Ivana Dragičević: "Budućnost sveta zaista treba da bude – ženska."

Nakon brojnih nagrada koje je osvojila za svoj rad tokom svoje dve i po decenije duge karijere, Ivana je početkom ove godine dobila važno priznanje, najveću regionalnu nagradu za televizijsko novinarstvo – „Gordana Suša“. Ivana Dragičević, kao i Gordana Šuša, su novinarke koje ne posustaju u stvaranju naše bolje, zajedničke budućnosti. Zato nije bilo bolje pozadine za naš razgovor od Memorijalonog stana Marije Jurić Zagorke, prve profesionalne novinarke regiona sa istim ciljem da se utaba put.

Pre pet godina nagrađivana televizijska novinarka Ivana Dragičević objavila je knjigu „Nejednaki“. U njoj je iz ličnog iskustva pričala priče o svetu danas, sa fokusom na ključni problem globalne zajednice – nejednakost. Ivanina nova knjiga „Nesigurni“ ponovo se bavi najvećim pitanjima na koja kao društvo tražimo odgovore. Pandemija je potpuno promenila svet koji smo poznavali do te 2020. godine. i na svetlo dana iznela mnoge bolne tačke čovečanstva. Odjednom smo postali duboko svesni koliko je naše sopstveno zdravlje osetljivo, da ne možemo da uzimamo globalnu povezanost, snabdevanje hranom, energiju zdravo za gotovo. Postali smo svesni sopstvene (ne)bezbednosti, krhkosti postojanja, koncepata solidarnosti, čovečanstva, šta znači istina ili neistina, koje su granice, kako nas, tako i našeg društva i planete. Ivana u knjizi, iz prvog lica, njenog lica, precizno secira svet oko sebe, izborivši se sa sopstvenom ozbiljnom bolešću usred pandemije, što je direktno uticalo na situaciju i njeno iskustvo o svemu što se dešava. Piše, kako ga sama ironično naziva, „self-help“ priručnik za čovečanstvo i humanizam.

Promocija knjige održana je krajem decembra 2023. U tom trenutku, vladao he grip i nekoliko virusa, a ja sam bila bolesna, sa upaljenim sinusima i ostala sam kod kuće. Držala sam knjigu u rukama i čitala je dok sam s vremena na vreme bacala pogled na društvene mreže koje su gorele u trenutku promocije! Toliko postova, priča, deljenja fotografija i statusa, toliko pažnje jedna promocija knjige, jedna kulturna i društvena manifestacija odavno nije uživala. Iako nisam bila tamo, bila sam neizmerno zahvalna na posećenosti i nekako mi je to davalo nadu u tu istu ljudskost. Činilo mi se da postoji ta neophodna kritična masa, oni koji žele da shvate kakav nas svet okružuje, oni koji žele da nam pomognu. Otuda je i naš razgovor krenuo.

„Kakva je čovekova priroda?“ – pitala sam Ivanu kada smo se jedinog snežnog zagrebačkog dana ove zime našle na kafi. Po meni, reči čovečanstvo i humanizam imaju pozitivan znak, mislim da je ljudska priroda dobra, ali kao iznad toga lebdi jedna siva sumnja. Prilično ju je brzo Ivana oterala: „Uvek verujem u to dobro u ljudima jer mislim da je to jedino što nas drži u životu. Ljudi u svojim svakodnevnim životima nemaju baš vremena da razmišljaju o svetskim problemima. Ono što mogu i morali bi, zbog sopstvenih boljih života jeste da ćuvaju međusobne veze u svojoj neposrednoj zajednici, zgradi, komšiluku, gradu. Jedino tako stvari mogu da se poboljšaju. Saradnjom i dobrim odnosima.“ U velikim globalnim temama, ona mi objašnjava poruku knjige, koja upravo u nekim svojoj pozadini govori o činjenici da je jedina stvar koju čovek može da uradi, da počne od malih stvari. U svetu mržnje i besa, pojedinac je taj koji otvara svoje male granice, svoja vrata, povezuje se sa drugom malom zajednicom, zajedno stvaraju veću i tako se veze šire. Prva stvar koju svi možemo da uradimo je da pokušamo da razgovaramo jedni sa drugima, a ne da bežimo i besnimo. Slušam je kako tumači ono što svi znamo, ali ponekad je to dobro čuti: ne možemo da se suzdržimo u svakoj situaciji u životu, u bolesti, u samoći, moramo da budemo solidarni, da posežemo jedni za drugima, a ne samo da razmišljamo o svojim granicama.

