Fotografkinja Ivana Vareško vodi nas kroz Kirgistan, zemlju kojom je oduševljena

Postoje mesta koja te prate godinama, tiho i gotovo neprimetno, ali uvek su tu, u pozadini svega što konzumiraš, provlače se kroz knjige, slike, dokumentarce, želiš  da ih posetiš, ali nikako da stvarno to učiniš. Kirgistan je jedno od tih mesta. Na prvi pogled, samo još jedna tačka u središnjoj Aziji, ali to je zemlja čiji masivi – Celestial Mountains – spajaju Pamir, Himalaje i Hindukuš. Ovu zemlju retko gde čine nizine, više od devedeset posto teritorija nalazi se iznad hiljadu metara, a tri vrha probijaju sedam hiljada. Kažu da je je to najljepša planinska zemlja na svetu, ali kod mene se Patagonija već udomaćila na vrhu liste i teško da će sići. Ipak, Kirgistan je bez sumnje u top pet.

Sama vožnja od aerodroma do Bishkeka bila je dovoljna da shvatim koliko je zemlja još uvek divlja. Uz put; konji, krave, ovce, koze – svaka livada puna života. Životinje prelaze put kad im se prohte, niko se ne uzbuđuje. A putevi – puni rupa i ludih vozača. Volani su malo na levoj, malo na desnoj strani, vozi se levo, desno, pretiče gde ko stigne, uglavnom po sredini. Pravila ili ne postoje, ili jednostavno nikome nisu bitna.

Mislile smo da ćemo bez problema da rentiramo auto kad stignemo. Nismo, naravno, ništa rezervisale unapred. U glavi je sve delovalo jednostavno – dođeš, odabereš, potpišeš, voziš. No, ta naša opuštenost kod putovanja ovog puta nam se lagano obila o glavu.

Stigle smo usred sezone, a u celoj zemlji nije postojao ni jedan slobodan automobil. Doslovno – ni jedan. Sele smo kraj fontane, otvorile Google i krenule da tražimo rešenje. Ni same više ne znamo kako (toliko smo brojeva nazvale), ali u jednom trenutku nam je samo stigla Whatsapp poruka: I have a car. Pola sata kasnije stojimo u nekom nasumičnom kvartu. Dečko nas čeka nasred ulice, kraj auta. Josipino prvo pitanje: Imaš li kancelariju?” Vodi nas u poluurušenu kuću s otpalim tapetama. To je – “kancelarija”. Kada smo upalile auto, na ekranu je pisalo maintenance required, a on je na to samo rekao: It’s okay. Bile smo zabrinute puna tri minuta, a onda nam je postalo smešno – rentale smo auto preko WhatsAppa. Shvatile smo da bi ipak bilo dobro da znamo da promeniti gumu, pa smo, dok smo još imale signal, screenrecordovale YouTube video, za ne daj Bože. Internet u Kirgistanu postoji samo u teoriji, osim ako niste u gradu. Google Maps i Maps.me retko funkcionišu; možete jedino da se oslonite na neku njihovu lokalnu aplikaciju, i to ne u potpunosti jer ta aplikacija nema update propalih mostova, blokiranih puteva, odrona, poplava i “ostalih sitnica” koje su svakodnevica u Kirgistanu.

Nakon te male, nećemo je nazvati dramice (jer tome nema mesta na putovanju, recimo radije priče koju ćemo prepričavati, krenule smo put juga. S obe strane puta prizori kao iz nekog ex-yu filma: Lade i Zastave parkirane uz put, porodice na ćebićima kakve je svaka kuća u Jugoslaviji imala, improvizovani piknici u prašini. Kirgistan je raj za one koji pate za prošlim vremenima, sirov i bez potrebe da se ikome svidi, a autentičan do te mere da podseti kako je svet izgledao pre nego što je sve postalo uglađeno. Kakva Amerika i njeni nacionalni parkovi, Kirgistan je zemlja koja u svojoj površini ima sve američke parkove zajedno. Vozite se putem, s jedne strane beli vrhovi, s druge stepa i kanjoni u svim nijansama terakote. Priroda veličanstvena, u pet sati vožnje osećaj je kao da ste prošli kroz deset američkih parkova, od Sedone do Yosemitea. Amerikanci su, kao i sve ostalo, prirodu samo znali da upakuju i izbrendiraju, dok je u Kirgistanu ona još divlja, netaknuta, i ne čeka se u redu kako bi se pogledala rupa u zemlji.

