Magnetično proučavajući njene modne kombinacije, poput tinejdžerke koja izrezuje fotografije kul devojaka iz magazina, došla sam do nekoliko (meni) vrednih spoznaja. O stilu, a pomalo i o životu.
Tina LončarJanuar 22, 2025
Ivy Getty je jedna od onih it devojaka koje, gde god da se pojave, privuku pažnju prisutnih. Njenim modnim izborima nikako ne odmaže činjenica da, kao naslednica naftnog mogula J. Paula Gettyja, dolazi iz jedne od najbogatijih američkih porodica, ali odavno smo naučili da stil i finansijski status nisu nužno najbolji prijatelji.
Strastvena kolekcionarka umetnina, poput njene bake Ann, model i filantropkinja, Getty je devojka vrlo specifičnog stila, ali ono što je čini specifičnom jeste da u svom stilskom izrazu ne robuje pravilima ili diktatima. Premda neretko nosi dizajnersku odeću, poput Maison Margiela venčanice koju je Galliano kreirao od razbijenog stakla ili Oscar de la Renta haljine za Met Galu, ona u nju uvek unese nešto drugačije i lično – Prvog ponedeljka u maju 2022. haljina koju je nosila bila je izrađena od vintage čipke koja je pripadala njenoj baki, a 2024. nosila je toaletu sa potpisom Connora Ivesa koji ju je izradio prenamenivši dve tapiserije iz dinastije Qing iz 18. veka. Kao ljubiteljka raritetnih i arhivskih komada, ali i odeće koja je naprosto zabavlja jer je estetski zanimljiva, Getty gotovo nikada ne nosi odeću sa istaknutim logotipima, često podržava nezavisne dizajnere i zagovornica je održive mode. Međutim, ono što je čini posebno interesantnom jeste što nosi sve što joj dođe pod ruku, a njen stil bismo, ako baš moramo, mogli da opišemo kao eklektičan.
Ovo je pet stvari koje sam, poput tinejdžerke koja izrezuje fotografije kul devojaka iz magazina, spoznala magnetično proučavajući njene stylinge.
Met Gala 2022, Getty Images
Ponekad me spopadne navala nezaustavljive kreativnosti. To su obično oni dani kada ustanem rano pevušeći neke empowering stihove tipa „You’re so vain“, zovem prijateljice da im kažem kako je danas divan dan da budeš živ, puna energije kao srednjoškolka kad se sprema za prvi date. Na te retke petke moj ormar je kao platno nadrealističkih slikara, odjednom sve ide jedno s drugim, kombinacije se slažu same od sebe, a na glavu bez izuzetka stavljam nešto čudno. Na kraju mog kreativnog uranjanja u vlastitu garderobu obično izgledam poput lika iz lucidnih snova Huntera S. Thompsona ili izgubljene ćerke Iris Apfel i, najbolje od svega, jako mi se sviđa kako to sve izgleda. Međutim, ono što me najčešće spreči da u tom izdanju zakoračim na ulicu ručna je kočnica koju sama potegnem poučena svim diktatima i pravilima koje sam u životu progutala. Iako mi se sviđa moj odraz u ogledalu, neki unutrašnji glasić započne sa propitivanjem da li mi zaista treba biserna ogrlica u kosi, dve marame ili pak muška kravata oko struka. Jesam li to negde pre videla, da li se to uopšte tako nosi? Obično tada odmarširam u sobu, rezolutno kao da od „uspeha“ mog stylinga zavisi budućnost ljudske vrste, i deinstaliram sve „viškove“ dok ne dosegnem nivo „prihvatljivog“. Naravno, finalni utisak više nije „taj“. Ivy ne izgleda kao da ima taj problem. Ivy izlazi iz kuće kad je sama sebi top.
A za koga si se ti to sredila?, jedno je od onih pitanja koje verovatno čujemo svaki put kada u svoj outfit uložimo više truda od uobičajenog. Ako ste poput mene, u takvim trenucima, sigurno dobijete navalu aktivističkog adrenalina i potrebu da prevaspitate nepristojnog radoznalca (i neposredno sve njegove pretke). Međutim, jedini način da vas mentalitet, i prstohvat pasivne agresije, drugih ne sputavaju jeste da ih naprosto ignorišete. Da mi je neko dao novčić svaki put kad sam se predomislila oko outfita koji mi se sviđao jer sam pomislila da će u nekoj prilici biti too much, bila bih bogata kao Ivy Getty. Mentalitet (večito osuđujuće) okoline ceo nas život uči da sređivanje implicira da to radimo zbog nekog drugog ili da za to mora da postiji „posebna“ prilika. Ako uložim, po njihovom sudu, „previše“ truda u svoj izgled na jedan naoko sasvim običan dan, to će vrlo verovatno biti nagrađeno posprdnim smeškom i poprekim pogledima, kao da je reč o nečemu što je, na neki neobičan način – sramotno. Upravo je to jedan od razloga zašto čitav život nastojimo da ne budemo „previše“. Ne postoji overdressed, postoji samo odeća. Ako se u njoj osećate dobro – nosite je. Da, i na sasvim običan utorak.