Knjigu je nazvala „Nesigurni“ jer smatra da je neizvesnost zeitgeist. Duh vremena u kojem živimo. „Strah je primarna ljudska emocija, koja nam je pomogla da preživimo. Ali u današnje vreme globalne neizvesnosti, gde ne znate hoće li rat ili ne, kada je hrana, zdravlje, stanovanje skupo, kada smo ugroženi ekološkim katastrofama, klimatskim promenama, u vremenima velikih migracija, taj strah postaje pokretač mnogih zlih i loših stvari. Za populizam koji gradi atmosferu straha, koji se hrani nesigurnim vremenima. Živimo u svetu u kojem zaista ne znamo šta će sutra doneti i zato je najlakše zatvoriti te granice i pomisliti da ćemo tako rešiti strah, da ćemo pobeći od nesigurnosti.“

Dragičević govori o svetu u kojem je svaki čovek sa mobilnim telefonom u ruci medij. Svako ima svoje mišljenje o svemu, bilo da je utemeljeno ili zasnovano na teorijama zavere. „To ugrožava naša demokratska društva, uništava međusobno poverenje. Seje sumnju i pokreće pasivnost. Preko društvenih mreža ušle su autoritarne tendencije u naša društva, sve ono što ne bi trebalo da dozvolimo da se normalizuje, od smanjenja prava žena pa nadalje. Mislim da živimo na klizavom, neizvesnom terenu, i upravo zato što se toliko „zvecka oružjem“ i opasnim velikim stvarima, mi kao čovečanstvo imamo zaista velike izazove pred sobom.“ Zanimljivo je da je u našem razgovoru iznela tezu da je ovakav svet, sile i snage, nekako ubrzao tzv. muški princip i da nas može jedino spasiti tzv. ženski princip. „Potrebno nam je više empatije, saradnje, razumevanja, slušanja i da – nežnosti.“ U potpunosti se slažem. I tu se postavlja pitanje demokratije, jer gledajući sve što se dešava na lokalnom, regionalnom i svetskom nivou svih društava, zapadnih i drugih, izgleda da gubim veru u to. Koja je to većina koja odlučuje, kakva je?

Pitala sam je veruje li u demokraciju i odgovor je bio dvostruk: „Demokracija kao nešto što se definiše kao volja većine, ona je Putina izabrala na izborima, je l’?“ Ali Ivana nastavlja: „Verujem u konstrukt liberalne demokratije. To je najbolji sistem koji ovaj svet zna. Kažem svakome ko sumnja u to da zamisli život u prostoru gde zbog ono što misliš ili kako izgledaš završiš u zatvoru ili mrtav. Naša „nadzorna“ demokratija, kako je teteoretičar John Kean naziva, poštuje prava manjina, u njoj postoje mehanizmi nadzora koji štite naša prava od zloupotrebe vlasti. Ali ono što svuda gledamo je uništavanje temelja liberalne demokratije i to je veoma opasno. Mnogi koriste analogiju tridesetih godina prošlog veka i okolnosti i vremena koja su dovela Hitlera na vlast. Uvek moramo biti svesni toga. Pogotovo u vremenima nereguliranog big-techa, koji, videli smo po primerima Facebooka ili Twittera, može poslužiti najgorem i najnižem u nama.“

Kada smo se dotakli tehnologije, sledeće pitanje se samo nametnulo – veštačka inteligencija. Prelomna tačka razvoja civilizacije, samo u kom pravcu će ići? „Veštačka inteligencija je proces koji se odvijao sa razvojem tehnologije koja može doneti mnogo dobrog čovečanstvu; može da nas oslobodi suvišnih akcija i poslova, može da pomogne u oslobađanju velikog intelektualnog i kreativnog potencijala za stvaranje. Ključno pitanje je kako će ti sistemi biti regulisani, kako će naš „stari“ svet slediti ovaj novi. Kako će ai razvijati obrazovanje, biznis, funkcionisanje cele zajednice, kako ćemo postaviti granice i odrediti etiku veštačke inteligencije.

