoj godini života, ali njemu to nije tako delovalo.

„Ovo su čudne godine za modnu industriju”, kaže Porte Jacquemus. „Ali biti otac me je lakše dovelo do nečega, a to je da kada su ti oni u rukama, ništa drugo nije važno.”

Nalazimo se u delu sa zatvorenim štandovima, gde se pretežno prodaju fini antikviteti; nakon što se oduševio žutim i zelenim posuđem, starinskim kristalom i izlizanom braon foteljom sa upečatljivim ševron dezenom, odlazi u jedan od svojih omiljenih prostora, štand specijalizovan za vintage torbe i Vuitton kofere. Napolju, jedan prodavac ga zaustavlja da ga pita o blizancima. „Dovedi ih opet. Obožavam bebe!”

„Sa zadovoljstvom!”, odgovara Porte Jacquemus.

„Moja prijateljica me zadirkuje: ‘Žene ne žele decu, žele bebe!’”, dodaje kroz smeh. „Poljubi svoje.”

Određena porodična intimnost oblikuje kompaniju Porte Jacquemusa. „Alice, naša prva pripravnica, sada je šef studija. Fabien, koji je prodao prvu kolekciju, sada je naš image direktor. Od prvih deset ljudi u brendu, šestoro je još uvek ovde”, kaže Porte Jacquemus. „Neću da lažem i kažem da smo velika porodica od 300 ljudi – ponekad sretnem ljude u našoj kantini koje nikada nisam video – ali i dalje osećam da možemo da održimo nešto veoma zdravo u svetu mode.” Mršti se. „Kada čujem da su neki novi dizajneri dramatični, da viču na ljude, ja prosto ne razumem kako to rade. Kada sam imao 20 godina, molio sam ljude da mi pomognu.”

Taj period, kada je pokrenuo svoj brend, bio je možda najintenzivniji u njegovom životu. Njegova majka je imala 42 godine kada je poginula u saobraćajnoj nesreći. On je u Pariz stigao kao modni student na École Supérieure des Arts et Techniques de la Mode mesec dana ranije; a ona je tada planirala da proda automobil kako bi finansirala njegovu školarinu. 

„Bio je to san – veliki san”, kaže on. „Odjednom, kada sam je izgubio, shvatio sam da vreme prolazi. Postao sam opsednut tom idejom: Vreme jebeno prolazi. Moram da ostvarim svoj san. I umesto da ostanem na jugu sa svojom porodicom nedeljama posle njene smrti, četiri ili pet dana kasnije vratio sam vozom u Pariz. Moja baka je rekla: ‘Simone, šta radiš? Jesi li dobro?’ Odgovorio sam: ‘Vraćam se.’ Imao sam tako intenzivnu energiju.” Pucketa prstima. „To je bio okidač. Otišao sam na pijacu i kupio tkaninu.” 

Dizajniranje je bilo samo polovina posla. „Zamislio sam kampanju. Objavio sam je na Facebooku i rekao: ‘Zdravo, ovo je moja prva kolekcija, L’Hiver Froid!’ i ljudi su počeli sumanuto da je šeruju. Na Tumblru je podeljena milion puta. Francuska štampa me je pozvala tri ili četiri nedelje kasnije i rekla: ‘Želimo da uradimo intervju.’ Bio sam u čudu. Tako je sve počelo. To je na neki način film – bilo je tako prelepo. Želeo sam pažnju svih. Bio sam opsednut. Bio sam ispred Diorove revije sa prijateljem, manifestujući. Bio sam na Vogue festivalu na Avenue Montaigne sa svojom prvom kolekcijom, vičući na ulici: ‘Hej, pogledajte moj rad!’ Nisam imao drugu opciju. Morao sam da budem primećen u ovom svetu.

„Bližimo se kraju Porte Jacquemusove šetnje kroz buvljak. Usporio je korak pod težinom sećanja. „Uvek kažem, nisam izgubio majku; ona je sa mnom. Zato sam tako brzo otišao i imao tako snažnu energiju – nisam se osećao usamljeno.” Kada je umrla, kaže, ostavio joj je samo jednu stvar: jedno izdanje Voguea.

