Umetnica Ivana Bašić o univerzalnoj traumi, granicama tela i vraćanju nematerijalnom

Postoje iskustva koja ne prođu kroz nas, već se dogode u nama. To su trenuci potpunog izmeštanja iz zone komfora, naglih lomova ili iznenadnih tišina, koji ne preoblikuju samo okolnosti, već menjaju ontološku strukturu bića. U tim trenucima ne dolazi samo do promene toka života, već do promene samog uslova postojanja. Vreme se zaustavlja, misao se zatvara u sebe, a telo se izlaže sopstvenim granicama. Trauma ne ostaje na nivou povrede. Ona postaje proces oblikovanja. Catherine Malabou govori o „destruktivnoj plastičnosti” kao o načinu na koji identitet prestaje da bude stabilan: „Destruktivna plastičnost otkriva ambis identiteta: možemo postati neko drugi, ne kroz projekat, već kroz ranu.” U našem regionu rane ne pripadaju samo pojedincima. One postaju oblik kolektivne svesti. Na Balkanu trauma ne funkcioniše kao istorijski trag. Trauma je ovde stanje koje se zatiče, a ne izolovani trenutak, okvir u kojem se misli i oseća, gotovo kao uslov postojanja. Ona se neprestano prenosi, prepliće i čini osnovu kolektivnog identiteta, gotovo nevidljivog tkiva koje povezuje generacije. Poznata rečenica slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka koja Balkan svodi na sinonim za povratak onog potisnutog čitave Evrope, dobro bi poslužila u ovom kontekstu.

Kolektivna trauma je istovremeno i teret i oblik otpornosti; ona iscrpljuje, ali i suštinski oblikuje ovaj region.

Rođenje se može razumeti kao prvo, radikalno nasilje, kao ulazak u svet koji prevazilazi razumevanje, u telo koje još nije prisvojeno, u vreme koje već teče. Telo prima sve. Ono pamti traumu, ali je i menja. Nosi slojeve sećanja, emocija i bola, ali i društvene norme i mitove koji oblikuju naš pogled na sebe i svet. Ono je granica i prostor promene, mesto rane i izlečenja. U njemu trauma postaje način opstanka. Zajedno, telo i trauma oblikuju naš život kao polje stalne transformacije, u kojem se iznova rađamo i umiremo, gde biti živ pre svega uključuje neprekidan dodir sa krajem. 

Ivana Bašić je umetnica čiji radovi deluju kao tihi bunt protiv granica koje nam je nametnulo telo, ali i svet oko nas. Njena skulptura izlazi iz materije i postaje izraz gotovo instinktivne potrebe da se pronađe mesto slobode u ograničenom. Ivana sluša ono što telo i materija ne mogu jasno da izgovore, ali što vrišti kroz njihovu ranjivost i snagu. Čim se Ivanino lice pojavilo na mom ekranu, pomislila sam da ovaj razgovor ima potencijal da potraje satima, a sa odgovorom na moje prvo pitanje o njenim samim počecima, koji Ivana započinje kroz poluosmeh, uverava me u prethodnu pomisao. „Iskreno, nisam imala jasnu ideju da želim da se bavim umetnošću, niko iz mog okruženja nije imao veze sa kulturom ili umetnošću. Ono što sam oduvek imala je fiksacija telom, a vreme u kojem smo živeli je to samo pothranjivalo. Strah, borba za preživljavanjem, klaustrofobija samog bivanja.

Devedesete i sve što se desilo tada, sa bombardovanjem kao vrhuncem, su dovele do eskalacije tako da je ta moja panika bivanja u telu prerasla u opsesiju.

