Izložba o gorko-slatkom periodu života kojeg se danas sećamo s nostalgijom

Dve devojčice se smeju i igraju. Posteri na zidu. Lutke na krevetu. Šnalice u kosi. Prvi izlasci. Prva takmičenja. Prve simpatije. Ovi me kadrovi vraćaju u doba nesputane slobode, bezbrižnosti, beskrajne igre zbog koje se gubi pojam o vremenu i prostoru. Moja je soba bila poput igrališta, gradova i naselja u kojima su lutke u svojim Mattel kućicama živele životom na kome bi im danas pozavideo i Instagram; nijedna me opsesija nije zaobišla, od šivenja odeće, do skupljanja nalepnica, dnevnika i časopisa. Sve sam mogla da izmislim, izmaštam, izrežiram u svojoj glavi, i da onda u toj fantaziji živim danima. Potpuno neuhvatljiva. A kada je iz tog detinjeg sveta trebalo iskoračiti u onaj devojački, doživela sam to kao vrlo nasilnički potez. Odjedanput, zabranjeno je plesati na kiši, glasno se smejati, dugo spavati, razgovarati sa predmetima, loviti zvezde padalice. Gde tačno počinje ta tranzicija? Da li to odlučujemo mi same, ili društvo? I je li devojaštvo samo prolazna faza, ili i stanje svesti, osećaj, čak i aura koju nosimo? Izložba Girls. On Boredom, Rebellion and Being In-Between (Devojke. O dosadi, pobuni i životu između.) u MoMu u Antverpenu ove jeseni okuplja interdisciplinarne radove fotografa, vizuelnih umetnika, kostimografa i reditelja, istražujući svu lepotu i složenost devojaštva – od toga kako je predstavljeno naše detinjstvo i kako se pamti, do toga kako oblikuje vizuelnu kulturu i modu.

Naime, u kanonizovanoj istoriji zapadne umetnosti, devojaštvo je često predstavljano kao prolazna faza: nežna, naivna, u tranziciji. Kao večita muza, mlada devojka u istoriji umetnosti bila je anonimna, tihi subjekt, nečija ćerka. Svira klavir, drži mače, ili pristojno preklapa ruke na kolenima: njena poza i atributi ukazuju na vrlinu i nevinost. Niko joj ne smeta, jednostavno je tu. „Očigledno, doktore, nikada niste bili trinaestogodišnja devojčica“ citat je iz filma The Virgin Suicides, Sofije Coppole, koji savršeno sažima nijanse ženskog odrastanja.

The Virgin Suicides

Šta je zapravo devojaštvo?

Umetnost koja stavlja devojaštvo u centar pažnje često se odbacuje kao sentimentalna ili intelektualno plitka. Ali takvo trivijalizovanje zanemaruje emocionalnu, psihološku i političku dubinu koju ova tema može da ponudi. Kroz oči umetnika prikazanih na ovoj izložbi, devojaštvo je više od teme – ono je način gledanja, pamćenja i imaginacije. Prostor refleksije, od bola i patnje koji su inherentni ženskom postojanju, do magične i radosne veze koja nas sve tiho, ali duboko povezuje. Kustoskinja Elisa De Wyngaert odlučila je da uključi i istakne jedan element koji predstavlja suštinsko stanje uma jedne devojčice: njenu sobe koja čuva sve njene nemire, pitanja i vizije. Verovatno je jedna od najpoznatijih soba u kinematografiji ona koja je zatvarala pet sestara iz Lisabona u The Virgin Suicides. Na izložbi, rekonstruisala je baš ta soba koja je sadržala ne samo sav bes sveta, već i svu dosadu sveta – dvostruki mač za dečiji mozak, katalizator ili najkreativnijih ideja ili nekontrolisanog straha koji tera na želju za nestajanjem.

Druge dve sobe oživljene su kroz radove Jenny Fax i Chopova Lowena. Prva rekreira njen evropski stil sobe u Tajpeju, prostor koji je skrivao ne samo njene OCD navike već je više odražavao ukus njene majke nego lično njen, dok je druga interpretacija zajedničkog prostora dve devojke koje su se srele tek na fakultetu, a kroz ono što su zajedno stvorile – verovatno su delile slične svetove u detinjstvu.

Petra Collins and Jenny Fax, I’m Sorry, photo by Fish Zhang

Eimear Lynch, Girls’ Night

Koncept izložbe

Izložba je podeljena u tri glavna konceptualna dela – dosada, san i odrastanje – i istražuje kako se ovi pojmovi odražavaju na devojčice i kako su ih različiti mediji i discipline prikazali. Od skulptura, poput Male četrnaestogodišnje balerine Edgara Degasa, preko radova umetnice Sofije Lai kreiranih posebno za izložbu, do slika kao što su Memories Alice Neel, radovi Arise Yoshioka i fotografije Fumiko Imano i Roni Horn. Moda je takođe prisutna, sa komadima brendova Simone Rocha, Maison Margiela, Ashley Williams, Raf Simons, D’heygere, i različitim istorijskim iteracijama belih haljina – korišćenih za krštenja, pričesti i venčanja. Čini se da život devojaka definiše bela tkanina, bilo po izboru ili nametanju (nikada je nisam volela); izložba je otvorena za debatu.

Tina Barney, The Dollhou

Ova izložba, kroz selekciju radova onih koji razumeju devojaštvo iz najrazličitijih uglova, ali i kroz razgovor sa stvarnim devojkama i ženama tokom celog procesa, postiže univerzalno, a ipak lično razumevanje teme: sve kontradiktornosti između onoga šta znači biti devojka i kako to drugi predstavljaju ili interpretiraju. Neki od najdirljivijih radova su oni preuzeti iz performativnih kostima Louise Bourgeois, posebno kecelja iz She Lost It na kojoj piše: „Morala sam da se pravdam što sam devojka.“ Nikada ne smemo tražiti oproštaj, ili se osećati kao da bi trebalo da nam bude oprošteno, i nikada ne smemo prestati da osećamo radost što smo žene.

Léon Spilliaert, Girls with white stockings

Micaiah Carter, Adeline in Barrettes

Budućnost je neizvesna za sve nas, u rodnoj nejednakosti, siromaštvu, konfliktima i duboko ukorenjenoj diskriminaciji koja nam uskraćuje prilike i pre nego što ih uopšte dobijemo. Ali odgovor je borba. Ova izložba podseća da su umetnost, moda i kultura kao način pripovedanja i reprezentacije ključni za vidljivost naših perspektiva. Baš poput Photo Vogue inicijative koja ove godine deli istu temu, pod nazivom Women by Women. 

Jim Britt, Sisters

„Za mnoge umetnice i dizajnerke, adolescencija je oduvek bila središnji deo stvaranja – a kako starimo, nemoguće je ne zadržati se bar jednom nogom u tim godinama. Mnoga dela na ovoj izložbi upravo to i žele da izraze: da devojaštvo nije nešto što ostavljamo iza sebe, već pogled koji i dalje oblikuje način na koji posmatramo svet. Upravo zato su te godine toliko dragocene“ kaže kustoskinja za Vogue. Poruka je jasna – ne zaboravimo onu devojčicu u sebi, u svoj njenoj delikatnosti, subverzivnosti i fluidnosti, dosadi koja je danas postala luksuz, a pokreće kreativnost kao stanje lutanja ili sanjarenja, nabijena želja za transformacijom i sopstvenim sazrevanjem. To će sačuvati iskru koja nas čini živima.

Girls. On Boredom, Rebellion and Being In-Between traje do 1. februara 2026. godine u MoMu u Antverpenu.