Kurirala sam izložbu inspirisanu novom Rosalijinom pesmom Berghain

Luvr je opljačkan, Rosalia je vratila klasičnu muziku u centar mainstreama, šta je sledeće? Povratak Velike depresije? Internet je poslednjih dana postao pozornica za nešto što deluje kao barokna drama, prepun simbolike, teatralnosti i tog uzbudljivog osećaja da smo svedoci nečemu većem od nas. Sve deluje prenaglašeno, emocionalno, sa pomalo tragičnim sjajem, kao da se kolektivno vraćamo u neko vreme kada su strast i patos bili merila istine. Poslednja dva dana sve što čujem na svakoj društvenoj mreži i platformi jesu te nemačke reči sa kojima počinje Rosalijina, slobodno se može reći već kultna, pesma Berghain. Svi su, i to sa dobrim razlogom, opsednuti novim albumom, a ova pesma je sigurno nešto najoriginalnije i najkvalitetnije što sam čula u poslednjih par godina. Osim što Rosalia u spotu nosi razne vintage modne dragocenosti spot je sam kao malo umetničko delo. S tim u vezi, moje malo kustosko srce nije moglo da odoli a da odmah ne pomisli na umetničke radove koji bi kreirali savršenu izložbenu celinu, zato vam u nastavku donosim čitav kustoski koncept izložbe koju bih kurirala inspirisana pesmom Berghain.

SOBA 1

Zamislite napuštenu gotičku crkvu u šumi ili ruševine antičkog grada koje je obuzela priroda. Jeste? E upravo tu ćemo smestiti našu izložbu. Ogroman prostor, prepun eha i visokih plafona sa prostorijama koje su spojene mračnim hodnicima. Enterijer je u svim prostorijama ispunjen nameštajem iz nove izložbe nameštaja Ricka Owensa pod nazivom Rust never sleeps, koju je kurirala Michèle Lamy, a prvo na šta nailazite na zidu i delo koje otvara izložbu je najpoznatije delo jednog od začetnka romantičarskog slikarstva u francuskoj Théodorea Géricaulta, Splav Meduze (Le Radeau de la Méduse) iz 1818-19.

Le Radeau de la Méduse, Théodore Géricault, 1818–1819, Louvre, Paris

© Bill Viola
This work was commissioned by the J. Paul Getty Museum, Los Angeles

Želim da nešto toliko monumentalno i staro kontrastiram sa nečim veoma savremenim, što nas dovodi da nasuprot Splava Meduze imamo video rad američkog savremenog umetnika Billa Viole pod nazivom Emergence. I Géricault i Viola koriste vodu kao granicu između života i smrti, u Splavu Meduze ona je simbol očaja, kolektivnog brodoloma i ljudske nemoći, dok u Emergence postaje sredstvo ponovnog rođenja, transcendencije. Paralela između ta dva dela otvara prostor dijaloga između prošlosti i sadašnjosti, baš kao što Rosalía u Berghainu spaja baroknu dramatiku i savremeni ritam.

Rick Owens Double Bubble Steel Rust, 2025.

Rick Owens, Tomb Chair black oak right, 2025.

SOBA 2

U mračnom hodniku koji spaja dve prostorije, čiji je plafon otvoren ka nebu, nailazimo na čuveno delo španskog slikara Francisca Goye, Saturn Devouring His Son iz 1820-23, a nasuprot njemu nalazi se rad umetnika Damiena Hirsta, Saint Sebastian, Exquisite Pain iz 2006. Ova dva dela jedan naspam drugog stoje kao dve verzije istog mita o telu i moći. Saturn, zaslepljen strahom i žudnjom, proždire sopstveno dete u naletu božanskog ludila, dok Hirstov Sveti Sebastian, uronjen u hladni formaldehid, pretvara bol u spokoj. Između njih, prostor se pretvara u metaforu i stvara se rascep između nagona i vere, gde telo postaje mesto sukoba između uništenja i iskupljenja.

