Nesvakidašnja izložba Lane Vasiljević razlog je zbog kojeg ćemo ovog novembra posetiti Suboticu

Njena me je umetnost podsetila na poeziju Vaska Pope. Silno sam želela taj zadatak na prijemnom ispitu, analizirati Koru, u kojoj predmeti oživljavaju, razmahano govore iz svoje nevidljive perspektive; u tim ćoškovima nikada nismo bili, po tim zidovima nikada se nismo penjali, ni zrak sunca na njima zapazili. Stolica više nije samo stolica. Kako bi se rado sjurila niz stepenice ili zaigrala na mesečini temena ili prosto sela na tuđe obline umora da se odmori. Ni pepeljara, ni tanjir, ni čiviluk, ni zaborav, ni osmeh. U uglu usana pojavio se zlatan zrak. Razmišljam o tome pre nego što zakoračim u Palatu Rajhl u Subotici, remek-delo mađarske secesije, u kojoj se od 1969. godine nalazi Savremena galerija – obuzdavajući sebe u želji da ispišem ko zna koje po redu ljubavno pismo svom rodnom gradu. Lana Vasiljević, umetnica sa više od dve decenije stvaralačkog iskustva, poznata je po specifičnom pristupu skulpturi – kroz prepoznavanje i transformaciju predmeta iz svakodnevice u složene, zagonetne objekte. Izložbom pod nazivom Heterotopije, umetnica razvija prepoznatljive principe svoje prakse i postavlja ih u dijalog sa specifičnim secesijskim ambijentom koji postaje aktivan učesnik umetničkog procesa.

„Predmeti pored utilitarne uloge mogu da imaju i onu simboličku. Mogu da nas odvode u prošlost ili da nam govore o raznim aktuelnim temama. Biram predmete iz svog neposrednog okruženja, ali značenje se formira tek kada ih stavim u određeni kontekst ili formu. Nekad su ti predmeti samo polazište za formiranje samostalnog objekta ili složene instalacije – tada postaju metafizički. Učitavam u njih različita značenja koja su otvorena za lavirint pojedinačnih tumačenja. A skulptura nastaje u činu tog građenja, konstrukcije koja polazeći od poznatog i postojećeg, prerasta u novi i zagonetni objekat”, započinje Lana neposredno nakon samog otvaranja izložbe u Subotici.

Slike, tekstovi, reči, predmeti i memorabilije koje Lana Vasiljević reinterpretira u nova, metaforička i složena značenja upućuju na intimne prostore mišljenja – mesta u kojima se reflektuje njen stav o raznolikim aspektima i pozicijama pojedinca unutar društva; oni govore o ličnim povestima i širim istorijama, o sećanjima i ideologijama koje ih oblikuju. Da li je taj proces rekontekstualizacije više arheološki ili alhemijski čin? „Rekla bih da je taj proces rekontekstualizacije, otkrivanja postojećih i stvaranja novih značenja, više alhemijski čin. Birani materijali i predmeti su uvek u službi ideje, koncepta. Stvaram nove objekte, forme, atmosferu. Umetnost je stalni napor da stvorimo za sebe drugačiji red od stvarnosti koja nam je data, i u tome mi je proces rada jako važan. Ponekad preispitujući lično i posmatrajući svet oko sebe, pokušavam da prevedem ta stanja, rasteretim ih ličnog učitavanja i tako približim gledaocu.”

U glavi mi se roje misli o toj zgusnosti jezičkog, odnosno umetničkog izraza, koji korespondira sa arhetipskim, folklornim, podsvesnim, ali i sa iskustvima nadrealnog – kao kod Pope. Ona se nadovezuje: „A ponekad mi se u tom procesu čini kao da – poput poezije – stvaram neko novo pismo gde svaki objekat postaje reč, a njihova zajednička konstalacija brižljivo isklesana rečenica”.

