Izbjeglički tim na Olimpijadi simbol je nade i otpora

Kada bih kao mlađa negdje naletela na poznatih 5 krugova logoa najpoznatije sportske manifestacija na svetu, uvek sam mislila da simboliziraju mir i jednakost koja vlada u sportu. U teoriji, nisam bila daleko od toga jer bi tako i trebalo da bude. Međutim, kako je svet u kom živimo sve samo ne pravičan, jasno je da ni ideja o jednakosti nije u njemu u potpunosti primenjena.  

Sećam se kada sam prvi put gledala film  “Swimmers” (imate ga na Netflixu, i preporučujem ga apsolutno svima) koliki je utisak na mene ostavio. Ovaj film je neverovatna priča o sestrama Mardini za koju ljubav prema sportu, prema plivanju nije poznavala granice i dok sam gledala sećam se da sam prvo pomislila: Bože, kakve djevojke! Koliko je snage, upornosti, posvećenosti bilo potrebno da se istraje u svakoj nameri, i ponaša i u krajnje izmenjenim životnim uslovima. Yusra Mardini, kao i njena sestra Sara su plivačice sa izbjegličkim statusom, koje su bile primorane da zarad ciljeva i vere u bolji život, ali i zaštite osnovne egzistencije, napuste ratom razoreni Damask. Kada su motori na brodu prepunom ljudi otkazali još uvek daleko od, Yusra i njena sestra su potaknute svojom mladalačkom snagom i verom, satima plivale Egejskim morem, gurajući brod i pomažući svima oko sebe da dođu do grčkog tla gde su tražile azil, a potom se spremale za Olimpijadu u Riju. Yusra je na Olimpijadi 2016. pobedila u leptir stilu na 100 metara, a ta pobeda nije bila samo za nju već i u ime svih onih koji su se uspeli spasiti i onih koji nisu. Kada je medelja visila na njenim grudima, a njena poruka mira poslata u sve krajeve sveta, Yusra je imala tek 18 godina, i potpuno je nemoguće ne biti oduševljen snagom njene strasti i odlučnošću. 

Scena iz filma „Swimmers“

Međutim, gledajući taj film otvorila su mi se mnoga pitanja. Koga predstavlja sportista koji nosi status izbeglice, za čiju zemlju igra onu odakle potiče ili onu koja ga je “spasila” i koliko nivoa licemerja leži u svim redovima između? Da li je moguće ograničiti ljubav prema sportu, i kada je to politika postala značajnija od talenta i strasti, a sport ogledalo meke moći svetskih političkih struja? Verovatno je oduvek tako i bilo. 

Iako je dosta dugo bilo neregulisano pitanje, za koga će se sada takmičiti oni najbolji koji su trenutno između dva života, novog i starog, dve države, dva dresa, dve reprezentacije, 2016. godina, kojoj je prethodila verovatno nikada veća izbeglička kriza koju je Evropa osetila, samim tim i ona koja se pamti i o kojj se priča, pokrenula je pitanje formiranja izbegličkog tima na Olimpijadi. Upravo te 2016. godine kada je Yusra plivala predsjednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, Thomas Bach, stvorio je Refugee team, tim izbeglica, kao simbol nade za sve izbjeglice širom svijeta, bez potrebe da budu asimilovani u nečiji nacionalni tim, ili da im učešće bude uskraćeno zbog činjenice da im zemlja strada u ratu. Od tada, tim izbjeglica učestvovao je na Olimpijadi te inicijalne godine, zatim u Tokiju 2020. godine a ove godine u Parizu tim će biti najveći do sada, gdje počinje velika borba i takmičenje na duge staze.

Istražujući o Refuge timu, razmišljala sam o tome da li se sportisti osećaju manje vrijednima jer ne nose zastave svojih država. Da li možda razmišljaju o tome da će ih svijet sažaljevati? Da li se plaše da neće biti prihvaćeni i da ovaj status znači da je to finalno to, nema više Afganistana, Kameruna, Demokratske Republike Kongo, Kube, Eritreje, Etiopije, Irana, Južnog Sudana, Sudana, Sirije i Venecuele, već jedan veliki izbeglički status koji signalizuje da nemaju zemlju i ne pripadaju nigde.  Iskreno vjerujem da ne, jer umesto jedne oni nose zastavu nade i slobode i podsećaju nas da postoje i da su uspeli da budu tu, a to je značajnije od bilo koje nacionalne zastave. One su ionako donele previše lošeg. Pitala sam se i da li izbjeglički tim zapravo čini sada jedan novi entitet, ako su već tako dobili priznanje najvećeg sportskog događaja na svijetu. Da li je  možda na neki način to narod u konstituisanju, koji slično kao i romska populacija u Evropi, čini državu za sebe koja je rasuta svuda po svetu.

Kao što me je nekada oduševila Yusra tako je ove godine moj kompas okrenut ka Eyeru Tesfoam Gebru. Eyeru je profesionalna biciklistkinja iz Etiopije, koja je pored toga i simbol nade i otpornosti za mnoge. Odrastajući u zemlji gde su mogućnosti za žene u sportu bile skoro nemoguće, Eyeru se suočila s brojnim izazovima. a odlučnost i strast za biciklizmom gurali su je napred. Kao mladoj  djevojci, bicikl koji joj je služio kao sredstvo transporta brzo je postao mnogo više od toga – bijeg od svih negativnosti i put ka sigurnosti. Eyeruina posvećenost sportu nije prošla nezapaženo i dok je živjela u Etiopiji. Počela je sudjelovati na lokalnim trkama, svojim izuzetnim talentom i nepopustljivim duhom brzo stekavši reputaciju kao najbolja. Međutim, politička nestabilnost u njenoj državi prisilila ju je da bježi, tražeći bolji život negde drugdje a posle godina borbe i prelaska puta iz Etiopije u Evropu koji verovatno ne može ni da zamisle um i telo koji nisu iskusili barem deo toga, Eyeru ove godine nosi baklju jednim delom puta do prestonice Francuske, i svojim primerom podseća da vatra koju imamo u nama gori i u najneverovatnijim uslovima. 

Njena priča nije samo o sportu, već o hrabrosti, upornosti i ogromnoj ženskoj snazi. Eyeru Gebru pokazuje da, bez obzira na prepreke, snovi mogu da se ostvare iako nekada uopšte ne deluje tako. I dok je svijet gleda kako nosi baklju, ona predstavljala nadu za sve one koji u strahu sede u kolonama, sa malo ili nimalo hrane, koji se voze u prepunim kamionima i brodovima, i maštaju da će jednom sve biti u redu, i njen put od izbeglice do olimpijske heroine je inspiracija za sve nas, podsećajući nas da je snaga u svima nama, samo zavisi koliko kilometra na sat  idemo.