SOBA 3

U sledećoj ogromnoj, širokoj prostoriji koja je nekada služila kao naos crkve pored gotičkih prelomljenih lukova i šiljatih nosača koji naglašavaju vertikalnost, sama u sredini prostorije nalazi se instalacija Sun Yuan i Peng Yu, Can’t Help Myself, koja ovog puta nije predstavljena u insitucijalnom ambijentu i omeđena zidovima ili staklom, već slobodno raspršuje crvenu tečnost nalik krvi svuda dokle može da dosegne. Ovaj rad u središtu nekadašnjeg crkvenog naosa deluje kao mehanički pandan Géricaultovom i Goyinom svetu, telo bez duše koje u beskonačnoj petlji pokušava da se očisti, a zapravo tone dublje u vlastitu kontaminaciju. Kao i u Rosalíjinoj pesmi, gde se svetost i dekadencija sudaraju u istom ritmu, ova instalacija pretvara ritual u krvavu misu savremenosti, ekstazu i raspad, želju i kaznu, mehanički pokret koji se bori za iskupljenje u svetu koji je već izgubio veru.

Sun Yuan and Peng Yu, Can’t Help Myself, 2016, Guggenheim Museum

SOBA 4

U sledećoj prostoriji pod baldahinom od belog prozironog materijala koji visi sa svodova plafona prvo što nas zatiče je bronzana skulptura Marije Magdalene umetnice Kiki Smith iz 1994.godine. Zidovi su osvetljeni zagušenom crvenom svetlošću i na njima se nalaze dve slike, Bride i Teeth od južnoafričke savremene umetnice Marlene Dumas, obe iz 2018.godine. U ovom prostoru sve se kristališe u figuri žene, fatalne, grešne i ranjive u isto vreme. Kiki Smithina Marija Magdalena, bronzana i teška, deluje kao telo koje je prošlo kroz iskupljenje i zadržalo tragove zemlje na koži. Njeno prisustvo deluje gotovo liturgijski, ali svetlo je crveno, zagušeno, i umesto čistote priziva želju. Zidovi oko nje nose lica i usta žene koja voli, proždire, čeka, vene. U tom trouglu, Smith, Dumas, Rosalía, rađa se savremena verzija Magdalene, samo što ona više nije sveta ni demonizovana, već biće koje razume da su ljubav i kazna, eros i krivica, samo dve strane istog tela.

SOBA 5

Na samom kraju ovog veoma intenzivonog, mračnog i emotivnog putovanja dolazimo do prostorije koju sam zamislila u kružnoj osnovi, zidovi su naprsli, a priroda je ovde, najviše do sada, učinila svoje. Grane, mahovina i razno rastinje probijaju se kroz drevne zidine i neminovno pokazuju svoju dominaciju, a čitav prostor ispunjava samo jedna stvar, a to je imerzivna prostorna instalacija We Walked the Earth, danskog umetnika Uffea Isolottoa, koji je predstavljao Dansku na Venecijanskom umetničkom bijenalu 2022.godine. Tri kentauroidna tela, napola ljudska, napola životinjska, leže u prostoru koji je i dom i grobnica. Ona su istovremeno tragična i spokojna, ujedinjena sa okolinom koja je preuzela sve. U kontekstu ove imaginarne izložbe, ovo delo funkcioniše kao trenutak nakon ekstaze, posle rituala, posle pročišćenja. Kao što pesma i spot kombinuju religiozne motive i telesnu energiju, spajajući sakralne i moderne elemente u isti dah, tako i Isolottova instalacija briše granice između svetog i profanog, života i smrti, tela i prirode. Ona zatvara krug, od Géricaultovog očaja, preko Hirstove i Goyine borbe, do mehaničkog vrtloga Suna Yuana i Penga Yu i dovodi nas do tačke u kojoj ljudsko telo više nije centar, već samo ostatak sveta koji je prešao u drugo stanje.

Photo: Anders Sune Berg / Courtesy of Uffe Isolotto and The Danish Pavilion, La Biennale di Venezia 2022