Svaka industrija u istoriji čovečanstva je regulisana. Sa AI, s obzirom na rizike koje predstavlja, i moguće frakture koje može da izazove, sada pokušava da uskoči na voz regulacije. Nadam se da će za to biti snage i pameti, jer ono što smo gledali proteklih decenija je da su velike tehnološke kompanije u rukama najbogatijih ljudi na svetu, izbegavale regulaciju. Rizici veštačke inteligencije su možda već dovoljno dobro prepoznati da u ovoj grani industrije i njenom mogućem uticaju na društvo, razum još uvek može da prevlada. Pogledali smo šta se dešava sa društvenim mrežama, koje su promenile svet. Mi smo dali sebe nekome u ruke i on je time manipulisao. U današnjem nesigurnom svetu dolazimo do problema tzv. stranih uticaja na naše demokratije. Generički AI video snimci šire kao najbrži i najotrovniji virus, i veoma je teško objasniti ljudima posle toga da nešto nije stvarno ili nije tačno. To je najveći problem veštačke inteligencije za nas, za našu kognitivnu stabilnost i bezbednost.“

U razgovoru sa Ivanom razmišljam o svemu što govori i istovremeno o generacijama koje dolaze. Ivana je generacija X, ja sam starija milenijalka, ali šta je s generacijom Z ili Alpha, ove koje tek dolaze? Ivana smatra da su oni mnogo bolji od nas i da svet treba prepustiti njima: „Oni žive u digitalnom svetu od kad znaju za sebe. Da li je to dobro ili loše ne znam, ali sada je njihovo vreme. Ne poznaju svet i život pre, i bez mobilnih telefona i interneta. Ali oni prepoznaju da sve oko njih gori, da su tu da rešavaju probleme. Kako sam se sa njima susretala i širom Evrope i regije i u Hrvatskoj, radeći seriju o mladima, Glasači 2024., ali stoga što mi je sin iz te generacije, shvatam koliko su fokusirani, to the point i no bullshit generacija. Oni neke naše koncepte kao da uopšte ne razumeju, zato dolazi do međugeneracijskih fraktura. Te razlike među generacijama sada su veće i vidljivije nego ranije upravo zbog tehnologije i načina života i rada koji je potpuno drugačiji od svega onog pre. Danas ne moraš da znaš da pišeš olovkom, jer su svuda oko nas ekrani i tastature, a celo školstvo je bazirano na pisanju olovkom! Je li to dobro ili loše, ne mogu da sudim. To su veliki, dugotrajni procesi, civilizacijske promene, ali ja sam veliki vernik u mlade, zaista mislim da ih treba što više i potpuno ravnopravno uključivati u sve što radimo. Mi u Evropi smo staro društvo, mi tu našu budućnost, mlade, ne koristimo za nove ideje. Puno je i novih mladih koji dolaze u naša društva od negde drugde iz drugih zemalja, kontinenata. Traže u Evropi svoje mesto za život. Možemo li da izmerimo jesmo li privlačni po onoj formuli da se jedno društvo može oceniti po tome koliko ljudi hoće u njega da dođe, a koliko iz njega da pobegne? Moramo da otvorimo prostore, stvaramo kreativne zajednice koje svakom društvu donose dodanu vrednost.“ Napominje kako je za naše zajednice jako opasno kada postoji nizak nivo poverenja i participacije. „Kada ljudi misle da ne mogu ništa da promene, to je trenutak kada puštaju najgorem da preuzme javni i svaki drugi prostor.“

Kako biti siguran u bilo šta? Kako buduće generacije mogu biti sigurne u bilo šta? „Svaka generacija živi u krizi. Mislili smo da živimo u sigurnim godinama, a đavola smo bezbedni! 11. septembar, finansijska kriza 2008-2010, izbeglička kriza 2015… Sada, sa pandemijom i ratom u Ukrajini, mislim da se sve promenilo. Bilo bi zanimljivo videti rezultate nekog globalnog istraživanja koje bi pokazalo koliko su ljudi promenili mišljenje. Taj period zatvaranja, pumpanje straha učinilo je svoje: toliko dezinformacija, teorija zavere, stvaranje politike straha, a ljudima je potreban neko ko će ih štititi. Toliko smo nesigurni.“