Photo: Milya Kpst

Devet izložbenih sala pretvara se u devet narativnih celina, odnosno prostorno-vremenskih jedinica koje pozivaju posmatrača na istraživanje, introspekciju i interakciju sa radovima. Kaže mi da je Subotica za nju Tajni grad, u očima posetioca hektičnog Beograda, jedno pitomo, poetično, istorijsko jezgro sa skrivenim dvorištima, kapijama, prozorima, drvoredima koji nose patinu prošlosti. Savremena galerija je bajkolika scenografija, i spolja i iznutra, ali s druge strane, izrazito snažnog karaktera. Interesuje me kako je pronalazila ravnotežu između njenog identiteta i identiteta svog rada?

„Galerija, smeštena u Rajhlovoj palati, građena početkom prošlog veka, podrazumeva impozantan ambijent koji čini nekoliko velikih sala u izrazitom secesijskom duhu, čime arhitektura na neki način postaje aktivan učesnik umetničkog procesa. Samim tim, promišljala sam izložbu u odnosu na sam izlagački prostor, imajući u vidu njegove arhitektonske, ambijentalne i vremenske slojeve. Svaka od devet celina predstavlja autonomnu intervenciju, ali istovremeno čini deo jedinstvenog, unutrašnje povezanog sistema. Više skulptoralnih kompozicija, punih simbola, značenja i intimnih priča, gradim u odnosu na sam predmet i strukturu. One su tu da slojevito ukažu na međuprostor, odnosno na fizionomiju samog pojma heterotopije.”

Što se tiče samog termina, Fukoova ideja heterotopije govori o mestima koja su istovremeno stvarna i imaginarna. Za nju, to su svetovi unutar svetova. Poznajemo ih, ali nismo u njih zašli dovoljno duboko da bismo raščivijali sva njihova lica. U savremenom kontekstu, internet i tehnologije bili bi dobar primer. „U odnosu na onaj realni, istorijom i vremenom opterećen prostor, postoji i onaj drugi, prazan prostor – mesto označavanja, koje omogućava razmenu i novo iskustvo. Prostori se sabiraju, preobražavaju i međusobno susreću u različitim vremenskim, povesnim dimenzijama stvarnosti. To su svetovi unutar svetova. Zatvorene celine koje borave u stvarnom svetu, ali nas i odvode u svet tišine i drugačijeg postojanja. Paralelni svetovi. Refleksije postojećeg. Biblioteke, muzeji, groblja, ogledala, brodovi, pa i internet su neke vrste heterotopija.” Umetnost koju gradi egzistira kao spona između našeg sveta i onog nevidjivog dela stvarnosti.

Lana Vasiljević izlaže skulpture i objekte od 1997. godine – bila je stipendista KulturKontakt programa Vienna, kao i ArtsLink Residency programa ISCP New York, izlagala na 16 samostalnih i preko 50 grupnih izložbi u Beogradu, New Yorku, Parizu, Beču, Varšavi, Hagu, Pekingu… Dobitnica je više prestižnih nagrada među kojima su nagrada za skulpturu Oktobarskog salona, 1997. GRIFON priznanja za vizuelni identitet  2006. i 2010, Godišnje nagrade za skulpturu ULUS 2020, a danas su njeni radovi deo zbirke Muzeja savremene umetnosti Beograd, Muzeja grada Beograda, Umetničke galerije Nadežda Petrović, i mnogih drugih. Nakon dve decenije kontinuiranog istraživanja skulpture, da li i dalje oseća iznenađenje u stvaranju? „Iznenađenje je stalno prisutno, i ono je deo magije procesa stvaranja. Taj proces nije jednostavan i zahteva puno vremenskog, emotivnog i fizičkog ulaganja. Rad na skupturi je težak isto kao što je život u umetnosti kompleksan, ali lepota i radost stvaranja sve nadoknađuje.”

Photo: Milya Kpst

Ne postoji konkretan osećaj ili poruka sa kojom bi želela da nas ostavi nakon izložbe koja će trajati do 29. novembra, pod vođstvom kustoskinja Une Popović i Tamara Kucor. „Volela bih da, posmatrajući moje radove, usporite vreme, primetite detalje, osetite povezanost, uplovite u paralelne stvarnosti i povežete se sa svojim unutrašnjim svetom.” Vidimo se u Subotici!