Ivana Španović o autentičnosti, predrasudama i novoj saradnji sa velikim svetskim brendom

Biti najbolji zvuči daleko jednostavnije nego što jeste. Često dobijamo i dajemo savete o tome da kada nešto radimo, to treba da radimo najbolje. Međutim, u ovu malu reč treba da stane baš mnogo. Biti najbolji podrazumeva poznavanje sebe u toj meri da nas lične slabosti i greške ne razočaravaju i ne obeshrabruju, ali i to da nas prednosti ne uzdižu previsoko. Ne odustajati, iako nekada dođu dani kada nam se ne biva nikakvim, pa ni najboljim, i podrazumeva veru u sopstvene principe i kada je teško. Sve to i puno više uspeva atletičarka Ivana Španović, koja svakim svojim gestom, profesionalnošću i savršenom merom koju poznaje potvrđuje da pitanje lepote nije vezano samo za pojavnost i fizički izgled već se tiče nekih mnogo prefinjenijih dubina i vrednosti koje prepoznaje i podržava i L’Oréal Paris.

Kako L’Oréal Paris već godinama slavi izvanredne žene koje svojim primerom inspirišu druge da rade na sebi, pozivaju na promenu, podstiču samopouzdanje i svoje vreme dobrovoljno daruju kako bi svojim zajednicama dale pozitivan primer, nije neobično što je baš Ivana Španović nova regionalna ambasadorka ovog brenda. Ivana je samosvesna, uspešna, solidarna, što je višestruko dokazala na takmičenjima gde je uvek prva tu da pomogne protivnici, i istrajna u svojim ciljevima i odlukama. S druge strane, L’Oréal Paris je brend posvećen osnaživanju upravo ovakvih žena koje svojim delovanjem, ponašanjem i iskrenošću pokazuju čitav jedan spektar izuzetno vrednih kvaliteta i osobina, pa je njihovo partnerstvo sasvim prirodan i logičan korak. L’Oréal Paris osnažuje i ohrabruje žene da veruju u sebe, budu autentične, dospeju na pozicije koje im pripadaju i budu preko potrebni agenti promene. To dokazuju birajući ambasadorke koje otelovljuju ove kvalitete, ali i svojim proizvodima koje konstantno unapređuju težeći da reflektuju njihovu snagu, i autentičnu lepotu, kao i da podrže žene na svakom njihovom koraku.

Stanje ženskog sporta daleko je od idealnog, budući da mu se još uvek pridaje značajno manje pažnje i da se generalno devojčicama od detinjstva gradi zazor od sporta koji „nije za njih”. Sve te predrasude Ivana svojim uspesima i te kako razbija, a L’Oréal Paris je tu da pomogne da se njen glas još dalje čuje i doprinese promenama u načinu na koji se ženski uspeh tretira. Da bi se devojčice i devojke poistovetile sa uspehom, i smatrale da i one mogu da ga dožive ukoliko se bave sportom, one moraju to i da vide. I to ne samo na vestima i u sportskim emisijama, nego i svim drugim manje očekivanim mestima sa kojih inspiracija dolazi. L’Oréal Paris to vrlo dobro zna, a kako je kao brend zasnovan na ideji izgradnje mreže međusobne solidarnosti i podrške na putu prema sticanju samopouzdanja, pružiti ruku Ivani i dati joj više prostora znači pružiti je svima onima kojima je ona potrebna. Upravo o ženskom osnaživanju i tome kako ono izgleda u sportu, lepoti koja i pomaže i odmaže, nesavršenostima i kako umiriti unutrašnjeg sabotera koji se u svima s vremena na vreme pojavi razgovarali smo sa Ivanom.

Da krenemo od početka. Kako promišljaš sport, šta mu je najlepša strana i u kojoj meri može da bude prostor za osnaživanje devojčica, devojaka, žena? Da li ga vidiš kao prostor za istraživanje?