U septembru, Porte Jacquemus posećuje Njujork kako bi nadgledao završne renovacije svoje prve prodavnice u Americi, smeštene u drvenoj zgradi na uglu ulica Spring i Wooster. „Zgrada je čudna, ali puna je dnevne svetlosti i volim taj kraj”, kaže on, bacajući pogled oko sebe. Prizemlje, koje će uglavnom prikazivati Jacquemus aksesoare, još uvek je prašnjavi nered sa vidljivim čeličnim infrastrukturama i visećim žicama. Intimniji salon na spratu, gde će se odeća pregledati i isprobavati, još uvek je prepun merdevina. Ali vizija je posađena – sigurno kao limunovo drvo. Na podu će biti kamen od Pierre de Bourgogne krečnjaka; prozor na preseku sa strane Wooster ulice unosiće svetlost; i ručno kovani gvozdeni gelender koji prati spiralu stepeništa – mali omaž, kako kaže Porte Jacquemus, mediteranskom arhitekti iz sredine prošlog veka, Jacquesu Couëlleu. „Izgledaće kao mešavina juga Francuske i Njujorka”, kaže on. Prvi deo gelendera je upravo stigao, a, pronalazeći muziku na harfi na svom telefonu, snima video kako prelazi po tankim gvozdenim prečkama u skladu sa zvucima žica. Video, za koji mu je trebalo nekoliko sekundi da ga napravi, savršen je za društvene mreže. 

Ova poseta Njujorku je prvi put da je Porte Jacquemus bio odvojen od svojih blizanaca više od jednog dana. Jutro je prohladno i prijatno, a on izlazi na pristupnu rampu na Wooster ulici, oslanjajući se na rukohvat: savršena pozicija da uživa u prolaznicima na SoHou i u čarima samoreklamiranja u modnom kvartu daleko od kuće. Tri mlade žene zastaju da mu odaju priznanje („Toliko mi je žao što vas uznemiravam, ali sam veliki fan vašeg rada – vi ste takva inspiracija”), dok drugi prolaznici pokazuju tipičan njujorški gest ubrzavanja i suzdržavanje izraza lica dok prolaze: prećutno, nenametljivo prepoznavanje njegove rastuće slave.

„Nikada nisam mislio da neko u Seulu razmišlja drugačije od nekoga u Parizu, jer svi sada gledamo iste medije”, objašnjava Porte Jacquemus. „Ali Amerikanci vole moju priču i razumeju je – u Americi se ceni kada si sve postigao sam.”

Godinama je govorio u medijima da je otvaranje prodavnice glupost za mladi brend, poziv u propast zbog visokih troškova, a i besmisleno u eri digitalnih narudžbina i velikih magazina. I dalje to misli, ali sada oseća da je dovoljno veliki da se suoči sa rizikom. „Nisam želeo slatku, kul prodavnicu u Le Maraisu”, rekao je. „Želeo sam Avenue Montaigne” – centar visoke mode u Parizu. To je i dobio. Sada je butik u SoHou, skupo dizajniran i skup za održavanje, sledeći korak. „Od svoje osamnaeste godine, držao sam se svoje pozicije”, kaže on. „Rekao sam ‘ne’ mnogim stvarima u životu jer sam imao nešto drugo na umu.”

Trenutno, dok uređuje enterijer prodavnice u SoHou, oseća se rastrgnuto između cilja domaćeg mediteranskog ukusa i imperativa visokofunkcionalnog maloprodajnog prostora. „Želim da bude ličniji – kao stari drveni sto pored vintage kauča”, kaže i mršti se. „Još uvek nisam zadovoljan. Ima još posla.” Posmatra kako radovi napreduju, prašnjavi i nesavršeni, ali, sve od oštrih stolarija do seta Jacquemus zelenih kontejnera pored vrata, obiluje intrigantnom lepotom. „Moram da pokažem svoj proizvod u svom okruženju”, nastavlja, fokusirajući pogled. „Cilj je da se ljudi osećaju kao da su u mojoj kući.”

Photo: Théo de Gueltzl
Kosa: Diego Da Silva
Šminka: Niamh Quin
Krojač: Chris Grison

Fotografije umetničkih dela: Matthieu Salvaing
Kreativna konsultacija za fotografije Matthieua Salvainga: Sophie Pinet