Dosta dugo sam pokušavala da pronađem kontekst za moje ideje i izraz koji je počeo da se rasipa na sve strane.” Beograd tog vremena nije bio prostor u kojem je umetnost slobodno disala, muzeji su godinama bili zatvoreni, a kultura zanemarena. Nakon započetog obrazovanja u Beogradu Njujork je postao njena destinacija u potrazi za prostorom u kome će moći da istrazuje ono što je duboko zanima – biće, strukture univerzuma, ontološka pitanja. „Aplicirala sam na par fakulteta, i na neke od njih dobila stipendije. Želela sam da odem u svet koji je potpuno suprotan od onoga što sam poznavala. Njujork je grad cija anonimnost i brutalnost ujedno dozvoljavaju slobodu stvaranja svog sveta i identiteta i teraju te da daš sve od sebe. Nisam čak ni tamo upisala umetničku školu, već tehnološke magistarske i završila sa ljudima koji programiraju robote i aplikacije (smeh). Iz revolta prema tehnologiji, u koju sam tada potpuno izgubila veru, pobegla sam u materijale, antropologiju i egzistencijalnu filozofiju. Uzimala sam časove na drugom fakultetu i intuitivno pratila prisustvo tela koje je već bilo u mojim ranijim radovima. Tad sam napravila prvu skulpturu. Bilo mi je važno da ono sto radim fizički osetim, da ga napravim sopstvenim rukama, u dijalogu sa supstancama. I od tada sam intuitivno pratila taj put. Usput sam učila ono što bi trebalo da znas da si išao u umetničku školu, a ja nisam (smeh), jedan po jedan materijal, jedan po jedan proces i tako sam razvijala jezik sa kojim sad radim.”

Njene skulpture deluju kao da su uhvaćene u trenutku transformacije, kao da se raspadaju i formiraju u isto vreme. Voskasta tela probijena metalnim šipkama, stakleni organi, koža koja deluje kao da diš. Zanimalo me je kako se njeno lično iskustvo utkano u radove čita kod publike i šta je ono sa čime najviše rezonuju. Ivana mi je ispričala da je jednom bila na pregledu kvantne medicine, gde su joj merili emotivne frekvencije, i da je najviša koju su zabeležili, ona potpuno van skale, bila trauma od sopstvenog rođenja. Smeh koji je to pratio nije umanjio ozbiljnost onoga što je zapravo time želela da kaže, ta trauma nije nešto pojedinačno, već sveopšte univerzalno iskustvo. Sama činjenica da smo rođeni, da smo prešli iz nematerijalnog u materijalno, da smo zarobljeni u granicama materijalnosti je suštinska ljudska trauma.  Život je proces u kome stalno nailaziš na prepreke i suočavaš se sa ograničenjima. A to, može da znači samo jedno, da negde u nama postoji znanje o bezgraničnosti, inače granicu ne bismo ni mogli da prepoznamo.

„Taj osećaj mi je poznat od rođenja, ali su ga uslovi u kojima smo odrasli samo pojačali. Posmatrajući urušavanje jedne kompletne stvarnosti kroz raspad Jugoslavije koje je bilo ideološko, materijalno, i duhovno, osećala sam da stvarnost više ne može da me drži i da se kolaps približava, sve dok ne dođe do granice mog tela, do same kože. Ovo sam osetila za vreme bombardovanja, živeci u Batajnici pored vojnog aerodroma koji su bombardovali po dvadeset puta dnevno. Bila sam ispod zgrade koja može da se uruši svakog trenutka, u telu koje može da nestane. U tom momentu, čak i kao dete, postaneš svestan da si zatočenik u telu, i da nema izlaza. Kasnije sam čitala Catherine Malabou, njenu knjigu ‘Metamorfoza’, esej o destruktivnoj plastičnosti” gde piše o metamorfozi kao obliku unutrašnjeg bekstva, kada fight, flight i freeze instinkti više nisu dovoljni. To unutrašnje bekstvo stvara novu subjektivnost, ono što ona naziva figures of the void.

„Taj osećaj odvojenosti od tela i od života je jako ekstreman, istovremeno verujem da ga svi, na neki način, proživljavamo.

Zato, verujem, moje skulpture mogu da komuniciraju sa širokom i različitom publikom, jer prolaze kroz moju subjektivnost, ali stižu do mesta koje je ljudsko i univerzalno.”

Izložba u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu koja se završila krajem avgusta delovala mi je kao neko postapokaliptično stanje, kao mesto na kojem se desila neka nedetektovana katastrofa. Kao da su te figure već preživele nešto. Zato sam je pitala kako izgleda njen proces stvaranja, kad sve deluje kao da bi moglo da se raspadne dok je istovremeno izuzetno emotivno nabijeno. Ivana kaže da njene skulptura uopšte ne počinje od slike, već od stanja koje želi da prizove, „osećaja koji mora da bude potpuno istinit”. Da bi ga oblikovala, mora prvo da prođe kroz unutrašnju transformaciju.

„Da bih stvorila bilo koju od njih, moram prvo da postanem svaka od njih. To ti već govori dovoljno o procesu.”