Apsolutno da. Mislim da je svako polje u kojem žene imaju prostor za dodatni rad na sebi u svakom mogućem smislu sjajan prostor. Iako sport i ne padne svima prvo na pamet kao mesto za osnaživanje, možda jer ima kompetitivnu, takmičarsku notu u sebi, mislim da je zapravo sjajan za osnaživanje jer su u sportu svi na istom. U tome je i suština. Ukoliko si na nekom takmičenju, sve žene oko tebe su tu sa istom željom i ambicijama, i sve smo svojim radom došle dotle. To je možda i najlepše od svega.

U kojoj meri se žene podržavaju i međusobno osnažuju u sportu? Istina je da postoji kompetitivnost, ali da li osećaš i neku vrstu mikrozajednice i podrške?

Sve smo tu iz iste ljubavi prema istoj stvari. Razumevanje koje postoji između svih je neverovatno. Mi sve dolazimo iz drugačijih mesta, pozadina, sa drugih početnih tačka, radimo sa drugačijim ljudima, ali na kraju se nalazimo mi žene koje smo u tom momentu jedna drugoj najveća podrška. Za mene je to najlepša strana sporta – što se na kraju u želji da se mi same, individualno uzdignemo i postignemo nešto lično, zapravo podržavamo kolektivno. Jer, potrebna ti je nečija podrška i to da još neko sa istim ambicijama ide ka istim ciljevima. Tu se nalazi iskreno razumevanje i podrška koja prelazi u mnogo više, u prijateljstvo koje daje dodatno lepu notu svemu.

Da, čini mi se da je to izuzetno važno. Kada prolaziš kroz iste probleme, poteškoće, izazove, ali i radosti, to doprinosi međusobnom povezivanju, ali i istinskom razumevanju.

Zato što razumeš sa čime se neko bori, ta vrsta podrške koja se pruža je baš kakva treba da bude jer shvataš sa čime se neko suočava i čemu teži. I onda znaš i da daš pravi savet, čak ne mora da bude ni saveti, u stvari, pre ohrabrenje, koje je veoma značajno.

A kad sam već pomenula izazove, koliko su ti oni značili za samopouzdanje?

Meni je najlepša stvar u karijeri to pitanje zašto ona traje. Dana uspeha mnogo je manje nego onih ostalih koji se ne računaju u tom ukupnom zvaničnom zbiru. Ali svi ti neuspesi, iako ih ne mogu skroz okarakterisati tako, već pre kao pokušaje, takođe su izuzetno važni. Ja stalno govorim o važnosti timskog rada bez obzira na to što sam u sportu koji je individualan. Da, na kraju samo od mene zavisi kakav će rezultat biti, ali da bih došla do toga da budem na najvišem nivou, potreban mi je rad sa ljudima koji svako u svom domenu teže da budu najbolji. To nas stimuliše da uvek damo najviše od sebe. Nema tu puno prostora za manevrisanje i da ne budeš raspoložen, da ne želiš, da te mrzi. Kada postoji jasan cilj i ljudi oko tebe sa kojima si povezan, mnogo lakše se ide ka njemu.

Koliku ulogu ima samopouzdanje u konačnom uspehu? Stalno se ponavljaju one floskule „kada se osećaš dobro u svojoj koži”, „kada si ti ti”, „kada ti je udobno u svom telu”, ali istina, meni se čini da zaista, kada se osećaš dobro u sebi, to utiče na sve. Šta to za tebe zaista znači i koliko misliš da doprinosi samom finalnom rezultatu?

Igra ogromnu ulogu. Neophodno je verovati u sebe i kada je teško. Moja omiljena izreka je: Biti hrabar kada nisi hrabar opet je hrabrost. I stvarno jeste. Ko je raspoložen za jednu istu stvar, svaki dan, na isti način? Prosto nisi. Nije prirodno. I zbog toga motivacija sama po sebi nije ne znam kako održiva. Ti radiš nešto, ostvariš, prevaziđeš jer vidiš da možeš i šta onda? E, tu pomaže disciplina. Postoje neke stvari u tom danu koje moraju da se obave. Mislim da taj stav dosta pomaže.