Son Kul – jezero gde se vreme zaustavilo

Jedno od najlepših iskustava svih mojih putovanja do sada je definitivno trodnevno jahanje do jezera Son Kul, smeštenog na više od tri hiljade metara nadmorske visine. Leti, oko jezera, žive kirgiski nomadi u jurtama. Spavale smo kod jedne porodice, bez struje, bez signala, s vodom s izvora i hranom kuvanom na vatri. Deca su bila rumenih obraza, uvek nasmejana, i celo popodne smo s njima igrale ortotok – njihovu verziju između dve vatre. Bez zajedničkog jezika, ali s puno smeha. Osim tri jurte u dolini nije bilo ničega, samo jezero, stotine konja i krava, tišina kakvu nisam ni poznavala do tog trenutka.

Ujutru bi se Kalys, naš vodič, probudio u zoru i tražio naše konje po dolini, a domaćica muzla krave za doručak. Hrana je bila jednostavna, domaća, topla: uštipci, sveži kajmak, variva, kaše i puno čaja, hrana koja te podseti na dom, iako si daleko od svega poznatog. Teško je bilo odvojiti se od tih rumenih obraščića i hiljdau zagrljaja. Oni nisu samo predivni spolja – njima se duše sjaje.

Nakon pet sati jahanja svaki dan, tlo je postalo svetinja. Poslednjeg dana sam shvatila šta zapravo znači “tri dana jahanja“. Ono što sam mislila da će biti lagano jahanje po livadama pretvorilo se u pravu avanturu – penjali smo se po kamenim padinama, iznad provalija. Kad je Anin konj pao na kolena usred uspona, Kalys je samo mirno ponavljao: okay, okay. Okay je, uz left i right, bilo je jedino što je Kalys od engleskog znao. U Kirgistanu ga niko ne razume, ali svi pričaju ruski – tako smo se s hrvatskim bolje snalazile nego s engleskim. Osim kad je Ana u Bishkeku pokušavala da objasni da želi kafu s kravljim mlekom, pa je počela da muče: Moo moo.

Zemlja kontrasta

Nakon planina i vremena provedenog s nomadima, povratak u gradove bio je kao promena frekvencije. U gradovima život pulsira na ulicama – deca se igraju, stariji sede na klupama, a hleb se peče uz ulice i prodaje u vrećama, po više komada. Duge vožnje bismo znale da prekinemo zaustavljanjem uz ulicu – topli hleb, domaći kajmak i voće, pa sve to u krilu, u vožnji, s mrvicama svuda. U tom autu se sve moglo (pa ipak smo ga rentale preko WhatsAppa!).

Na putu sam čitala knjigu o Kirgistanu i među svim pričama najviše me je zaintrigirala ona o tradiciji otmica žena koje se, protiv svoje volje, odvode u kuću muškarca koji želi da ih oženi. Iako je praksa danas ilegalna, u nekim selima i dalje postoji. U jednom guesthouseu spavale smo kod majke i ćerke. Ćerka je sama krenula da nam priča kako je njena baka bila oteta s petnaest godina, pobegla od muža, a porodica je se odrekla. Trudna do zuba završila je fakultet u Bishkeku i kasnije izgradila kompleks zgrada u Narynu, u kojem danas majka i ćerka, u svom stanu, iznajmljuju dve sobe gostima. Iako inspirativne, takve priče su retke, one druge, u kojima žene ostanu zarobljene u životima koje nisu birale, mnogo su češće. Teško je pomiriti takav čin s prirodom koja oduzima dah – s beskrajnim planinama, tišinom i prividnim mirom koji ta zemlja nudi. Kirgistan je zemlja kontrasta u najčišćem smislu te reči: divlja i nežna, veličanstvena i ponekad brutalna.

I same smo doživele različita iskustva – porodica na jezeru je bila predivna, majka i ćerka u guesthouseu tople i pažljive, ali u jednom jurtu vlasnik, stariji muškarac, potukao se s gošćama, ženama. Vidljivo je da postoji i ta agresivnija strana, zbog koje takve tradicije, koliko god barbarske bile, tamo još uvek imaju uporište. I da se razumemo – Kirgistan je divlji i nikako nije za svakoga. To nije zemlja spektakla ni luksuza; često smrdi, prljav je, tuševi i WC šolje su luksuz. Smeštaj varira od kreveta do poda, a noći su uglavnom ledene, slojevi ne pomažu. Vreme je nepredvidivo, krajnosti su pravilo. Ali upravo ta sirovost daje zemlji autentičnost – sve je stvarno, iskreno i bez maske. Nema puno mesta na svijetu gde možeš sediti usred ničega i osećati da ti ne treba ništa više. Meni je to bila ona dolina kod jezera Son Kul. Tišina, nebo i osećaj da si na pravom mestu, daleko od svega, ali potpuno prisutan.

Photo: Ivana Vareško