Ivana govori kako i piše: jasno, oštro, sa emocijama. Koristi činjenice kako bi potkrepila osećaj, koji je ne vara. Odlučila sam da joj postavim veliko pitanje. Kao da zna. Iako svi znamo da niko ne zna sa 100% sigurnosti, ali treba slušati razmišljanja, prognoze onih koji misle, misle i prate jer su temelji na činjenicama i iskustvu pametniji. „Kako će izgledati budućnost Evrope i sveta?“ – zanimalo me je: „Ova 2024. je godina kada ćemo dobiti neke odgovore ili naznake mogućeg raspleta ove mučne situacije, jer je to godina sa najviše izbora u ljudskoj istoriji. Glasa Evropa, glasa Amerika. Geopolitička napetost je nepodnošljiva i opipljivo bolna za sve nas kao ljude. Bez obzira kako stvari budu išle, i dalje verujem da je Evropa jedno od najboljih mesta za život na svetu. Međutim, militarizacija, strah, demografske promene i demokratski izazovi, zajedno sa klimatskim i spoljašnjim neočekivanim faktorima, daju sve manje nade optimizmu. Jednom davno na nekoj međunarodnoj konferenciji, grupa nas iz Hrvatske predložila je scenario za mir u svetu pod sloganom – Fashion above the nation. Sve slabije razumem šta nas u današnjem vremenu spaja. Ali u ovim zaista teškim i ozbiljnim trenucima za svet, čini mi se da se uzajamno poštovanje, uvažavanje i razumevanje različitosti nekako utopilo u zvučnoj agresiji muškaraca sa velikim ambicijama, i mislim da budućnost sveta zaista treba da bude – ženska.“

Na kraju me je zainteresovalo ono lično, o čemu Ivana piše otvoreno i jasno u knjizi. O svom iskustvu ozbiljne, teške bolesti, u najgorem mogućem trenutku, onom pandemijskom. „Ova, druga knjiga, nastajala je dugo. Prvo je trebala da bude knjiga o Evropi danas. Ali dogodila se pandemija. Pa sam ja u pandemiji dobila koronu. Završila u bolnici. I tako su mi otkrili malignu bolest. Nakon lečenja, sa ratom i stalnom napetošću, pišući kolumne o svetu, knjiga se zakotrljala.“ Knjiga koja opisuje i tu ličnu ljudsku nesigurnost. Danas jesi, sutra nisi. Nikada te reči nisu zvučale istinitije i strašnije nego poslednje četiri godine. Zanimalo me je kako ta lična nesigurnost utiče na nju. „U svom poslu, stalno se nosim sa stresnim situacijama, non-stop. I tako ste naučeni pod pritiskom da radite pod punom koncentracijom i kontrolom. Kao navigovani projektil. PTSP se javlja kasnije, kada se izađe iz stresne situacije i ona se procesuira, pa udara jače ili slabije. Kada kao novinarka pratiš svo zlo ovog sveta, granice su to o čemu ti stalno govore. Ali, teško je. Kada svedočiš ružnim stvarima, nužno se promeniš kao osoba i počneš stvari drugačije da posmatraš. Uvek težiš boljem. Tako je i posle bolesti. Nakon ove situacije, kada si žena mojih, srednjih godina, imaš ceo radni staž iza sebe, podigla si decu, većina ih je navikla samostalno sve da organizuje, dogodi ti se situacija teške bolesti u doba lockdowna. Onda shvatiš u kakvom društvu živiš. Ljudi ne bi smeli da budu prepušteni sami sebi, zato služi sistem, da te štiti u slučaju bolesti, zdravstvo, društvo i zajednica. Da ti bude zaštita, bez granica.“

Ivanino osvajanje najveće regionalne nagrade za televizijsko novinarstvo – „Gordana Suša“, koju Nezavisno udruženje novinara Srbije dodeljuje u saradnji sa Udruženjem BH novinari, Hrvatskim novinarskim društvom (HND) i porodicom Suša, dokaz je da postoji ona kritična masa koja Ivanin rad smatra važnim, to ne samo u Hrvatskoj, već u regionu. Dragičević, kao i mnoge novinarke i novinari pre nje, svojim radom, istrajnošću i verom u solidarnost i ljudskost pokazuju koliko je važno raditi, istrajati i ne posustati u stvaranju bolje budućnosti.

Photo: Sanjin Kaštelan