Dakle, imaš neke rutine koje ti znače?

Naravno. Ja sam stvarno radoholičarka, i uvek volim da napravim jedan korak više, ali mi je uvek kvalitet ispred kvantiteta, on mi je uvek preči i draži, a za sve uspehe mislim da rutine neverovatno znače i pomažu. Pronaći svoj sistem da budeš okej sa stvarima koje ti se možda i ne rade i pronaći komfor u stvarima koje možda i nisu najudobnije.

Budući da se sada nalazimo u studiju gde se šminkaš i spremaš za fotografisanje i usred si procesa dodatnog ulepšavanja, kakav je tvoj odnos prema konceptu lepote? Ona nekada ume da bude i otežavajuća i nosi teret sa sobom najčešće jer je uvek neko drugi tumači, a opet postoje oni kojima je užasno važna i kojima nije uopšte, pa me zanima kako ti to doživljavaš?

To je dosta zanimljivo pitanje, pogotovo u sportu. Tu dobija neku dodatnu perspektivu. Pitanje lepote se često pominje u ženskom sportu. Žene rade isto kao i muškarci, ali se opet o njihovom izgledu mnogo više i češće govori. Ono što mi se, s druge strane, u tome sviđa je što je to i prostor za isticanje autentičnosti kod sportistkinja i sve više dobija na značaju. Postaje sve više prihvatljivo i okej da budeš našminkana, isfenirana, nosiš nakit, imaš duge nokte, budeš istetovirana ili šta god već želiš da uradiš sa svojim telom. Ja sam se uvek zalagala za to, i evo konačno je to sad okej, a trebalo je oduvek da bude okej i normalizovano, međutim baš dugo nije bilo tako i bilo je meta kritika. Normalno je da želiš da izgledaš lepo. Ti izlaziš na teren i znaš da će se tvoj izgled ocenjivati i komentarisati. Već time si izložena nečemu što ne bi želela. Kad je već tako, onda hajde barem da ta izloženost bude onako kako ti želiš, da se osećaš dobro, jer da, da se vratim na tvoje prethodno pitanje, to pomaže, utiče mnogo na samopouzdanje, a važno je imati ga u trenucima kada treba da daš sve od sebe. Meni je lično to veoma važno. Kakva god podrška da dolazi sa tribine meni je, kada nastupam na takmičenju, važno da ja, kad se pogledam, budem zadovoljna onim što vidim, i to mi je sasvim dovoljno.

Apsolutno, žene su generalno mnogo izloženije pogledima sa strane. Postoji i taj termin na engleskom jeziku „male gaze” budući da je žensko telo stalno meta tuđih mišljenja, ocenjivanja, kritika. O ženskom izgledu se uvek priča više. Kada nisi dovoljno sređena, kada si previše sređena, uvek postoji neko mišljenje o tome šta „treba” da radiš i kako da izgledaš. Baš mi je zanimljivo da si pomenula autentičnost fizičkog izgleda jer ima nekoliko atletičarki u skorijoj istoriji od Flo-Jo do Sha’Carri Richardson koje izgledaju veoma autentično i opet i na to dolaze kritike.

Naravno, mišljenja je mnogo, ali uverena sam da nijednoj od tih devojaka ne menja tuđe mišljenje percepciju o samoj sebi. Ako je njoj prijatno, oseća se dobro, ima samopouzdanje kojem teži, mislim da tuđa mišljenja teško mogu da utiču, iako negativni komentari, naravno, nisu prijatni. Ali iskreno, baš sam srećna što se vreme menja i što i sportistkinje sve više neguju autentičnost u spoljašnjem izgledu bez obzira na komentare.

Slažem se, međutim, nekada problem dolazi od mini-sabotera iznutra koji nam govori šta nije dovoljno dobro, šta popraviti i tome slično. Kakav je tvoj odnos prema greškama i nesavršenostima? Koliko sebi dopuštaš greške, koliko si stroga prema sebi?