Situacije u kojima stojim pred sopstvenim ormarom kao pred školskom tablom ispisanom “nerešivim” matematičkim jednačinama, pitajući se od čega da uopšte krenem, mnogo su češće nego one kada samouvereno otvorim svoju garderobu i izprva složim kombinaciju sa kojom sam zadovoljna. Većinu vremena kukam i jadikujem pitajući se ko je kupio svu tu odeću koja visi na mojim vešalicama, očajna kao da sam suočena sa bog-zna-kakvom nepravdom. U tim slučajevima najčešće posegnem za najgorom taktikom – slaganjem kombinacija koje nikada pre nisam nosila. Naravno, to me odvede u još veću spiralu, iscrpi me kao da sam istrčala mali maraton i obično rezultira time da se pomirim sa outfitom koji mi se nimalo ne sviđa. Međutim, ono što sam spoznala gledajući stylinge Ivy Getty je da naprosto treba pronaći ono što nam stoji dobro i to izvlačiti u svim “kriznim” situacijama – za Getty su to možda marame koje nosi u stilu sedamdesetih, a za vas nešto sasvim drugo. Pronaći taj “sveti gral” znači imati mogućnost da izvučete svoj stilski adut svaki put kad nemate inspiracije, a to je naprosto sjajno. Signature komad je ono na šta uvek možete da računate, i zaista je dobro imati ga.
Kada je 1965. godine Yves Saint Laurent predstavio ikoničnu Mondrian haljinu inspirisanu Pietom Mondrianom, modni svet je počeo da priča o color-blockingu. U šezdesetima se spomenuta stilistička/dizajnerska tehnika odnosila prvenstveno na „blokove“ koji su gradili jedan odevni predmet, ali danas više nismo tako striktni. Trendovi su se od tada do danas bezbroj puta promenili, ali neke stvari su ostale iste – određene boje uparene sa drugim bojama naprosto pružaju veći vizualni „užitak“ od nekih drugih kombinacija. U istom tonu, najbolje se slažu boje koje su suprotne na kolorističkom krugu kao što su zelena i crvena, dok pritom jarke najbolje idu sa jarkima, a pastelne sa pastelnima. Iako odvažni, stylinzi Ivy Getty neretko su spojeni upravo po tom principu – to je jedan od razloga zašto izgleda interesantno čak i kad uz sasvim jednostavnu žutu haljinu obuje par funky plavih cipela. Kada ne znam šta bih sa bojama, a raspoložena sam da se konačno iskobeljam iz crne, bacim pogled na beležnicu i složim neki par po kolorističkom krugu. Voila!
Od šezdesetih do devedesetih, outfiti Ivy Getty neretko izgledaju kao da je ušla u vremeplov na prvoj stanici i izašla gde ju je odvuklo srce (ili puka znatiželja), a ono što mi se kod nje posebno sviđa jeste što ona u svojim nadahnućima vođenim modnim erama ide all the way. Getty nosi retro kao uniformu za neku ulogu koju je sama sebi dodelila što je sjajna stvar ako želimo malo da začinimo svoju dosadnu svakodnevicu i odeću ne doživljavamo suviše ozbiljno da mislimo da moramo da robujemo jednom „pravcu“ ili jednoj estetici. Vintage primese (koje se ionako stalno vraćaju u modu) su OK, ali upravo me je Getty inspirisala da u svojim kreativnim izletima putevima nostalgije ne suzbijam svoju želju da izgledam kao Cher u Studiju 54 ili Edie Sedgwick na nekoj imaginarnoj žurci kod Warhola. Naravno da reference u vidu leopard kaputa i belih najlonki niko živ neće povezati sa tragičnom muzom arogantnog umetnika, ali nije ni važno, jedino što je bitno je da se dobro zabavite. Zašto ne dopustiti odeći da nam u tome pomogne?