Prisustvo njenih figura nije slučajno. One nisu objekti, već entiteti. „Kada se pojave, znaš da više nisi sam u prostoru. Meni nije cilj da pravim objekte, vec otelotvorenja nečega što je živo, istinito i stvarno. Za mene je to kao vrsta kalibracija, da budem u stanju da propustim kroz sebe nešto mnogo veće od mene. ” Taj prelaz, kako ga naziva, dešava se tokom vajanja. Proces traje i po petnaest meseci, a njegova dužina nema veze sa tehnikom, već sa prirodom odnosa prema materijalima. „Njihova pojava diktira i materijale i transformacije koje su potrebne da bi izgledale onako kao što izgledaju. Kao neki alhemijski proces.” Svaki materijal prolazi kroz ekstremne procese, guranje, stezanje, prevazilaženje sopstvenih granica, da bi na kraju dobio novu prirodu. Skulptura za nju nije forma, već sistem u kojem sve mora da bude u skladu: narativ materijala, njegova ograničenja, priroda, sposobnost da nosi određeno stanje i formu. „Skulpture danas često funkcionišu kao trodimenzionalne slike, zanemaruje se supstanca. Za mene je skulptura ekosistem i na nju gledam holistički, sto je jedan od razloga zasto je moj process toliko težak.” 

Zanimalo me je i da li su ljudi ikada imali opaske kako su njeni radovi naprosto preintenzivni. Ivana je odmah klimnula glavom. Kod ovakvih pitanja odgovor najčešće leži u razlici u kulturi gledanja među Amerikom, Evropom i Azijom koje su jasno izražene.

U Americi se očekuje da umetnost pruži estetski užitak, da izgleda kao umetnost.

„Ako pokušava da uradi nešto više, ljudi su zbunjeni” dodala je. Njeni radovi su često „previše stvarni”, a američka kultura, kako kaže, ima komplikovan odnos sa stvarnošću.  Ipak, ono što za nju ostaje ključno jeste da umetnost nije pravljenje objekata. „Kad kažeš da je nešto umetnost, to znači da nije stvarnost, a za mene ovo jeste stvarnost. Realizam kao metodologija je pokušaj da obrišem svoje prisustvo sa površine rada. Želim da rad izgleda kao  kao da nije stvoren, već da je oduvek postojao. Umetnost je za mene kanal ka drugoj proširenoj stvarnosti i zato je bitno da se radovi osećaju kao živi, kao stvarni. Meni pravljenje objekata nije cilj, već stvaranje novog sveta, proširene stvarnosti, a radovi su samo put do toga.

Iako u poslednje vreme sve češće pravi i manje skulpture, ono što je zanimljivo kod njenog rada, ma u kojim dimenzijama bio, jeste kako ga Ivana gradi suprotno od školske definicije skulpture. Njen rad ne spada ni pod instalaciju, ni pod klasičnu skulpturu. Ali svaki materijal koji koristi govori sopstvenu unutrašnju istinu. Taj proces otkrivanja istine materijala postao je ključan za njenu praksu. Vosak za nju predstavlja telo, smrtnost, parafin dolazi iz fosila, a fosili iz zemlje, ista putanja kao i tela koje se vraća u zemlju nakon što prestane da postoji u materijalnom svetu. Staklo nosi značenje daha, jer nastaje dahom i kao takvo simbolizuje život. Njegova fragilnost je fragilnost tog istog života. Nerđajući čelik ne oksidira i ne menja se kroz vreme, pa ima određeni vanvremenski kvalitet. U njenom sistemu, on simbolizuje sile života i smrti koje deluju na telo, nevidljive, ali neumoljive. Bronza za nju funkcioniše kao oklop, simbol zaštitnih mehanizama bića. Kamen je materija pod pritiskom, „U trenutku smrti dah se istiskuje iz tela, šupljine koje ga nose se urušavaju i posle smrti telo prolazi kroz faze koje ga sve više približavaju kamenu. U jednoj od faza smrti dolazi do procesa koji se zove mermerizacija, formiranje venskog obrazca na površini kože koji učini da telo nalikuje mermeru. Na kraju, prašina. Ona je srž svega, jer sve može da se svede na prašinu. A poreklo svakog njenog delića je nepoznato.