Nisam uopšte, iskreno. Ja stalno govorim: „Telo je samo telo”. Ono je moje oruđe, to je moj posao, i moj posao je da od njega zahtevam i očekujem puno i da puno i ulažem u njega, i trudim se da ne budem prestroga prema sebi. Mislim da je dosta važno ono što kažu: „Nije važno šta jedeš nego šta jede tebe”, i stvarno verujem da treba kontrolisati i samokritiku i negativne misli. Mnogo bitnije od samog izgleda je šta ti činiš za sebe da se osećaš dobro u svojoj koži. Što se tiče nesavršenosti, ja mislim da su to najlepše stvari. Mislim da ljude i volimo zbog nesavršenosti koje imaju, jer ih to čini ljudima, a neko naše nesavršenosti i ne doživljava tako. Specifične su, autentične i kao takve deo tebe. Pre ili kasnije shvatamo da smo mnogo vremena pridavali ne baš tako bitnim stvarima.

Kad si pomenula ovo „šta te jede”, zanima me, kako se ti nosiš sa tim momentima kad ti se to desi? Kako pobeđuješ nesigurnosti?

Imam razne trikove. Glavni je da se ne suzdržavam kada osećam potrebu da pričam o nekoj situaciji, problemu. Taj iskren odnos sa ljudima i normalna komunikacija je najbolja stvar za svaki odnos. Oslobađa glavobolje unapred, da ne razmišljaš o stvarima naknadno. Druga stvar su moji ljudi. Moja porodica, moji prijatelji. Oni su stvarno moje utočište od svih nesigurnosti, jer u svakom momentu znam s kim mogu da razgovaram i uvek mi daju pravu, nesputanu podršku. Meni se svaka emocija vidi na licu i sa mnom stvarno svako zna na čemu je. Nikada nisam ni osećala potrebu, niti umela da skrivam stvari i da budem neko ko nisam i samim tim je u startu život mnogo rasterećeniji. Treće je vreme koje provodim sama sa sobom. To mi neverovatno mnogo znači. Bilo da slušam muziku, ili samo ćutim, ili nešto treće, to mi je neprocenjivo kako bih mogla da se iz down faza vratim sa obe noge i budem centrirana i u sebi, i u trenutku.

Da li umeš da pohvališ sebe?

Sad smo se baš skoro smejali na tu temu. Kada sam osvojila svetsko prvenstvo svi su prilazili, slali poruke, govorili: „Bravo, čestitam”, a ja sam rekla: „Hvala, ali mogla sam bolje.” Trener mi je odmah kazao: „Da li je moguće, a šta tačno bolje? Da li možeš da kažeš hvala, srećna sam?”(smeh) Ne znam ni ja šta bi mi stvarno promenio malo bolji rezultat, ali to sam ja. Međutim, što sam starija, shvatam u koliko sam životnih situacija imala jako mnogo sreće i trudim se da budem zahvalna na tome jer imam puno razloga da naglas budem zahvalna na svemu što se desilo. Znam koliko mi je bitno da su ljudi oko mene srećni i zadovoljni i koliko podrške umem da pružim njima, pa sad polako učim da je pružim i sebi.

Teško je to, društvo funkcioniše po principu da ništa nije dovoljno, uvek treba nešto još da se desi. Baš je teško sebi odati priznanje. Zato mi je veoma lepa i izuzetno važna rečenica „I’m worth it”, čuveni slogan i poruka brenda L’Oréal Paris koja je tokom godina postala simbol osnaživanja žena. Kada si poslednji put rekla sebi rečenicu: „Ja to zaslužujem”, ili se tako osetila?