Prašina je kao gradivni element svega. Ta misterija u srži samog bića, koja dolazi iz supstance od koje smo izgrađeni, za mene je ključna jer predstavlja stanje neograničenog potencijala.”

U tom kontekstu, sve supstance u njenim radovima deluju kao deo jedinstvenog metafizičkog sistema. „Takođe, ono što je meni važno u mojoj praksi, jeste rad sa nevidljivim materijama: dah, gravitacija, pritisak, težina. Nisam ni znala koliko je to neobično dok radovi nisu ušli u kolekciju Whitney muzeja. Kustoskinja mi je rekla da su imali četiri sastanka odbora jer nisu znali kako da konzerviraju te „nematerijalne materijale”.

Ipak, postoji u njima osećaj trajnosti, kao da su neka vrsta utvrđenja, bojnog polja na kojem se odvija konstantan neprimetan i tih otpor. To je otpor osnovnom ljudskom problemu, smrti. U početku su njeni radovi ličili telima u bolu, u agoniji, sa modricama i posekotinama koje nisu dolazile spolja, već iznutra. To je bio pokušaj bega iz tela, udaranje u granicu kože, i modrenja  na koži. „Kako sam procesuirala sopstvene traume, i radovi su se menjali. Kao da sam prošla kroz ovu stvarnost i izašla u prostor koji se čini beskonačnim, iz koga i radovi dolaze. Nema više rana, već se javlja osećaj sublimnog. Moj pogled na nestajanje i razlaganje tela se promenio, nekada sam ga videla kao kraj, a sada kao trenutak potencijala, oslobađanja od materijalnog.

Za mene je telo samo privremeni dom. Verujem da sve potiče iz nematerijalnog i u njega se vraća. Taj povratak je kao dolazak kući.

Danas moji radovi nose nadu, otvorenost i predaju se tom procesu, kao tihom cvetanju, a ne nestajanju.” Kad smo kod povratka kući, pitam je šta joj znači nedavno završena izložba u Beogradu. „Uvek mi je pomalo zbunjujuće kada sam ovde. Nisam često izlagala u Beogradu, ali svaki put imam osećaj da su moji radovi oblikovani životom ovde. Oni nose atmosferu, emocije, sve to što je deo mog odrastanja. Imam osećaj da će ih ljudi ovde odmah prepoznati (smeh).” 

Sasvim je sigurno da na našim prostorima ima mnogo umetnosti koja u svojoj suštini obrađuje traumu rata devedesetih godina, ali ne i umetnosti koja izgleda kao ona koju stvara Ivana Bašić, niti umetnika koji se devedesetim bave na način koji nije ni pre svega dokumentaran ni narativan, već telesan, univerzalan i materijalan.

„Ja osećam da moji radovi potiču odavde i da su sada dosli kući. Vraćanje izvoru je emotivno. Susret sveta koji sam izgradila i sveta iz kog sam potekla za mene je jako dirljiv.

Bilo je značajno vratiti se i pokušati da formulišem šta nam se zapravo desilo. Izrazom sa kojim ljudi mogu da se povežu, a da pritom ostanem verna istini. ” U njenim radovima se pre nego Amerika, koja je neminovno veliki deo njenog profesionalnog života, vidi Beograd, rat, detinjstvo u senci trauma koje nikada nisu bile do kraja artikulisane. „Osećam se kao ambasador tog iskustva. Skulpture su moj pokušaj da otvorim prostor u kome je nešto novo moguće, u kome ljudi mogu da zastanu, da promišljaju i osećaju i nadam se pronađu svetlost, uprkos svom mraku.” Javlja mi se misao da je ova izložba došla baš u trenutku kada ovde ponovo osećamo sličnu tenziju, latentnu agresiju, polarizaciju. Kao da se opet pitamo ista pitanja iz devedesetih, samo u drugačijim okolnostima. U takvom trenutku umetnost često deluje nemoćno ili suvišno. Na kraju je odlučila da radovi treba da budu tu, ne zato što nude rešenja, nego zato što stvaraju prostor, prave pukotinu kroz koju može da uđe vazduh. U društvu u kom se traume i dalje guraju pod tepih, to nije malo. Njeni radovi nisu terapija, ali jesu ogledala. I ako u njima možemo da se pogledamo bez straha, možda ćemo moći i da napravimo neki drugačiji izbor, i u umetnosti, i u životu.

Fotografija: Michael Johansson

Moda: Taylor Angino