Bilo je mnogo situacija, pogotovo kada se desi nešto, pa osetiš blago razočaranje. Možda to i nije dobra reč, ali kada je neki prelomni trenutak kada osećaš umor od konstantnih pokušaja, promašaja. Onda malo treba da se povratiš i kada prvi put iz te faze opet uradim nešto dobro, osetim nalet ponosa da mogu da kažem: „Dobro je, dobra sam, sve je okej.” Isto prolaze i ružni trenuci i lepi, samo u ovim drugim uživaš više. Ali na kraju, trenutak je trenutak i prođe svakako i mislim da je poenta biti bar s vremena na vreme zahvalan i ponosan na sebe.

A da li postoji neki konkretni trenutak kog se posebno sećaš kada pomisliš na ovu rečenicu?

Definitivno 2017. zbog onog čuvenog broja na svetskom prvenstvu, kada nisam pobedila. To mi je stvarno bilo grozno, kao da mi je nešto oduzeto. Naravno, ništa nikome ne pripada, ali ovo je baš bilo evidentno da je trebalo da se desi, a nije, i samo je trebalo da sačekam šest meseci da se ozvaniči nešto što sam ja svakako znala i mislila, i onda, kada se potvrdilo da sam bila u pravu, da nije bila slučajnost, onda sam bila izrazito ponosna na sebe. Zapravo tu sam najviše bila ponosna na sebe što sam bila istrajna i uporna. Ne mora ništa da se desi po svaku cenu, ali nekada su potrebni trenuci da nas vrate i podsete na to.

Sa svim što si uradila i što jesi, stvarno važiš za uzor devojčicama i devojkama koje žele da se bave sportom, a možda i šire od toga. Postoji li nešto što bi posebno volela da se promeni kada je u pitanju položaj žena u sportu? Nešto gde vidiš prostor za dodatni rad i popravku sistema, društva?

Apsolutno, uvek postoji prostor za dodatni rad. Volela bih da ljudi shvate da same želje i namere drugih dolaze najčešće iz najboljeg mesta, ali one mogu loše da se projektuju na pojedinca. Trener želi najbolje za sportistu ili sportistkinju, roditelji žele najbolje, ali sve to ume da stvori nepotreban pritisak, gde dete sa osam, deset, petnaest godina nije sposobno to da razume i procesuira. Tu nastane problem jer oni sagore u želji da realizuju nešto što se očekuje, a ni ne razumeju najbolje šta je to. Mislim da svima nedostaje strpljenja, svi žele nešto instant, bombardovani smo konstantno sa svih strana, a suštinski sve traži vreme. Svi imaju potrebu za potvrdom drugih, a to je malo zabrinjavajuće. Zato mislim da je jako važno ko su ljudi kojima se okružujemo, sa kim radimo, na koga se ugledamo i mislim da mora mnogo iskrenije da se priča o stvarima. Nije sve samo u lepim slikama i ko je gde bio, i kako uspeo, nego važno i sve ono iza o čemu se ne priča, a što ljudima deluje dosadno ili nezanimljivo.

Misliš na stvari koje „krijemo” u cilju slanja idealne slike o sebi?

Upravo tako, na probleme kojima treba svi da se bavimo u porodičnim, poslovnim, partnerskim odnosima. Trebalo bi da iskreno govorimo o tome šta nas boli, šta nam smeta. Svet nije savršen, nismo ni mi. To što sam ja sportistkinja ne znači da sam robot, imam i teške dane, i lepe dane. Sport je jedan period mog života, najlepši, ali to je jedna faza i bitno mi je da u celom tom procesu ja budem zadovoljna osobom koja postajem i stvarima koje ću zadržati i nakon završetka sportske karijere. Mislim da svi imamo jako puno da radimo na sebi, da učimo o sebi, a mnogima je to, nažalost, danas dosadno jer traje i teško je, ali zaista vredi. 

Foto: Franjo Matković
Moda: Ana Nikačević
Production: Igor Milakov
Šminka: Marko Nikolić for L’Oreal Paris
Kosa: Zvezdana Svetozarević
Video: Veljko Lalović i Danilo Pantović